Kvantna mehanika iz alhemijskih rukopisa - Nils Bor

Kvantna mehanika iz alhemijskih rukopisa – Nils Bor

Alhemičari su bili genijalni isto toliko koliko i današnji atomski fizičari, a Nils Bor je, direktno iz alhemijskih rukopisa “prepisao” najveća otkrića kvantne mehanike. Vreme je da priznamo da nisu besmislene tvrdnje Johana Keplera po kojima je Zemljina duša odgovorna za meteorološke pojave, a da su poplave i pojave kišnih dana u nizu dokaz bolesti Zemlje

Evropski duh srednjovekovlja temelj je svim alhemijskim magičnim i predskazateljskim postupcima koji su, od najdavnijih vremena, igrali važnu ulogu u čovekovom životu. Srednjovekovini duh gledao je na sve alhemijske eksperimente u laboratorijama kao na magijske predstave čiji ishodi ne bi izgledali tako zapanjujuće da nisu tumačeni transmutacijom i prenosom energije skrivene u prirodi. Za ljude Srednjeg veka magija je, sama po sebi, očigledna činjenica ; nesreća, bolest ili smrt, nisu nikada slučajni, niti se pripisuju prirodnim uzrocima sve je posledica magijskog uticaja gde se alhemija ne javlja kao ideja, sama po sebi, nego kao magična uzročnost.

Stvaralački princip prirode

Za alhemičara Zemlja je živo biće kao i čovek. Kao što ljudi imaju kosu, a životinje krzno, tako Zemlja ima travu i drveće; insekti su njena perut. Kao što živa stvorenja izlučuju mokraću, tako planine stvaraju izvore: sumpor i vulkanska lava odgovaraju izlučevinama; metali i kišnica, krvi i znoju. Voda okeana i mora je Zemljina hrana. Kao kod čoveka, Zemljina duša, anima terrae, ima svojstva ljudske (animae hominis). Predstava Zemlje kao živog bića sa dušom, već je prisutna u kasnom Srednjem veku. Slične stavove zastupaju antički filozofi Ciceron, Ovidije, Seneka i Plotin. Ideja animacije Zemlje sledi unazad sve do mitološkog doba i priča o Posejdonu i Geji.

Pomoću pojedinačne duše, alhemičari razumevaju dušu Zemlje i planeta. Anima terrae je istovremeno stvaralačka sila (facultas formatrix) jer, u vlastitoj unutrašnjosti, oblikuje pet pravilnih geometrijskih tela u dragom kamenju i fosilima. Paracelzus je termin archaeus prvi upotrebio kao stvaralački pojam prirode koji, kao signator (znak) stvara i signaturae (označeno), tj. određene objekte poput mora, planina, jezera, dolina, pustinja… U jednoj od prepirci sa Fladom, velikim alhemičarem i filozofom, astronom Johan Kepler izjednačava dušu Zemlje sa terminom archeus s tim što, po njegovom shvaćanju, anima terrae je odgovorna za vreme i meteorološke pojave. Poplave i pojave kišnih dana u nizu, Kepler smatra bolešću Zemlje.

Planete i duša

Alhemičari su, izuzev rozenkrojcera Roberta Flada, ljudsku dušu zamišljali kao tačku u krugu, a ljudski život kao težnju ove tačke da izađe na obod kružnice. Simbolično, to je značilo nastojanje svake osobe da vlastito egzistiranje na ovome svetu čovek osmisli na odgovarajući način, da iskorači u svet jer, niko nije rođen pukim slučajem; svačiji život, ma kako bio ništavan, ima neku misiju na zemlji. Punctum naturale, prirodna duša, je u svakom ljudskom biću, u Zemlji, i, dakako, poseduje isto toliko moći. Priroda duše ponaša se kao tačka i zbog toga ima svojstvo pretvaranja u niz tačaka tj. confluxus radiorum.

Veliki astronom, ali i alhemičar - Johan Kepler

Veliki astronom, ali i alhemičar – Johan Kepler

Prema Kepleru, duša u sebi sadrži šemu zodijaka, na temelju vlastito uređenog kružnog oblika. Planete su delotvorno sredstvo astrološkog uticaja, posredovanjem svetla. Podela 12 zodijačkih znakova između sedam planeta i njihova doctrina directionum (načelo upravljanja) naglašava skladnu kombinaciju svetlosnih zraka znanu kao aspekt. Sveopšte načelo nalazi se čak i u najmanjoj čestici; zato ona odgovara celini. Veliko počelo alhemije odnosi se na početak sveta na nebuono je udahnuto u čoveka, u mikrokosmos. Čovek odražava zvezdanu prirodu i, tako, kao najmanji deo i kraj stvaralačkog postanja, sadrži celinu.

U knjizi Harmonija sveta (Harmonicum Mundi) Kepler piše:Budući da duša u sebi nosi ideju Zodijaka ili, bolje reći, njegovog središta, ona isto tako oseća koja planeta u koje vreme stoji pod kojim stepenom zodijaka i meri uglove zraka što se sastaju na Zemlji; ali, budući da ona, iz zračenja božanske biti, prima geometrijske likove kruga i, poredeći krug s njegovim izvesnim delovima, njegove arhetipske skladove, doduše ne u čisto geometrijskom obliku nego, takoreći, prevučene ili, bolje reći, potpuno prožete filtratom bleštećih zračenja, ona takođe prepoznaje mere uglova i prosuđuje da li su neki skladni a drugi neskladni. Po Keplerovom mišljenju, “ljudska duša, kod rođenja, struji u jedan ranije postojeći lik već oblikovan na Zemlji, pomoću snopa svetlosnih zraka, sa planeta i zvezda. On zaključuje kako je po sredi uticaj nebeskih tela na čoveka.

Slična zapažanja nalazimo znatno ranije, još kod filozofa Filona iz Megare. On piše:Bog, koji je tu da ujedini, u prisnom i odanom drugarstvu, početak je i kraj svih stvorenih stvari, učinio je Nebo početkom, a čoveka krajem. Nebo pravi najsavršenijim od neprolaznih predmeta oseta, čoveka čini najplemenitijim od prolaznih i, na Zemlji, rođenih stvari, budući da je on uistinu sićušno Nebo. On u sebi nosi, kao svete slike, darove prirode koji odgovaraju položajima planeta. Jer, budući da je kvarljivo i nekvarljivo, po prirodi suprotno jedno drugome, Bog je ono, što je najbolje od svake vrste, odredio na početak i na kraj. Nebo, kao što sam rekao, na početak, a čoveka na kraj.

Prema Teofrastu (371- 288. g. pre n.e.) sva bića na Zemlji su povezana. Ova veza ne može biti matematika, pa tako mora, po svoj prilici, biti Bog. Slično je kod Plotina gde su, pojedine duše, rođene iz jedne svetske duše, povezane jedne s drugima privlačnošću i odbojnošću, bez obzira na udaljenost. Slični pogledi se mogu naći kod Pika de Mirandole u delu Opera omnia (Heptaplus, Bazel, 1557.):Prvo postoji jedinstvo u stvarima po kojem je svaka stvar sa sobom složna; sastoji se od sebe i prijanjanja sebi. Drugo, postoji jedinstvo po kojem je jedno stvorenje ujedinjeno s drugima i svi delovi sveta prave jedan svet. Treće i najvažnije, jedinstvo je ono po kojem je celi svemir jedno sa svojim Tvorcem, kao vojska sa svojim zapovednikom. Za Mirandolu svet se pojavljuje kao božanski corpus mysticum (mistično telo) gde je sve prirodno svrstano od samog početka, kao što su organi pravilno svrstani u živom organizmu.

Spona sveta…

Na temelju svoje mikrokosmičke prirode, čovek je sin nebeskog svoda ili makrokosmosa.Ja sam zvezda koja putuje zajedno sa tobom, piše Albreht Ditrih aludirajući na istoznačnost makrokosmosa i alhemijskog simbola rotonduma (monade). U svojoj raspravi De hominis dignitate (O dostojanstvu čoveka) Piko veli:Kod rođenja je Otac usadio u čoveka seme svih vrsta i zametke prvobitnog života. Baš kao što je Bog spona sveta tako isto, unutar stvarnog sveta, veza je čovek:Učinimo, prema našoj slici čoveka, koji nije četvrti svet ili bilo šta nalik na novu prirodu već je, zapravo, stapanje i spajanje triju svetova: nadnebeskog, nebeskog i zemaljskog. Po svom telu i duši čovek je mali Bog sveta, mikrokosmos. Zato je čovek, kao Bog, središte svih događaja i sve stvari se okreću oko njega. Ova misao, tako strana modernom nazoru, vladala je čovekovom slikom sveta sve do pre nekoliko pokoljenja, kad su prirodne nauke dokazale čovekovu podređenost prirodi i njegovu krajnju ovisnost o uzrocima. Ova ideja, o međusobnom odnosu između događaja i njihovog smisla (sada pripisana isključivo čoveku), proterana je u tako udaljeno i mračno područje da je razum potpuno izgubio njen trag. Nje se setio Šopenhauer, doduše malo kasno, nakon što je ona postala jednom od uporišnih tačaka Lajbnicovih naučnih tumačenja.

Poučavanje de Mirandole tipičan je primer srednjovekovne alhemijske teorije korespodencije, danas uglavnom prisutne u astrologiji. Međutim, nju je, sasvim neočekivano, oživeo danski fizičar Nils Bor nazvavši korespodencijom odnos između diskontinuiteta i kontinuuma čestica u talasima. Zbog ovakve, alhemijske definicije, Bor je bio izložen podsmehu pa je kasnije teoriju korespodencije preimenovao u dokaz podudaranja. Genijalni fizičar nije krio svoju upućenost u tajne alhemije te inspiraciju i fascinaciju delom Agripe od Neteshajma koji veli u Knjizi filozofije okultizma (De occulta philosophia Libri, Keln, 1533):U arhetipskom svetu sve stvari su u svemu; tako su isto u ovom materijalnom svetu sve stvari u svemu, premda na različite načine, već prema sposobnosti poimanja svake. Tako se, elementarne sile, ne nalaze samo u ovim nižim telima nego i u nebeskom svodu, zvezdama, demonima, anđelima i, konačno, u Bogu, stvaraocu i arhetipu svih stvari. Bor dodaje:Sve stvari pune su bogova,aludirajući na Zaratrustrine svete sile rasprostranjene u svim stvarima ili Sinesijusove simboličke poticaje. Bor, sa Agripom, deli shvaćanje da,u stvarima nižeg sveta postoji prirođena moć pomoću koje se one, u velikoj meri, slažu sa stvarima iz višeg svetai da su, kao posledica toga, obdarene božanskim duhom ili predznanjem o stvarima uzvišenijim od božanskog otkrovenja.

Upotrebivši termin korespondencije, Nils Bor je u vidu imao i Keplera koji pretpostavlja da se tajna čudnovate korespondencije može naći u Zemlji, jer nju oživljava jedna anima telluris (duša materije) za čije postojanje on navodi nekoliko primera:Među dokazima je stalna temperatura ispod površine Zemlje, neobična sposobnost Zemljine duše da proizvodi metale, minerale i fosile. Facultas formatrix (sposobnost oblikovanja stvari) je sposobnost slična sposobnosti materice kod sisara jer ona, poput nje, može, u utrobi zemlje, roditi oblicima koji se inače mogu naći samo izvan nje; nadalje, tu je geometrija, što stvara pet bazičnih geometrijskih tela i šestougaone oblike u kristalima. Anima telluris ima sve to iz jednog jedinog izvornog poriva, nezavisnog o razmišljanju i čovekovom zaključivanju. U astrologiji, sedište zodijačkog korespondiranja ne nalazi se u planetama već, paradoksalno, u zemlji. Ne u materiji, već u duši materije. Zato svaka vrsta prirodne ili žive snage u telima ima određenu božansku sličnost.

…i njegova duša

Po Agripi, duh koji prožima sve stvari, ili ih oblikuje, je anima mundi, svetska duša:Duša sveta je stoga jedina određena stvar koja obdaruje, veže i prepliće sve stvari da bi mogla napraviti jedno telo sveta. Zato su stvari, u kojima je ovaj duh posebno snažan, sklone tome da rađaju sebi slične; drugim rečima, da izazivaju slaganja ili smislena podudaranja. Zanimljivo, zoolog A.C. Hardi, četiri veka kasnije, 1949.g. dolazi do sličnih zaključaka:Možda bi se, naša shvatanja o razvitku, mogla promeniti ako se pronađe da je nešto srodno telepatijibez sumnje, nesvesnočinilac pri oblikovanju obrazaca ponašanja među članovima jedne vrste. Kad bi uistinu postojao takav jedan nacrt grupnog ponašanja, podeljen između pripadnika vrste, međusobno ih povezujući, mogli bismo se opet naći u blizini nečega što je slično onim shvaćanjima o podsvesnom rasnom osećanju ali na grupnoj, pre nego na pojedinačnoj osnovi.

Agripa daje dug popis korespondencije temeljen na brojevima od 1 do 12. Slična, ali više alhemijska tabela podudaranja, može se naći u jednoj raspravi Egidusa de Vadisa, naslovljena kao Dialogus inter naturam et filium philosophiae (Razgovor prirode i prijatelja filozofije). On pominje jedinstvenu skalu, posebno zanimljivu jer operiše isključivo alhemijskim simbolima kao što su Iod (prvo slovo tetragrama božanskog imena), anima mundi (duša sveta), sol (sunce), lapis philosophorum (kamen mudrosti) itd. Agripa je bio stariji savremenik Teofrasta Paracelzusa i na njega je znatno uticao. Tako, nije čudno, što je razmišljanje Paracelzusa prožeto idejama korespondencije. On piše u Paragranumu:Ako čovek želi biti filozof i pri tome ne zastrani, on mora položiti temelje svoje filozofije tako da Nebo i Zemlju učini mikrokosmosom i da ne pogreši, ni za dlaku. Zato onaj, ko će položiti temelje medicine mora, takođe, paziti na najneznatniju pogrešku i iz mikrokosmosa mora preobratiti Nebo i Zemlju tako da filozof ne može naći ništa na Nebu i na Zemlji što neće pronaći u čoveku, a lekar da ne nalazi ništa u čoveku što takođe nemaju Nebo i Zemlja. Ovo dvoje razlikuje se samo po vanjskom obliku, a ipak se smatra da oblik obe strane pripada jednoj strani.

U Paragranumu se Paracelzus osvrće na rad lekara i veli:Ima jedna arkana koja je četvorougla i kao toranj prkosi vetrovima sa četiri strane sveta. I, kao što tornju ne sme nedostajati ugao, lekaru ne sme nedostajati jedan od delova. U isto vreme on zna kako jaje, unutar ljuske, oznamenjuje svet i kako pile sa svojom građom leži u njemu skriveno. Tako mora sve na ovom svetu i sve u čoveku, kao i lekaru, ležati skriveno. I, upravo kao što kokoška, sedeći na jajima pretvara u pile svet predodređen u ljusci, tako alhemija dovodi do zrelosti filozofsku arkanu koja leži u lekaru. Ovde leži pogreška onih koji ne razumeju lekara kako valja. Slično shvatanje nalazimo u knjizi De Signatura rerum (O značenju stvari, 1635.g.) Jakoba Bemea:Čovek doista u sebi ima oblike sva tri sveta jer je on potpuna slika Boga ili Bića svih Bića.

Priroda duha

Robert Flad, alhemičar, fizičar i rozenkrojcer sa Univerziteta Oksford, u svojim raspravama sa Johanom Keplerom daje magičan opis prirode koji doživljava svoj vrhunac u jednoj tajni pretvaranja. To je poznati alhemijski proces gde se, pomoću raznih hemijskih postupaka, oslobađa iz prvobitne materije (materiae primae) svetska duša koja u njoj spava, otkupljujući materiju, preobražavajući čoveka upućenog u tajne alhemije. Po Fladu, svemir je podeljen na četiri sfere što odgovara antičkoj nauci o četiri elementa. Najviša je empirej (svet duhova), ispod je eter, kao veza sa sferom elemenata i zemaljskim stvarima i, na dnu je Zemlja koja je, istovremeno, sedište đavola. Svet je ogledalo nevidljivog trojstvenog Boga koji se u njemu otkriva. Upravo kao što se Bog pretstavlja jednakostraničnim trouglom, tako je ispod njega drugi reflektirani trougao koji predstavlja svet.

Dve polarno temeljne pramaterije svemira su oblik, kao princip svetla (dolazi odozgo) i materija kao princip tame s boravištem na Zemlji. Sva bića, od anđela do minerala, razlikuju se samo po svom većem ili manjem sadržaju svetlosti. Između ovih polarnih suprotnosti vodi se stalna borba: odozdo, materijalna piramida raste iz Zemlje prema gore kao stablo tako da materija pri vrhu postaje finija; istovremeno, nematerijalna piramida raste prema dole, sa vrhom na Zemlji i tačan je odraz materijalne piramide. Flad nikada ne razlikuje realni materijalni proces od simboličnog prikazivanja. Zbog sličnosti mikro i makrokosmosa, hemijski proces je odraz celog svemira. Dva kretanja, jedno prema gore a drugo prema dole, Flad kabalistički označava kao voluntas Dei i noluntas Dei. Nakon što se nematerijalni princip svetla povuče, materija ostaje kao princip tame. U sferi Sunca, gde su principi suprotnosti u ravnoteži, u tajni alhemijskog venčanja, rođen je infans solaris, čedo Sunca koje je, istovremeno, oslobođena duša sveta. Ovaj proces Flad opisuje nizom slika (picturae) označavajući ih kao hijeroglifske likove ili zagonetke (enigmae).

Otkrovenje antimaterije

Na srednjevekovno pitanje svih pitanja, je li ljudska duša deo prirode, Robert Flad odgovara na izuzetno zanimljiv način u kome sagledavamo logiku i način alhemičarskog razmišljanja:Ono što je bilo celovito pre bilo kakvog deljenja, nije deo nečega. Dakle, duša je bila jedna celina pre bilo kakvog delenja. Slika Boga nije deo nečega. Zbog toga ona ne može biti deo prirode. Sada, na osnovu onoga što nam je dano, ljudska duša je slika Boga. Zato ona nije deo prirode. Evo dokaza! Ono, što u sebi i po sebi nije ni broj niti ima količinu ne može primati nikakav kvantitativno merljivi lik (kao što je npr. krug). Duša pak, koja je oslobođena telesnih zakona nije broj i nema količine. Stoga duša, od samog početka, ne prima u sebe merljiv lik (kao što je krug) i, prema tome, krug se ni najmanje u njoj ne odražava. Takođe i, ako je duša slika Boga, nije ni količina ni broj. Ona je slika Boga. Stoga, nije broj niti priznaje količinu. Ako se krug sa svojim podelama kao što ti kažeš (Flad polemiše sa Keplerom i njegovom kružnom slikom duše) odražava u duši od samog početka, onda je duša deljiva i može se umnožiti. Ljudska je duša i u tvojoj tvrdnji slika Boga. Bog se ne može deliti ni sastaviti stoga se, ni ljudska duša ne može deliti.

Za Flada, animae mundi (svetska duša) je bit kosmosa i nije, iz gore navedenih razloga, krug, niti krug postoji unutar nje. Štaviše,ona svojim vlastitim kružnim kretanjem, kao u najprostraniji lik, zahvaća i zadržava svemir te ga, takođe, odvaja od same materije.Izgleda neverovatno, ali je Flad, u ovoj raspravi nazvanoj Odgovor, Replicatio In Apolog, štampanoj 1622.g. nagovestio postojanje antimaterije u svemiru tj. verovao je u postojanje sile koja materiju pretvara u njenu suprotnost,okrećući se u sebi, k svojem središtu, prodirući kroz svoja unutarnja vrata, zanemarujući vanjski svet, praveći varljivu duboku senu. Fladova varljiva duboka sena odgovara slici svemirske crne rupe, fenomena okrivenog vekovima kasnije.

Miodrag Milanović