Ksenija Cicvarić

Ksenija Cicvarić

Čuvena interpretatorka crnogorskih narodnih pesama Ksenija Cicvarić ostavila je neizbrisiv trag u narodnoj muzici, ali malo njih zna koliko je bila potresna njena životna pričasvoja sećanja podelio je sa nama njen sin pesnik Duško Novaković

Nekada je postojala samo jedna radio stanica u Srbiji, a na njenom programu bile su neizbežne izvorne pesme, ne samo iz Srbije, nego iz cele bivše Jugoslavije. Kad god se začula crnogorska pesma znalo seako je muški vokal to je Ismet Krcić, a ako je ženski Ksenija Cicvarić. Njen kristalno čist glas velikog raspona i tople boje veselio je svakoga ko je imalo voleo muziku, a pesme Sejdefu majka buđaše,Milica, jedna u majke,Oj, vesela, Veselicei mnoge druge, predstavljaju neprocenjivo blago naše muzičke baštine. Želeći da saznamo više o ovoj neprevaziđenoj interpretatorki prave narodne pesme, potražili smo njenog sina, pesnika Duška Novakovića, koji nas je ljubazno dočekao i započeo priču:

Moja majka rođena je u porodici Radivoja Bracovića, u Podgorici,1926. godine. Talenat za pesmu nasledila je od majke Simone koja je izuzetno lepo pevala. Kao mala često se kupala na reci Ribnici i po povratku kući, u sumrak, dok su Podgoričani zalivali bašte, počela bi da peva tako lepo i glasno da su svi izlazili na ulice i pitali se ko to peva. Kad su otkrili da je tomala Radivojeva, prozvali su jenaš slavuj sa Ribnice.

Ksenijina velika želja je bila da školuje glas. Međutim, otac joj nije dozvolio i upisala je Radničku školu.

Bistra je bila majka, otresita, brza, energična, nije davala na sebe. Želela je da upiše srednju muzičku školu u Kotoru, molila je svoga oca, ljubila mu noge mesecima, ali on je nije pustio. Govorio je da se žensko čeljade ne odvaja od kuće, jer svakakve opasnosti vrebajugovori nam Duško.

Ksenija je imala nekoliko braće i sestara koji su poginuli u bombardovanju Podgorice. Na žalost, tada je i Ksenija stradala, jer se građanstvo krilo u pećinama Morače i Ribnice i kada je pala jedna bomba u blizini, ona je obnevidela. Srećom, tu se našao jedan italijanski lekar koji je odmah intervenisao i spasao je doživotnog slepila.

Još jedan tragičan događaj iz njenog devojačkog doba odigrao se 1945. godine kada su Italijani odstupali prema Albaniji, a partizani nadirali i oslobađali Podgoricu. Tada se proneo glas da će svi građani koji nisu pristupili partizanima biti podvrgnuti sudskim procesima. Formirali su se čuveni zbegovi crnogorskog naroda, zbegovi radničkih ljudi koji su, plašeći se nove vlasti, krenuli preko Bosne i Hrvatske ka zapadnim teritorijama. I ona je bila u jednom od tih zbegova. Na pola puta, negde u Bosni, na nekoj planini, otac joj je umro. Tu su ga i sahranili, ali kasnije nisu mogli da pronađu njegov grob. I tu nije bio kraj njenim mukama. Krećući se kroz Hrvatsku, uhvatili su ih ustaše! Onoga koji je Kseniju vukao za kosu, vodeći je na klanje, srećom je umilostivio njen brat koji mu je dao jedan ukradeni pištolj i očevo prstenje . Brzo su pobegli i dokopali se Slovenije, pa Austije. Negde na 5-6 km od austrijske granice zbeg je zaustavljen. Rečeno im je da su engleska vojska i partizani sklopili dogovor da se sve izbeglice vrate u Podgoricu i da im se neće desiti ništa. Toliko bola za mesec dana retko ko bi izdržao. Kada su se vratili, odmah su i brata i nju uključili u raščišćavanje bombardovane Podgorice.

Posle rata srela je Nikolu Novakovića iz Makedonije, pilota JAT-a. Upoznali se na jednoj zabavi, svideli se jedno drugom i ubrzo venčali. U tom braku rodilo se dvoje dece, Duško i njegova sestra Irena. Na žalost, njihova sreća kratko je trajala. Njen muž, informbirovac, morao je da pobegne. Kasnije su saznali da je uhvaćen i da je u logoru, ali nikakve informacije više nisu imali. Ksenija je ostala sama, sa dvoje dece, na ulici. Prebegla je u Makedoniju. Duško se sa tugom seća tog perioda:

I Makedoniju je morala da napusti zbog devera, mog strica, koji je bio ministar za šumarstvo i kao komunista nije smeo da dozvoli da žena njegovog brata informbirovca bude tu, jer mu je to smetalo u političkoj karijeri. I pored sjajnog odnosa sa svekrvom i svekrom, majka je morala da napusti Makedoniju. Morala je da se vrati u Podgoricu, u atmosferu do te mere očajnu da je na tom putu, prelazeći Peć na Kosmetu, htela da se ubije zajedno sa nama, decom. Htela je da skoči sa mosta u Sitnicu i da završi sa tolikim mukama koje su nju, kao mladu ženu, prevazilazile. Ona je od rane mladosti bila izložena nesvakidašnjim životnim problemima koje nekoga ne zadese ceo život, a nju su stigli za nekoliko godina. Srećom, jedan prolaznik je naišao i otrgao nas od smrti.

Po povratku u Podgoricu radila je najteže poslove. Sa majkom je prala vojnički veš da bi dobijala kupone za hranu. Čistila je i podgoričku Opštinu. Nije se libila da radi bilo koji posao, samo da prehrani decu. Pesma joj je bila jedini izlaz, jer je tu pronalazila svoj mir. Vrlo brzo je otišla u horStanko Dragojević, gde je prvo bila horski pevač, a zatim solista. Otvaranjem Radio Titograda počela je da snima narodne pesme sa orkestrom. U jednom trenutku šef orkestra bio je Janika Balaš i ona je često pevala sa njim.

U čuvenim podgoričkim večerima kad je narod od zabave jedino imao izlazak u restorane, Ksenija je pevala u restoranuCrna Gora. Programski repertoar izvodila je i u bašti restorana i uPlavom salonugde su dolazili političari i eminentni gosti, ali ipak najviše je volela da peva običnom narodu. Tu je nekako i počela njena karijera, jer su se ljudi masovno skupljali da je slušaju i u nedostatku mesta u bašti restorana, okupili bi se ispred ograde i uživali u narodnim pesmama koje je majka pevala. Ja sam često išao sa njom. Bio sam mali, pa je meni najveći doživljaj bio kad sam večerao njihove čuvene ćevape.

Kako godinama nisu imali informacije o Ksenijinom mužu, mislili su da je poginuo u logoru. Shvativši da u vaspitanju dece treba imuška rukaodlučila je da se preuda za Miloja Cicvarića iz Čačka koji je takođe bio pilot. Taman kad je pomislila da je došlo srećnije vreme za nju i njenu porodicu desila se još jedna, možda i najveća nesreća u životu svake žene. Dva dana posle rođenja sina Žarka, šestogodišnji sin Vladimir gine ispred zgrade u sabraćajnoj nesreći!

Majka je pevala čak i u najtežim životnim uslovima. Međutim, jedini period tišine u njenom životu bio je kad je mali Vladimir poginuo. Kao i svaka majka, veoma je teško podnela činjenicu da je izgubila dete. Nije više mogla da gleda ulicu u kojoj su živeli, tako da je moj očuh tražio premeštaj za Beograd.

Na Radio Beogradu su čuli za Kseniju. Saznavši da se preselila u Beograd, poslali su joj poruku po kuriru da joj je Vlastimir Pavlović Carevac, tadašnji šef Narodnog orkestra, poručio da dođe na audiciju.

Bilo je dvoumljenja sa njene strane, ali prevagnula je ljubav prema muzici i veliko poštovanje legendarnog Carevca. Sina nije mogla da vrati, a htela je nešto da učini za žive koje voli. Moja majka je imala devizu da peva ne samo za sebe, nego za sve ljude koji imaju neku muku. Otišla je na audiciju i na pitanje čika Cara, kako ga je kasnije zvala, šta će da peva, rekla je da će otpevati jednu kosovsku pesmu. Carevac je dao znak orkestru i počeli su jednu melodiju, ali majka je rekla da to nije ta pesma.Izvoli, Ksenija. Ti počni, a mi ćemo da te pratimo” – bile su Carevčeve reči. Majka je otpevala čuvenu pesmuZapevala sojka ptica, ali na jedan drugačiji način, kako se danas više ne peva. Kasnije mi je rekla da je ona to naučila od svoje majke i da je to mnogo teža verzija od ove današnje. Kad su završili sa pesmom, Carevac se okrenuo ka orekstru i rekao:Vidite šta je glas!

Ksenija za života nije dobijala mnogo nagrada. Njen prvi uspeh bio je na Jugoslovenskom festivalu narodne muzike na Cetinju. Otpevala je pesmuSjever ružu niz polje nijašei publiku i kolege ostavila bez daha. Kao nagradu dobila je nošnju kraljice Milene.

Majka je bila veoma ponosna na tu nagradu. Međutim, kada je Nikita Hruščov boravio u Crnoj Gori sa suprugom Ninom, crnogorska vlada je odlučila da joj pokloni nešto reprezentativno. Došli su kod Ksenije, uzeli nošnju kraljice Milene i predali je gospođi Hruščov, tako da je majka ostala i bez te prve nagrade u životu. Da zlo bude veće, morali su nošnju da skrate jer je Nina bila niska žena, tako da se sećam reči moje majke:Zar nisu mogli nešto drugo da joj poklone, nego su morali da unište onako divnu nošnju” – kaže nam Duško.

Sarađivala je sa mnogim orkestrima, najviše sa Narodnim orkestrom Radio Beograda pod upravom najpre Carevca, a kasnije Miodraga Jašarevića i Ljubiše Pavkovića. Pevala je često i uz orkestar Duška Radetića. Mnoge pesme koje je izvodila smatraju se izvornim, a mnoge je i otrgnula od zaborava. Najviše pesama iz njenog repertoara dobila je od Hamdije Sahinpašića koji je govorio da samo ona može da otpeva te pesme na način koji je on doživeo dok ih je pisao. Tako su nastale pesme:Il je vedro, il oblačno,Da mi je znati, Bože moj,Drug se drugu žali na đevojkui mnoge druge.

Mnogi ne znaju da je majka sama napisala jednu pesmu koju je posvetila mojoj sestri, a svojoj kćerki Ireni koju nije videla 20 godina. To je pesmaDolinom se šetala devojčica mala. Po povratku mog oca iz logora ja sam pripao majci, a Irena ocu, tako da njih dve nisu bile u kontaktu veoma dugo.

Ksenija je najviše pevala crnogorske pesme, ali često je znala da otpeva i srpsku, makedonsku, albansku i sandžačku pesmu. Međutim, mnogi ne znaju da je bila veliki ljubitelj italijanskih i španskih pesama i da ih je često pevala za svoju dušu.

Mogla je da peva sve. Neverovatno koliko je njen glas upijao sve te pesme različitih krajeva. Znala je italijanski jezik i često je odlazila u Italiju pokrpice. Uživala je da prodavcima stavi do znanja da je ona ne samo kupac, nego i pevač iz Jugoslavije. Počela bi da peva u radnji i tada bi bila zaustavljena sva trgovina, jer su sa ulice ljudi dolazili da je slušaju. Znala je da mi, u šali, kaže po povratku sa puta:I tako sam dobila upola cijene ono što sam htjela da kupim. Slično se dešavalo i po Grčkoj. Znala je da zapeva na nekom venčanju, ispred crkve, na koje bi slučajno naišla. Želja za pesmom uvek je bila jača od nje…

Međutim, posle smrti drugog muža naglo je obolela od astme. Počela je teško da diše i više nije mogla u pevanju da iznese frazu do kraja. To možda i nije bilo toliko primetno, ali odgovorna Ksenija nije htela sebi da dozvoli da u njenoj interpretaciji bude i najmanjih grešaka. Povukla se sa muzičke scene i posvetila svojim unucima. Februara 1997. godine zavšila je u bolnici. Pored nje je bila njena najbolja prijateljica, takođe vrsni pevač Radio Beograda Nada Mamula. Pokušala je da je odobrovolji rečima.Ustaj, rode moj, da pokažemo ovima danas kako se peva, zakopčane do grla. Na žalost, Ksenijino srce nije izdržalo. Nje glas utihnuo je 11. februara. Ostavila je divne pesme i neponovljive interpretacije. Koliko god da je dobila nagrada malo je, ali zato smo tu mi, poštovaoci njenog glasa, da sačuvamo uspomenu na veliku Kseniju Cicvarić.

Sandra Milošević