Malinovski na  Trobrijandskim ostrvima 1916. godine

Malinovski na Trobrijandskim ostrvima 1916. godine

Kako je veliki antropolog Bronislav Malinovski, proučavajući plemena kanibala na Pacifiku zaključio da su oni - humaniji od nas

Savremena tehnologija nas je ubedila da smo mnogo superiorniji u odnosu na pretke. Mi smo generacija koja uživa u komunikaciji putem Interneta, nijedna tačka na planeti nam nije daleko, sa lakoćom putem medija posmatramo prenos fudbalske utakmice koja se odigrava sa druge strane zemljine kugle, televizijski ekran nam omogućava da siđemo do najdubljih tačaka okeana… Pa ipak, naša superiornost sazdana je na delu predaka, i da nije bilo Tesle, Njutna, ili bezbroj drugih mudraca iz prošlosti, ne bi bilo ni nas. Šta više, kakav bi karambol mogao da se dogodi kada bi, na primer, tokom narednih mesec dana celo čovečanstvo ostalo bez struje?

Teško da bi smo preživeli. Toliko smosuperiorni.

Ljudi današnjice ne umeju da vole bolje nego što su to činili njihovi preci, ne piju bolje vino, a ponajmanje se iskrenije mole Bogu. Dakle, teško je reći da smo u nečemu bolji, a da pri tome ne lažemo i sebe i druge. Možda samo bolje lažemo. Bezbrojne forme političkog delovanja, marketinga i boga-pitaj čega sve ne - najviše su usavršavane tokom razvitka civilizacije.

Tako smo, živeći današnjicu, u stvari samonaslonjenina tekovine onoga što su pronašli ljudi pre nas. Koliko je zaista različit odnos među različitih ljudi i civilizacija na planeti Zemlji? Možda je najlepšu priču ispripovedao, još početkom 20. veka neprevaziđeni poljski antropolog Bronislav Malinovski, utemeljivač etnografije.

Brodolom i kanibali

Malinovski je rođen u Poljskoj, a zatim je na stručno usavršavanje stigao u Pariz. Njegova priča je storija pravog poklonika nauke, čoveka koji je bio prosto obuzet potrebom da sazna ono što nisu uspeli istraživači pre njega. Nekoliko godina, baš u doba dok je trajao Prvi svetski rat, provodi na Trobrijandskim ostrvima (za one, kao što je autor ove priče, koji ne znaju gde se to nalazi, malo olakšanje - odmah pored Papue Nove Gvineje!), dakle negde na putu ka Australiji, duboko u Pacifiku.

Jubilarna novčanica sa likom velikog istraživača

Jubilarna novčanica sa likom velikog istraživača

Jedna od najupečatljivijih anegdota koje je Malinovski ispripovedao i danas se, među ozbiljnim antropolozima, ali i sociolozima prepričava kao vrhunski kuriozitet, ali i način da sarkastično, ali i zamišljeno, pogledamosvojdeo civilizacijeu ogledalu.

Naime, u vreme dok je tutnjao Prvi svetski rat, jedan francuski mornar dokopao se obale jednog od ostrva u Polineziji.

Posle gadnog brodoloma, bio je jedini preživeli kojeg su spasili urođenici. Dabome da im se prvo obradovao, ma koliko da su čudno izgledali za njegov dotadašnji način života, ali ni ta radost nije predugo trajala.

Ispostavilo se da su kanibali.

E, sad je došlo vreme da sebere koža na šiljaki to ničija druga nego - sopstvena.

Mornar je, ispostavilo se kasnije, ipak imao priličnu dozu sreće. Da li zbog nešto svetlije puti, ili zato što je bilo egzotično imati tako neobičnog zarobljenika u svom selu - tek, poštede ga sudbine kuvanja, te ga zadrže, ali ne na gostinskoj trpezi, već kao suplemenika.

I tako naš mornar počne da živi sa urođenicima i da provodi značajno vreme posmatrajući njihov život i običaje. Uostalom, šta je drugo i mogao da radi, tamo na Pacifiku, otprilike na potpuno drugom delu planete u odnosu na svoj dom?

Njegova sudbina je bila potpuno promenjena i izobličena zbog ratnih događaja, ali nije samo njegov život poprimio potpuno neočekivani tok. Još mnogo ljudi je doživelo tragičnu sudbinu tih godina. Zato ga je posebno uznemirilo kada su prema obalama ostrva na kojem se već odomaćio opet počeli da doplivavaju delovi nekakve nove olupine. Ovog puta je sedeo gledajući ka pacifičkom horizontu, a ispred njega su, na površini vode plutali delovi broda, razbacane stvari putnika, čak i novine… Novine?!

-Hej, pa to jeFigaro- pomisli mornar, ushićen saznanjem da će se najzad dokopati vesti o domovini.

Mudrost poglavice

Brzo je izvukao novine iz okeana, oduševljen što se slova na hartiji nisu razlila od dugog boravka u vodi. Pažljivo je sačekao da se novinska hartija sasuši, kako bi mogao da se posveti čitanju.

Ali avaj! Ništa lepo ga nije dočekalo na novinskim stupcima.

Potomci domorodaca koji su nekada bili domaćini poljskog istraživača

Potomci domorodaca koji su nekada bili domaćini poljskog istraživača

Već na naslovnoj strani stajala je priča o jednoj od stravičnih bitaka Prvog svetskog rata i užasnom bilansu od nekoliko desetina hiljada žrtava.

Klonula mu je glava i potpuno potrešen zaronio je ruke u šake, sedeći na obali.

Poglavica plemena kanibala, koje mu je biloprisilni domaćinvideo je snuždenog mornara kako sedi pored obale okeana, potpuno potonulog, baš kao što je to uradila svojeveremeno njegova lađa.

Prišao je nesrećniku i pitao ga za razloge tako dramatične depresije, a ovaj je rešio da otvori dušu svomdomaćinu. Reč po reč, polako je objasnio poglavici način na koji se živi u njegovom svetu, kako postoje ratovi, i kako se u njegovoj zemlji dogodila velika tragedija u kojoj je bilo na desetine hiljada žrtava.

Da li je poglavica plemena na ovom dalekom ostrvu bio mudar ili ne, ostavljamo čitaocu na procenu. On je samo pitao nesrećnog mornara:

-A zašto ih toliko ubijate ako ih ne jedete!?

Bronislav Malinovski

Poljski naučnik Bronislav Malinovski jedan je od najzanačajnijih antropologa 20. veka. Iako je 1908. godine diplomirao fiziku na Jagelonskom univerzitetu okrenuo se antropologiji. Zabeležen je i po višegodišnjem boravku na Trobrijandskim ostrvima gde je boravio među urođenicima. Tamo je naučio njihov jezik i običaje i napravio kolibu u središtu njihovog sela, kako bi se potpuno saživeo sa njima. Autor je velikog broja knjiga i naučnih radova.

Zoran Nikolić