Priznajte da i ne bi bilo - lepo

Priznajte da i ne bi bilo – lepo

Da li ste se ikada zapitali gde i kada su ljudiskinulisvoje krzno?

Posmatrajući naše najbliže rođake šimpanze, gorile i orangutane, možemo da pretpostavimo da smo i mi, to jest naši davni preci, svakako nekada bili odeveni u nekakvo krzno. Na letnjim vrućinama, to pitanje nam možda i ne pada na pamet, ali zimi, dok se smrzavamo pod jaknama i šalovima, kad ugledamo psa kako veselo skače po snegu ili mačku koju hladnoća uopšte ne dotiče, svakako moramo da se zapitamoa gde je naše, ljudsko krzno?

S jedne strane, mi volimo da brijemo čak i ovo malo malja koje imamo, kao da želimo da raskrstimo sa svojom životinjskom prošlošću. S druge strane, na sebe potom nabacujemo obuću, kape i više slojeva odeće, a vrlo često je to upravokrzno ili koža drugih životinja! Gde je naše krzno, koje smo sigurno nekada imali? Kad smo gaskinuli, gde smo gaostavili, i zašto?

Naučnici, po običaju, imaju nekoliko teorija. Sve se kreću oko toga da nam je preterana maljavost jednostavno smetala u napretku, to jest: da je manjak dlaka bio prednost. Tako smo, tokom poslednjih šest miliona godina od kako smo se odvojili od pretka zajedničkog nama i šimpanzama, malo po maloćosavili.

Po prvoj, najprihvaćenijoj teoriji, ostali smo bez krzna pošto nam nije bilo potrebno tamo gde smo nastaliu vrelim područjima istočne Afrike, koji se nisu preterano menjali milionima godina. Kad smo se uspravili, odbacili smo i višak dlaka. Vrućina je, tako, imala veoma važnu ulogu u oblikovanju današnjeg čoveka i njegovog telanavodno smo se i uspravili da se udaljimo od užarenog tla.

Druga teorija je sve popularnija, ali je zvanična nauka odbacuje kao neosnovanu, pa joj se čak i podsmeva. U pitanju jehipoteza vodenog majmuna, koja kaže da su ljudi evoluirali od predaka primata koji su nastanjivali vodena staništadobar deo života su provodili u vodi, slično kao nilski konji. Pre nego što smo se potpuno pretvorili u vodene sisare, vratili smo se na kopno. Po toj teoriji, život na obalama je pružao brojne koristi kao što su hranjenje morskim plodovima u plićaku i zaštita od predatora s kopna. Takođe, ljudi su počeli da hodaju uspravno upravo takoispravljajući se u vodi, gde je i lakše. Od tog perioda su nam ostale i odlike kao što su gomilanje masnih naslaga (sala) odmah ispod kože, što je osobina mnogih vodenih sisara, kao i nedostatak maljavostikrzno je slab izolator pod vodom. Za ovu interesantnu i romantičnu teoriju za sada nema dokaza, osim našeg uživanja u kupanju i trošenja velikih količina novca na putovanja samo da bismo se smočili u velikoj slanoj vodi. Na žalost, to nije naučni dokaz. Sem toga, vidre, dabrovi, polarni medvedi i mnoga druga stvorenja koja provode prilično vremena u vodiimaju krzno.

Nedavno se pojavila i treća teorija koja pokušava da objasni nedostatak krzna kod ljudi, a tiče se parazita. Kao i sve krznene životinje vrele Afrike, i naši davni preci imaju velikih problema sa parazitima koji jednostavno obožavaju da se ušuškaju među malje. Buvama, krpeljima, raznim mušicama i larvama je mnogo lepo i bezbedno u krznu, a prenose malariju, lajmsku bolest, bolest spavanja, groznicu zapadnog Nila… Pošto su naši preci umeli da zapale vatru, naprave efikasna skloništa i pretvore kožu plena u obuću i odeću, omogućili su sebi da se postupno reše krznaa s njim i opasnih parazita. Glatka, čista koža vremenom jeopet zbog parazitapostala znak zdravlja, a kosu smo zadržali kao zaštitu od direktnih sunčevih zraka. Zdraviji ljudi glatke kože, ali odeveni, obuveni i naučeni da bilo gde zapale vatru i naprave oružje i oruđe, bili su spremni i da se otisnu van pretople Afrike. Ova teorija gubitka životinjske maljavosti još uvek čeka na reakcije šire naučne javnosti.

Bilo kako bilo, ne žalite za svojim krznom. Možda vam modna industrija ne bi nedostajala, ali presvlačenje je svakako urednije od linjanja.

S.S.