LindbergČarls Lindberg, prvi čovek koji je sam preleteo Atlantik, svoj san o besmrtnosti pokušao je da ostvari mračnim eksperimentima. Otkrića do kojih je došao zajedno sa nobelovcem Aleksisom Karelom postavila su temelje transplantacije i “uzgajanja” organa

Obučeni su od glave do pete u crno, glava pokrivenih teškim kapuljačama, nagnuti iznad stola na kojem leži nepomično telo mačke bez trunke krvi u sebi. Sve je spremno za jezivu proceduru koja sledi. Zidovi i plafon – takođe su crni, jer učesnici ovog tajnog skupa smatraju da bi svetlost narušila koncentraciju. Jedna figura je viša od druge, upadljivo svetlih očiju: to je Čarls Lindberg, koji je postao najpoznatiji pilot na planeti posle svog neprikidnog leta, bez kopilota, od Njujorka do Pariza u svom avionu Spirit of St Louis (Duh Sent Luisa). Tajnoviti skup kojem je prisustvovao tog aprilskog jutra 1935. bio je korak na putu ka besmrtnosti, a glavni vinovnici bili su su Lindberg i dr Aleksis Karel.

Let sa utvarama

Za Lindberga, put koji vodi do revolucionarnog eksperimenta 1935. počeo je u ranom detinjstvu, kada je stidljivi i usamljeni dečak rastao na farmi u Minesoti, sanjajući da postane lekar. Međutim, pošto mu škola baš i nije išla, postao je pilot, ali je sebe i dalje video prvenstveno kao naučnika. Čak i kada je prvi samostalno preleteo Atlantik, maja 1927, svoj podvig je shvato prvenstveno kao test izdržljivosti motora sa vazdušnim hlađenjem, pa je 25-godišnji avijatičar bio zapanjen kada ga je u Parizu dočekala gomila od 100.000 ljudi. Posle ovoga nosio je naučare i fedora šešir, ne bi li izbegao lovce na autograme koji su ga pratili gde god bi krenuo, i nije bio presrećan kada su ga novinari pitali da li nosi sa sobom zečju šapu za sreću kada leti, ili – da li više voli plavuše ili brinete. Želeo je da se bavi mnogo ozbiljnijim stvarima.

A evo šta ga je okupiralo: tvrdio je da je tokom leta koji je trajao 33 i po sata, video “stanovnike univerzuma nevidljive za smrtnike” kako se kreću oko njegove letelice, a za neke je verovao da su razgovarali sa njim. Od tog trenutka odlučio je da njegova životna misija bude da postane jedan od besmrtnika – ali ne utvara kakve je video oko aviona, već – čovek od krvi i mesa. “Ako čovek može da nauči da leti – pitao se – zašto ne bi mogao da nauči da živi zauvek?”

Ipak, možda ne bi krenuo dalje u istraživanje da njegova svastika Elizabet Morou nije patila od reumatske groznice, zbog čega joj je jedan srčani zalistak bio teško oštećen, a zdravlje toliko osetljivo da su ona i njen suprug morali da traže dozvolu lekara svaki put kada bi poželeli da vode ljubav. Lindberg nije mogao da shvati kako običan zalistak može da proizvede toliko patnje. Smatrao da je ljudsko srce baš kao pumpa koja može biti popravljena ili zamenjena drugim mehaničkim delom. Kada je posetio Rokfeler Institut u Njujorku, upoznao je čoveka koji je delio njegove ideje: Aleksisa Karela. Inače, ovaj institut je bio raj za naučnike koji su tu mogli da slede svoje snove, bez obaveza da slede zahteve kliničke prakse. Upravo tu nalazile su se laboratorije francuskog hirurga dr Aleksisa Karela….

Nobelovac dr Aleksis Karel

Nobelovac dr Aleksis Karel

Godine 1912. Karel je dobio Nobelovu nagradu za medicinu za pionirski rad nove tehnike ušivanja krvnih sudova. Jedan od njegovih eksperimenata bilo je i stavljanje dela srca embriona pileta u hranljivu sredinu, u posudu posebnog dizajna, a svakih 48 sati veličina tkiva bi se udvostručila. Tkivo je tako nastavilo da raste 20 godina…

Međutim, osim naučnih, Karel je imao i druga interesovanja. Recimo, verovao je u spiritizam i sposobnost vidovnjaka da kontaktiraju mrtve. Bio je ubeđen da je duša besmrtna i smatrao je da nema razloga da i naša tela ne žive večno. Njegove rane ideje o “igranju Boga” uključivale su i propao pokušaj oživljavanja 3.000 godina stare egipatske mumije. Mada, uglavnom se bavio ozbiljnijih radom: prvi je uspeo da odgaji ljudsko tkivo u laboratoriji, i bio je ubeđen da će njegova tehnika jednog dana biti proširena na stvaranje delova tela (“najavio” je istraživanje sa matičnim ćelijama više od pola veka pre nego što se to zaista desilo). Takođe, istraživao je kako oboleli organi mogu biti privremeno uklonjeni iz tela zbog “popravke”, a onda ponovo vraćeni gde im je mesto. Da bi organe održao u životu dok su van tela, Karel je razvijao tehniku zvanu “perfuzija” (držanje organa u staklenoj komori i njegovo veštačko “pumpanje” krvlju). No, do tog trenutka, njegovi eksperimenti sa tiroidnim žlezdama mačaka, pasa i pilića bili neuspešni zbog bakterijske kontaminacije i bio mu je potreban genije mehanike koji bi dizajnirao perfuzionu pumpu koja isključuje mogućnost infekcije.

Perfuziona pumpa iz 1935 – Lindbergovo delo

Perfuziona pumpa iz 1935 – Lindbergovo delo

Ko bi tu bio bolji od Lindberga? On je odlično poznavao mehaniku, iako nije imao univerzitetsku diplomu, i uspeo je da leti više od 33 sata u avionu od drveta, platna i žica za klavir, bez kopilota, radija i – vetrobrana (koristio je periskop kada mu je bilo potrebno da gleda pravo napred). Za akademski neuspešnog Lindberga, ponuda za saradnju jednog nobelovca bila je izuzetno laskava stvar, posebno kada je shvatio da imaju isto mišljenje da je telo živa mašina, načinjena od delova koji bi se jednog dana mogli obnavljati u beskraj. Dve sedmice kasnije, vratio se sa crtežima koji su impresionirali Karela, te ga je pozvao da radi zajedno sa njim u Institutu. Tako je počeo orktakluk koji je vodio revolucionarnom eksperimentu na nesrećnoj mački 1935.

Porodična tragedija

Lindbergova pumpa trebalo je da stvori pritisak koji bi snabdevao krvlju sve delove izvađenog organa. Pokušaji su bili bezuspešni, a onda se, 1932, dogodila porodična tragedija. Linberg se uveče, 1. marta, vratio kući u Nju Džersi, posle rada u Instititu. Čitao je neke naučne tekstove u trenutku kada je dotrčala dadilja da mu kaže da je dvedesetomesečni Čarls Junior – nestao iz kreveca. Na prozoru je ostavljena poruka sa ponudom za otkup kindapovanog deteta – trebalo je platiti 50.000 dolara. Iako je otkup plaćen, dete nikada nije vraćeno roditeljima. Premda je Lindberg i dalje bio poznat i slavan (od obožavalaca je dobijao oko tri hiljade pisama mesečno), kada je dečakovo telo nađeno nekoliko nedelja kasnije u obližnjoj šumi, štampa je insinuirala da je on sam ubio sina. Scenario je, po njima, bio sledeći: Čarls Lindberg Mlađi rođen je sa kakvom fizičkom ili mentalnom manom, što je njegovog “savršenog” oca toliko iritiralo – da ga je ubio. Tek dve godine kasnije, policija je uhapsila stolara Bruna Haupmana, koji je, iako je ostao pri tvrdnji da je nevin, na kraju pogubljen na električnoj stolici. Ali, to je već druga priča….

Čarls Junior – ubijen pod nerazjašnjenim okolnostima

Čarls Junior – ubijen pod nerazjašnjenim okolnostima

Sve u svemu, izbezumljen zbog tragedije i zbog optužbi na svoj račun, Lindberg je samo tri meseca posle sinovljevog nestanka “pobegao” u Institut, nastaviviši sa radom. Ponekad je provodio duge sate u biblioteci, čitajući zastrašujuće zapise o tome kako su pioniri perfuzije bezuspešno pokušavali da tela giljotinirianih ljudi vrate u život ubrizgavajući im toplu krv. Najčešće bi, ipak, noćima radio u Karelovoj laboratoriji, skrivenoj na spratu Instituta. Februara 1935, Haupman je proglašen krivim, a Lindberg je tek tada nastavio grozničavo da radi. Posle nešto manje od dva meseca bio je spreman da testira najnoviji prototip pumpe. I, tako, aprilskog jutra 1935, nesrećna mačka vezana je za sto, bez trunke krvi u telu, dok je sve okolo bilo zloslutno crne boje (Karel je mislio da je crno okruženje “higijenskije”). Uklonivši mački tiroidu, Karel je žlezdu smestio u perfuzionu komoru koju je kreirao Lindberg, a onda su zabrinuti iščekivali hoće li organ preživeti van tela. Pacijent je umro, a operacija je nesumnjivo uspela: žlezda je bila živa i funkcionisala čak i posle 18 dana.

Uskoro su dvojica ljudi uspešno punili krvlju i mnoge druge životinjske organe – srca, jetre, pankrease i, u jednom jezivom slučaju, čitav ud pobačenog ljudskog fetusa.

Neverovatan korak za nauku, ali čitava stvar imala je mračnu stranu. Naime, obojica su verovala u eugeniku – ideju da genetski fond ljudske rase može biti poboljšan eliminisanjem slabijih i reprodukcijom jakih. U Karelovoj laboratoriji nalazila se jedna smdrljiva soba nazvana mousery gde su hiljade pacova slobodno šetale i borile se međusobno, često do smrti. Pobednicima je bilo dozvoljeno da oplode ženke, a gubitnici su odlazili na autopsiju. Cilj je bio da se utvrdi da li je moguće stvaranje “herojskog” pacova, dugovečnog i otpornog na bolesti.

Kada bih mogao da uradim isti test na ljudima, mogao bih da stvorim čoveka koji bi mogao da skoči 20 stopa u vazduh i da živi 200 godina” – govorio je Karel. Očigledno, i nobelovac i Lindberg verovali su da bi, ako bi se postigla besmrtnost, ona trebalo da bude dostupna samo za odabrane, i da dugovečna elita treba da bude isključivo – bela.

A da bi se obezbedila večnost malobrojne srećnike, “niži” smrtnici mogli bi da budu i žrtvovani. Prepiska sa različitim psihijatrijskim ustanovama potvrđuje pretpostavku da su planirali eksperimente i na ljudima. U pismu Korelu, administrator jedne takve instituticije pita: “Kada ćete doći da pogledate neke od naših maloumnih ispitanika?” S obzirom da ni Linberg ni Karel nisu imali nikakvu psihijatrijsku obuku, iz ovoga se može zaključiti samo sledeće: da se službenik raspitivao kada će eksperimentatori doći da izaberu ljude za oglede sa perfuzijom. Međutim, planovi su pali u vodu kada je krenula kampanja protiv Lindberga – dobijao je mnoštvo smrtnih pretnji od Hauptmanovih pristalica, koji su verovali da je stolar nevin (Hauptman je uložio žalbu na presudu). Na udaru je bio i avijatičarev trogodišnji sin Džon, rođen avgusta 1932, samo nekoliko meseci posle ubistva starijeg brata.

Stoga je Lindber odlučio da se sa porodicom preseli na sigurno – u Britaniju, gde je iznajmio prostranu kuću u Kentu i nastavio svoj rad – ovoga puta istražujući tvrdnje himalajskih jogina da se život može produžiti za nekoliko decenija – kontrolom disanja. Eksperimentalni subjekti bili su zamorci i beli miševi. Ove životinjice Lindberg je prvo davao svom sinu Džonu kao ljubimce, dok dečak jednog dana nije shvatio da zamorci i miševi nestaju u zvonastim teglama, gde ih je eksperimentator izlagao različitim količinama ugljen dioksida.

Veličanje Hitlera

Uskoro, Lindbergova pažnja je preusmerena na drugu stranu. Entuzijastični pristalica Hitlera, koga opisuje kao “velikog čoveka”, vraća se kući 1939, u pokušaju da odvrati američku vladu od rata protiv Nemačke, ali njegovi stavovi nisu prihvaćeni. Uznemiren rastrojenošću svog štićenika, Karel je molio Lindberga da se koncentriše na svoj naučni rad, što je ovaj odbio. Ubrzo posle Korelove smrti u Parizu 1944, traumatična poseta Nemačkoj konačno će Lindbergovu opsesiju besmtrnošću i eugenikom – privesti kraju. Naime, pri kraju rata (tokom kojeg je ipak leteo na pedesetak borbenih misija na Pacifiku) – bio je deo delegacije poslate u Minhen zarad vrbovanja nemačkih naučnika da svoje ekspertize podele sa Amerikom.

Stravičan prizor iz logora Dora-Mitelbau naterao je avijatičara da promeni svoje stavove o eugenici

Stravičan prizor iz logora Dora-Mitelbau naterao je avijatičara da promeni svoje stavove o eugenici

Tokom ovog putovanja, posetio je koncentracioni logor Dora-Mitelbau, gde je više od 20.000 ljudi umrlo od iscrpeljenosti, bolesti ili gladi, a nekoliko stotina je i pogubljeno vešanjem. U svoj dnevnik je zapisao da je shvatio da je isti smrad kao u Dori osetio već jednom davno – u svetilištu nauke, kada je Korel radio eksperimente u čast eugenike. Setio se, naravno, sobe sa pacovima u Rokfeler institutu i njihove borbe za preživljavanje. Sve u svemu, ovo je navelo Lindberga da preispita svoja verovanja i težnje koji su oblikovali njegov život i rad toliko godina. Počeo je da shvata da su njegova posvećenost nauci i potraga za besmrtnošću napravili od njega saučesnika u brutalno efikasnoj kulturi smrti. Drugo otkrovanje nastupilo je vrlo brzo, kada je njegova zemlja bacila atomsku bombu na Hirošimu: “Ovo stavlja čoveka u poziciju da izaziva Boga” – napisao je. Zapitao se nisu li on i Karel počinili isto delo arogancije? U dolazećim godinama, postao je strastveni borac za mir i zaštitu životne sredine.

No, iako je avijatičar okrenuo leđa nauci, nauka nije okrenula leđa radu Lindberga i Karela. Godine 2006, lekari Vejk Forest instituta za regenerativnu medicinu u Severnoj Karolini, uspešno su uzgajili sedam zamena ljudskih bešika od pacijentovih ćelija, a slična istraživanja sada se rade na bubrezima, jetri, tetivama, ligamentima… I samo ljudsko srce jednom će biti proizvedeno u laboratoriji. Ovi naučni pomaci veliki su korak u konceptu tela kao žive mašine sastavljene od zamenjivih delova – koji su 1930-ih osmislili Karel i Lindberg. Možda će ova tehnologija jednog dana zaista dovesti do otkrivanja tajne besmrtnosti, čemu su tako željno težili?

Međutim, Lindberg je, izgleda, rešio da se odrekne produžetka života po svaku cenu. Avgusta 1974. primljen je u bolnicu u Njujorku, smrtno oboleo od limfoma. Proveo je tu samo nekoliko dana pre nego što je zatražio da se vrati u svoj dom na havajskom ostrvu Maui. Lekari su ga odgovarali, rekavši da će ga putovanje skoro sigurno ubiti i optužili ga za “napuštanje nauke”, jer bi boravak u bolnici i nove tehnologije mogli da mu produže život. Ali, Lindberg je bio nepopustljiv. Nekako je preživeo let kući i tamo, u 72-oj godini, čovek koji je pokušavao tako uporno da pobedi smrt konačno je podlegao sudbini koja čeka sve nas….

Spomenka Milić