cigarete

Najpopularnije cigarete bivše SFRJ

Danas u Srbiji, na svakoj pijaci, možete kupiti dobar duvan, cigaret – papir sa filterima i mašinice za punjenje… ispod tezge… a sve je počelo prodajom domaće duvanske industrije

Za srpsku duvansku industriju i njene fabrike u Nišu i Vranju, strani kapital je bacio oko pre više od četvrt veka. Ništa čudno, oba preduzeća, zlatne koke naše prerađivačke industrije, najveće i bez konkurenata u ovom delu Evrope, poslovale su, u nekadašnjoj SFRJ, sa godišnjim profitom većim od 2,6 milijardi nemačkih maraka. Filip Moris, američka duvanska kompanija, bez obzira na opomene američke vlade o uvođenju trgovinskih sankcija Srbiji i ondašnjoj SRJ, počinje pregovore sa Duvanskim industrijom Niš (DIN), sa motom: profit je iznad politike.

Bogati princ iz bajke

Krajem 1991. godine, Američka duvanska korporacija iz Ričmonda (Virdžinija), osnovana 1919.g. (kada je otkupljen većinski paket akcija engleske kompanije registrovane u Londonu 1848.g. od strane Filipa Morisa i njegove žene Margarete), izražava punu spremnost na značajna zajednička ulaganja sa niškom fabrikom duvana. Nakon višemesečnih pregovora, 23. marta 1992. godine, sročen je i tekst Pisma o dobrim namerama između Vlade Republike Srbije, kompanije Filip Moris i deoničarskog preduzeća DIN- Fabrika duvana Niš.

Američka kompanija bila je spremna, na ime dokapitalizacije, da u nišku fabriku uloži 1,25 milijardi dolara! Pismom o dobrim namerama, precizirana je izgradnja nove, potpuno automatizovane fabrike i otvaranje novih pogona za proizvodnju luksuznih cigara i cigarilosa. Zbog povećanja obima poslovanja, obećana su nova radna mesta i, ceo posao se tada činio kao iz bajke o Pepeljugi – bogati princ se zvao, a kako drugačije nego, Filip Moris.

Međutim, na dolazak princa, osiromašena sankcijama, građanskim ratom u bivšoj SFRJ i, bombardovanjem NATO milosrdnog anđela, udavača DIN će čekati punih 10 godina. Premijer vlade Srbije Zoran Đinđić će, početkom 2002. godine, dati nalog minsitru finansija Božidaru Đeliću, na izradi strategije privatizacije duvanske industrije (DIN-u će se pridružiti i nova divna udavača – DIV, duvanska industrija iz Vranja), po modelu koji uključuje, pored procene vrednosti obe udavače, uvid u brojevima izraženu vrednost celokupnog tržišta duvanskih proizvoda, u narednom desetogodišnjem periodu, do 2012. godine.

Zbog vladajućeg haosa na duvanskom nebu Srbije, tada nije bilo moguće napraviti realnu procenu vrednosti domaćeg tržišta. Naime, od 1993. g, zbog naglog osiromašenja, potrošači sve više počinju kupovati duvan i cigaret- papir na crnom tržištu. Takođe, duvan počinje da se sadi i uzgaja širom Srbije, u privatnoj režiji (npr. pisac ovog teksta je uzgajao duvan “bajinovac” na površini od 3 ara). Sve to se drastično odrazilo na promet DIN-a i DIV-a. Stoga, prvi korak, pre bilo kakvih istraživanja, bio je vraćanje prometa cigareta u legalne tokove, potom je valjalo sačekati nekoliko godina kako bi se samo tržište oporavilo, pa tek onda ući u procene vrednosti tržišta i izradi eventualne strategije prodaje domaće duvanske industrije.

U međuvremenu je valjalo obezbediti bar jednu inostranu investiciju u domaću duvansku industriju. Zbog toga, Vlada otpočinje pregovore sa BAT-om (British- American tobacco), svetskim monopolistom, koncernom udruženih proizvođača i distributera duvanskih proizvoda oformljenog 1976.g. Menadžeri iz BAT-a, zaduženi za tržište evropskog jugoistoka, odmah su izrazili spremnost da, za 10 procenata učešća u akcijama DIN-a, odmah plate 250 miliona evra za gradnju nove fabrike u Vršcu. Takođe, odobrili su i donaciju srpskom budžetu u iznosu od 100 miliona evra! Reklo bi se, udavača iz DIV-a je konačno pronašla bogatog princa. Ništa čudno, obzirom da je Komisija za razvoj EU procenila vrednost duvanskog tržišta u Srbiji (prodaja proizvoda u zemlji i njihov izvoz na treća tržišta) na 2,5 milijardi evra!

Kako prigrabiti udavaču

Značaj tržišnih projekcija, prilikom procene stvarne vrednosti DIN-a i DIV-a, posebno u svetlu očekivanog rasta srpske privrede, posle promena 2000. godine, bili su od krucijalnog interesa za buduću privatizaciju duvanske industrije Srbije. Drugim rečima, vrednost srpskih udavača iz 2002.g. povećala bi se, kako su meritorne analize govorile, na 4,1 milijardu evra! U skladu sa usvojenom strategijom, eventualna privatizacija duvanske industrije trebalo je da dođe na dnevni red tek 2008. godine, nakon stabilizacije tržišta, legalizacije sivog prometa duvanskih proizvoda, oporavka domaće tražnje, ali i reetabliranja domaćih brendova cigareta.

Prvi korak ka privatizaciji duvanskih udavača DIN-a i DIV-a, započeo je 31. jula 2002.g. izborom finansijskih konsultanata u prostorijama Agencije za privatizaciju kada je, pred TV kamerama, održano javno otvaranje ponuda potencijalnih monetarnih savetnika u srpskom poslu stoleća. Najpovoljnija ponuda je stigla od strane investicione banke Morgan (Morgan Stanley & Co. Limited) iz Londona, u čijem timu se, hokus- pokusom, pokušala naći domaća konsultantska kuća Citadela (Citadel Financial Advisory), sa dva zaposlena i osnivačkim kapitalom od 500 evra. Odabir ove nepoznate konsultantske kuće, prikriven je podacima o svetski priznatim referencama firme Morgan.

Ona je tada poslovala u 28 zemalja i imala preko 550 svojih lokalnih predstavništava ostvarivši u 2001. godini prihod u vrednosti od 21.9 milijardi američkih dolara. Iako se, pre toga, proslavila svojom ulogom u nepostojećoj privatizaciji Zastave i kriminalno neuspešnim savetovanjem Lukoila prilikom preuzimanja Beopetrola, konsultantska kuća Citadela je, na nameštenom tenderu, dobila glavni posao gde se pojavila kao tobožnji savetnik Agencije za privatizaciju, jer su menadžeri Morgana rezolutno odbili da imaju bilo kakve veze sa konsultantskom kućom bez zaposlenih i poslovnog port- folija. Kako će se ispostaviti, iza Citadele su stajali tadašnji ministar finansija Božidar Đelić i direktor Agencije za privatizaciju Aleksandar Vlahović. Bio je to školski primer sukoba interesa. Na štetu Srbije, naravno.

Nakon ubistva premijera i ustoličavanja vlade Zorana Živkovića preko noći je odlučeno da se DIN i DIV privatizuje po skraćenom postupku, bez obzira što je donesena odluka da se sa tim sačeka još bar 6 godina. Dobivši vetar u leđa, konsultantska kuća Citadela je, kao privatizacioni savetnik, uradila sve suprotno od onoga što je vlada Zorana Đinđića imala na umu, a što je rezultiralo štetom po državu Srbiju merenu milijardama evra.

Ugovor o prodaji dve duvanske fabrike potpisan je 1. septembra 2003. godine, nakon sprovedene tenderske procedure. Potpise na sporazum stavili su tadašnji direktor Agencije za privatizaciju Mirko (klimoglav) Cvetković i predstavnik Filipa Morisa za Evropu Žan ­Klod Kunc, na svečanosti kojoj su prisustvovali tadašnji premijer Zoran Živković, ministri za privatizaciju i poznati duvanski lobista američki ambasador Vilijam Montgomeri; on će, prilikom privatizacije duvanskog kombinata iz Podgorice, izaći bogatiji za luksuznu vilu na crnogorskom primorju.

Prema zvaničnim podacima, DIN je kupljena od strane kompanije Filip Moris; ona je u taj posao uložila 518 miliona evra, od čega 387 miliona na ime cene za 70 odsto kapitala dok je, ostatak ulaganja, bio predviđen da ide u investicioni program (64,85 miliona), osnovni socijalni i dopunski socijalni program (59,11 miliona) i pomoć lokalnoj samoupravi. Istovremeno, DIV je prodat kompaniji British American Tobacco (BAT) koja je u ovaj posao uložila 87 miliona evra, od čega je za kupovinu 67,8 odsto društvenog kapitala fabrike izdvojeno 50 miliona evra dok je, ostatak iznosa, uložen kroz investicioni i socijalni program, i kao pomoć lokalnoj samoupravi.

Bagatelna prodaja

Nakon privatizacije duvanskih fabrika, za više nego skromne novce, postalo je jasno da u proceni njihove vrednosti nisu u obzir uzete odgovarajuće projekcije vrednosti tržišta u narednom periodu. Jednom rečju, odoše udavače bam- badava! Istovremeno, ugovorima o prodaji duvanskih fabrika, nije vođeno računa o potrebi očuvanja domaćih brendova cigareta, zbog čega su oni brže bolje ukinuti i zamenjeni paletom proizvoda Filipa Morisa čime je omogućeno da se, po osnovu naknade za licencna prava, značajna sredstva izvlače iz zemlje ne na ime ostvarene dobiti (koja bi bila oporezovana), već u vidu licencnih troškova čime je, na godišnjem nivou, državni budžet oštećen za stotinak miliona evra. O potcenjenosti tržišta možda najbolje govori podatak da je BAT za fabriku u Vranju državi isplatio svega 50 miliona evra, što je duplo manje od obećane nepovratne donacije koju je, svega godinu dana ranije, bio spreman da pokloni Vladi u znak zahvalnosti davanja dozvole za gradnju fabrike u Srbiji, kada je bio spreman da uloži 250 miliona evra, odnosno da investira kapital vredan 10 odsto vrednosti DIV-a. Lako je izračunati da je fabrika, vredna 2,5 milijardi evra, bukvalno poklonjena! U čijem interesu, postavlja se opravdano pitanje.

Odnosno, zbog čega su Citadela i Đelić, predsednik tenderske komisije (!?), odlučili da za simboličnu sumu prepuste domaće tržište cigareta krupnim međunarodnim igračima; odgovor se već, po sebi, nameće – što bi, u bilo kojoj ozbiljnijoj državi, ustanovljenoj na vladavini prava, već bio više nego dovoljan razlog za pokretanje temeljne sudske istrage. Suočen sa tada javno iznetim optužbama na račun njegovih veza sa Citadelom, Đelić odlučuje da osnuje svoju privatnu konsultantsku kuću Altis Kapital; ona će, zbog kraha Živkovićeve vlade, u toj prvoj fazi, izvisiti za velike državne poslove, ali ipak će se, nekim čudom (da li), kao kooperant kasnije pojaviti u velikom poslu privatizacionog savetnika za Telekom Srbije, tokom neuspelog pokušaja prodaje te firme u vreme predsednikovanja Borisa Tadića.

Ušavši 2003. godine u velike poslove sa Citadelom i englesko- američkim duvanskim lobijem, Božidar Đelić je dobio na značaju u odnosu na ostatak grupe G 17 plus zbog čega, u tom periodu, dolazi do sukoba između njega i Mlađana Dinkića; dostići će kulminaciju njihovim javnim duelom u leto 2003. godine, ali i uzajamnim prebacivanjem odgovornosti za duvansku i pljačku Nacionalne štedionice – zajedničkim snagama i državnim resursima pompezno osnovane godinu dana ranije. Istraga dokapitalizacije i prodaje Nacionalne štedionice, koja se našla na spisku 24 sporne privatizacije, biće i povod da Đelić napusti Srbiju, već tada težak više desetina miliona evra i prihvati ponudu za posao, dobijen preko svojih francuskih veza, u kompaniji Lazard.

Vuk pojeo magarca

Opijeni do tada neviđenim iznosom prihodovanim od privatizacije, predstavnici države, ali i stručne javnosti, predstavljali su prodaju duvanskih industrija kao jednu od najuspešnijih privatizacija ne samo u Srbiji nego i u regionu. Izveštavajući o ovoj transakciji, mediji su pisali kao o najuspešnijoj privatizaciji duvanske industrije u istočnoj Evropi i, jednoj od najuspešnijih uopšte. Tadašnji premijer Živković ocenio je, tokom ceremonije potpisivanja ugovora, da je: „dokaz kako je, posle 2,5 godine, pobeđen šverc duvana u Srbiji, a dolazak američkog Filipa Morisa na naše tržište potvrđuje Srbiju kao interesantno mesto za strane investitore. Naravno, sve su ovo besmislice i dimne bombe kako bi se sakrila prava istina.

Rukovodstvo i radnici DIN-a i DIV-a sistematski su ućutkivani a onima glasnijima je prećeno ili su ekspresno dobijali otkaze. Tek posle izbora 2012. godine bivši radnici DIN su uspeli javnosti otkriti u kom grmu leži zec. Podaci su šokantni. Kompanija Filip Moris na račun budžeta Srbije nikada nije uplatila iznos od 387 miliona evra za kupovinu niške fabrike duvana! Ovo radnici obrazlažu nepostojanjem swift dokaza o transferu deviza, zbog čega su javno upitali gde su i kod koga ti milioni završili?!

Takođe, opovrgnute su tvrdnje političara o “najuspešnijoj transakciji u ovom delu Evrope”, navodeći da je fabrika prodata ispod cene, a da su građani Srbije, po raznim osnovama, oštećeni za više od 1,6 milijardi evra. „Stvarna vrednost DIN-a, u vreme privatizacije, bila je preko 2,1 milijarde evra“, predočio je tada Dragan Bogdanović, nekadašnji finansijski direktor DIN-a, obraćajući se medijima, u ime bivših radnika.

On je dodao da je za 70 odsto kapitala fabrike država prihodovala svega 387 miliona, čime su oštećeni Srbija, grad i radnici, dok su otpremnine isplaćivane iz tekućeg priliva i dobiti. Iako su radnici ukazali na moguće manjkavosti u pogledu procene vrednosti same fabrike i cene postignute na tenderu, to je bio tek vrh ledenog brega u pogledu štete nanesene ovom privatizacijom državi Srbiji. Ta šteta se nije ogledala jedino u prodaji duvanskih fabrika ispod cene već i u izostanku realne procene vrednosti domaćeg tržišta duvanskih proizvoda koja je trebalo da bude sastavni deo čitave ove priče. U međuvremenu, crno tržište duvana je procvetalo obuhvativši više od 60 procenata ukupnog prometa. Danas u Srbiji, na svakoj pijaci, možete kupiti dobar duvan po ceni od 2000 din za kilogram, cigaret – papir sa filterima i mašinice za punjenje… ispod tezge…

Miodrag Milanović