transMože li se dogoditi da živom čoveku uzmu organe? Zašto neki ljudi posle transplantacije srca menjaju karakter? Da li je duša u mozgu ili negde drugde?

 

Na prvi pogled moglo bi se reći da bi ne smela da postoji dilema oko donacije organa posle smrti. Zašto nekome ne produžiti život, ako ste već mrtvi i vaša jetra ili srce sigurno vam više neće biti potrebni? Osim srca, pluća, jetre, bubrega, rožnjače, presađuju se i udovi, pa i lice. Priča o transplantaciji organa previše je kompleksna da bi mogla da obuhvati sve aspekte ove problematike – u jednom novinskom tekstu. Pokušaćemo da odgovorimo na neka pitanja, a da postavimo – bar još toliko, na koja odgovor ne znamo…

Kada je mozak mrtav?

Najpre – definicija: „Proces uzimanja celija, tkiva ili organa i presađivanje drugoj individui” – piše u materijalu koji je objavio Institut za mikrobiologiju i imunologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu. Na popularnoj „Vikipediji” definicija je nešto drugačija: „Transplantacija predstavlja zamenu nefunkcionalnog organa putem hiruške intervencije”. Uglavnom, jasno je o čemu se radi: nekome život „visi o koncu”, a onda mu se presadi organ druge osobe – žive ili (moždano) mrtve. Međutim, postavlja se pitanje – kako se utvrđuje da je neko mrtav? Takođe – šta je smrt? Da li prestanak rada srca, prestanak rada mozga ili – mozak bez funkcije, uz prestanak disanja i očuvani rad srca? Ukoliko se prestpostavi da je smrt prestanak funkcija mozga, da li to podrazumeva – prestanak funkcije kore mozga, prestanak funkcije moždanog stabla ili – mozga u celini? Po nekima, dovoljno je da moždano stablo ne pokazuje znake života, međutim, u vrlo preglednom materijalu čiji je autor neurolog Marko Ercegovac, direktor beogradskog Urgentnog centra, navodi se da je moždana smrt – smrt mozga u celini. U istom ovom opisan je i slučaj muškarca starog 55 godina, koji je zatečen na ulici u dubokoj komi, bio je na asistiranom disanju i ugašenih refleksa moždanog stabla (dakle – zaista je ličilo na moždanu smrt), koji je već sutradan bio budan i imao očuvane reflekse moždanog stabla i izvršavao proste naloge, iako je saradnja bila „otežana”.

Navode se i različiti kriterijumi moždane smrti. Harvardski kriterijumi (1968) pretpostavljaju sledeće: postojanje duboke kome bez reakcije na spoljne draži; potpuno odsustvo spontanog disanja; odsustvo refleksa moždanog stabla; odsustvo spinalnih refleksa; odsustvo posturalne aktivnosti, kao što je decerebracija; ravan elektroescefalografski zapis. Minesota kriterijumi (1971) nešto se razlikuju: postojanje duboke kome bez reakcije na bolne draži; potpuno odsustvo spontanog disanja; odsustvo refleksa moždanog stabla; odsustvo spinalnih refleksa; odsustvo posturalne aktivnosti kao što je decerebracija. Po definiciji AAN (Američka akademija za neurologiju) iz 1995, tri klinička kriterijuma neophodna za potvrdu ireverzibilnog stanja funkcije celog mozga kao i funkcija moždanog stabla su, kako navodi dr Ercegovac: koma (GCS=3) poznate etiologije; odsustvo refleksa moždanog stabla, apnea. „Smatra se da je kod osobe nastupila moždana smrt ako je kod te osobe nastao potpuni i irevrizibilni prestanak moždane cirkulacije, posle čega dolazi do ireverzibilnog prestanka aktivnosti i funkcionalnosti kako moždanog stabla tako i kore mozga”. „Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničkog pregleda a potvrđuje se nekim od neophodnih dijagnostičkih procedura.” „Pregled obavljaju dva lekara (neurolog ili neuorohirurg, anesteziolog). Za postavljanje dijagnoze moždane smrti klinički pregled se vrši tri puta sa razmakom od jednog sata (između 1. i 2. pregleda) i 6 sati (između 1. i 3.) Potrebno je smrt potvrditi dopunskim konfirmacionim testovima.” I tako dalje i tako dalje. 

Sve se proverava i proverava nizom dijagnostičkih metoda (medicina je napredovala od 1970-ih, kada su usvojeni prvi protokoli), da ne bi došlo do propusta i živ čovek proglašen mrtvim. Tačno je određeno koji se testovi rade posle koliko sati, koliko puta itd. Ali, da li i tada možemo biti sigurni da je neko nepovratno mrtav, tj. da je njegov mozak mrtav? Dr Snežana Čolić sa Klinike za neurologiju VMA, u svom materijalu ,koji se takođe može naći na internetu, takođe navodi pregled procedura koje obavljaju u cilju postizanja tačne dijagnoze moždane smrti, ali na kraju kaže: „Uvek razmotriti potencijalno malu, ali ipak moguću nepouzdanost potvrdnih dijagnostičkih testova. Jer, kako knjiga kaže, smrt je neproverena glasina (Emir Kusturica)”.

Zašto „umrlim” daju anesteziju?

Očigledno, naši lekari su oprezni, iako je kod nas transplantacija organa još u povoju (a i još se ne podrazumeva da smo dobrovoljni donori organa, ako se pismeno ne izjasnimo da – nismo), bar u odnosu na Amerikance, gde se, po podacima koje smo pronašli na sajtu www.medicaldaily.com, u 2011. godini 8,127 umrlih donora i 6.017 živih donora – omogućilo 28.535 transplantacija organa.

Dejvid Rokfeler je u veselju dočekao stoti rođendan, sa šestim tuđim srcem

Dejvid Rokfeler je u veselju dočekao stoti rođendan, sa šestim tuđim srcem

Među onima kojima je u Americi presađen organ, u ovom slučaju više njih, jeste i Dejvid Rokfeler, kojem je, u aprilu ove godine prošle godine, presađeno šesto srce. Operacija je obavljena na Rokfelerovom glavnom imanju u Pokantiko Hilsu u državi Njujork, pa je bogataš zdrav i čio u maju proslavio svoj 100 rođendan. Prvo srce dobio je 1976, posle saobraćajne nesreće. Dva puta su mu presađivali i bubrege (s obzirom da ni na jednoj fotografiji ne nosi naočare, moglo bi se postaviti pitanje šta je još „remontovao”). Verovatno je bio prvi na listi? Ali, dobro, da se vratimo na temu…

Kako neko može da bude 100 posto siguran da u telu koje naizgled ne pokazuje znake života – još uvek ne obitava život? Dijagnostičke metode su napredovale, pa se ispostavlja da nešto što je nekad važilo za siguran parametar – danas to više nije. Pre nekoliko desetina godina studentima medicine u Beogradu je demonstrirano kako izgleda moždana smrt na „školskom primeru” bake koja nije samostalno disala i nije reagovala na tada poznate testove. Uprkos „dijagnozi”, baka se oporavila i lekarima koji su je negovali čak je poslala tortu.

Dr Aleksandra Mancei objašnjava zašto je protiv transplantacije

Dr Aleksandra Mancei objašnjava zašto je protiv transplantacije

Na internetu se može pronaći deo intervjua sa doktorkom sociologije Aleksandrom Mancai, koja je 15 godina radila kao medicinska sestra na odeljenju za pripremu donora na urgentnoj klinici fakulteta Frankfurta na Majni. Ona kaže da lično ne poseduje kartu za donaciju organa. Objašnjava da vizuelno ne postoji razlika između pacijenata koji su moždano mrtvi i onih u komi. Takođe, navodi ona, krvni pritisak i pulsa rastu kada se skalpelom otvori grudni koš da bi se uzeli organi. Ona ne tvrdi da se ovo događa zato što „mrtvac” oseća bol, već da se može raditi o refleksnim pokretima tela. Međutim, da se osoblje ne bi osećalo loše, telu se daje anestezija i miorealaksanti, jer tada nema pokreta koji bi mogli da oštete organe (recimo, ako hirurg baš tada „zaseče”). U svakom slučaju, zastrašujuća slika. Za većinu organa koji se transplantiraju potrebno da „mrtvac” bude živ, odnosno da mu samo mozak bude „mrtav” (što se potvrđuje aktuelnim medicinskim protokolom).

Doniranje organa, dobrovoljno ili prisilno, ne može a da ne prizove sliku događanja u „žutoj kući”. Znaju se cene organa na „crnom” tržištu, ali nećemo o tome…. Srpski organi su prodavani onima koji su mogli da ih kupe. Komadani su živi ljudi. I nikom ništa. Knjige su objavljene o tome. I ništa. Kao da se ništa nije dogodilo. A sigurno je da još kojekuda po svetu postoje slične priče i donori koji se nisu složili da im život bude oduzet, da bi bio dat nekom drugom.

Svojevremeno smo objavili intervju sa Veselinom Dželetovićem, koji je napisao knjigu „Srpsko srce Johanovo”. Tvrdi da se radi o istinitoj priči. Bogati Nemac dobio je novo srce „odnekud” i počeo da se priseća događaja sa Kosova, dešavanja čiji je akter bio „davalac”, Srbin, pogubljen u „žutoj kući”. Knjiga je izazvala ogromnu pažnju.

Da li je tako nešto moguće? Da li srce zaista „pamti”? Da li je duša – u mozgu, ili u – srcu? Ili je svuda u nama? Da li je svest u mozgu? Ako je u mozgu, da li to znači da nam je i duša u mozgu? Da li je duša nešto neopipljivo što ipak teži 21 gram? Na ova pitanja nauka još nema odgovor, ali stidljivo se pomaljaju prve ideje o tome da nije sve uvek baš „po protokolu”, i da naš organizam ima mnogo više tajni nego što se mislilo.

Na sajtu www.medicaldaily.com objavljen je članak o teoriji ćelijskog pamćenja, autora Lizete Boreli. Ona kaže: „Fenomen ćelijske memorije, iako još nije stopostotno naučno proveren, podržan je podržan od stane nekoliko naučnika i lekara. Ponašanje i emocije koje je primalac stekao od donora javljaju se usled kombinatornih sećanja koja se čuvaju u neuronima organa koji je doniran”. Kaže se da su oni kojima je transplantirano srce najviše podložni primanju ćelijske memorije i promeni – u srcu. „U studiji objavljenoj u žurnalu ‚Quality of Life Research‘, istraživači su intervjusali 47 pacijenata kojima je urađena transplantacija srca tokom perioda od dve godine u Beču. Istraživači su otkrili da 79 posto pacijenata nije osetilo da im se ličnost promenila posle operacije, 15 procenata je osetilo promenu ličnosti zbog događaja koji je bio rizičan po život, a šest procenata je potvrdilo drastičnu promenu ličnosti zbog novog srca. Iako se procenat promene ličnosti kao rezultat transplantacije organa može doživeti kao beznačajan, urađeno je dalje istraživanje da bi se potvrdilo postojanje ovog koncepta”.

I u Školi za medicinske sestre Univerziteta Havaja u Honoluluu istraživači su želeli da procene da li se promene koje su iskusili primaoci organa „paralelne” istoriji davaoca. Fokusirali su se na 10 pacijenata kojima je transplantirano srce i pronašli od dve to pet „paralela” po pacijentu u vezi sa istorijom donora. „Paralele koje su uočene u studiji su promene u hrani, muzici, seksualnosti, rekreativnim aktivnostima i profesionalnim sklonostima. Pacijent koji je dobio srce od čoveka koji je upucan u lice, izjavio je da sanja fleševe svetlosti – pravo u lice”.

Teorija ćelijskog pamćenja

A ovakvih i sličnih slučajeva koji potvrđuju teoriju ćelijskog pamćenja ima svuda, iako nisu zvanično klasifikovani i nije određena njihova učestalost.

Kler Silvija - živela je 21 godinu sa tuđim srcem i izmenjenom ličnošću

Kler Silvija – živela je 21 godinu sa tuđim srcem i izmenjenom ličnošću

Kler Silvija, koja je 1988. godine dobila srce i pluća od 18-ogodišnjeg mladića koji je poginuo u nesreći sa motorom, prijavila je želju za pivom i pohovanom piletinom, iako je bila plesačica koja je vodila zdrav život i trudila se da jede zdravu hranu. Takođe, počela je da sanja ponovljene snove o čoveku po imenu Tim L. Kada je saznala a je ima donora Tim i da je voleo upravo piletinu i pivo – bilo joj je jasno o čemu se radi. O ovome je 1997. objavila knjigu „Change of the heart“. Takođe, više nije nosila hladne boje, kao nekad, već je počela da oblači crveno i narandžasto. Silvija je imala sreću da sa tuđim srcem poživi još 21 godinu (preminula je avgusta 2009).

Poznat je i slučaj devojke iz Australije Demi Li Brenan kojoj se promenila krvna grupa pošto je dobila novu jetru. Ovo su lekari otkrili devet meseci posle transplantacije, a i njen imuni sistem bio je zamenjen imunim sistemom donora.

Čuven je slučaj kada je 18-godišnjak poginuo u automobilskoj nesreći, a njegovo srce je presađeno 18-ogodišnjoj devojci. Otac davaoca, inače psihijatar, rekao je da je njegov sin pisao poeziju, i da su godinu dana posle smrti pronašli njegovu knjigu pesama. U jednoj od pesama je „video” svoju preranu smrt. Pošto je mladić i komponovao, pronašli su i pesmu sa naslovom „Deni, moje srce je tvoje”: „Reči koje govore da je moj sin osećao da mu je suđeno da umre i nekome da svoje srce”. Devojka kojoj je presađeno srce zvala se Danijela – Deni. Deni je, između ostalog, prepoznala darodavca sa fotografije, imajući osećaj da ga je oduvek znala. Takođe, tvrdi da je bila u stanju da završi stihove njegovih pesama, nikada ih pre ne čuvši. Deni je počela da ide na časove gitare, da bi Polovo srce nastavilo da peva i svira… Promenila je i karakter i postala mnogo mirnija.

Srce devetnaestogodišnjakinje Sare poginule u saobraćajnoj nesreći presađeno je 29-pogodišnjoj Suzi. Sara je bila vegetarijanka, heteroseksualno orijentisana, i po svedočenju njene majke „verovala je u slobodnu Ijubav i svakih par meseci imala je drugog muškarca u svom životu”. A Suzi je rekla da svake noći oseti udar automobila koji je ubio Saru. Počela je da mrzi meso, iako je ranije bila redovan gost „Mekdonaldsa” i obožavateljka brze hrane. Najzanimljvije je što je Suzi, ranije osvedočena lezbijka, postala – heteroseksualna i započela je ozbiljnu emotivnu vezu sa muškarcem.

Sedamnaestogodišnji crnac upucan je iz automobila u prolazu. Njegovo srce dobio je 47-godišnji belac, radnik u livnici. Belac, inače pomalo rasistički nastrojen, nije bio srećan što mu je presađeno „crno” srce, ali utešio se kada je video da posle transplantacije nije stekao nikakve „crnačke” navike. Recimo, nije počeo da sluša rep muziku, već – klasiku, koju ranije nije voleo. Ali, rano se obradovao, ispostavilo se da je poginuli mladić odskakao od stereotipa o crncima – voleo je ozbiljnu muziku i svirao violinu. Čak je i umro držeći kutiju sa violinom na grudima…

Pre sedam godina pažnju javnosti izazvao je slučaj Sonija Grejema, naizgled srećno oženjenog 69-ogodišnjeg muškarca iz američke države Džordžije. Ubio se vatrenim oružjem bez upozorenja, ničim ne pokazujući pre toga da je bio nesrećan, a kamoli depresivan. Ovo bi moglo biti shvaćeno samo kao jedna od tragedija da nije činjenice da je Soni dobio srce od čoveka koji se ubio na isti način i pod istim okolnostima..

Da bi stvari bile još intrigantnije, ubrzo posle transplantacije, Soni je uspeo da pronađe udovicu davaoca srca i – istog časa se zaljubio. „Kada sam je prvi put video, samo sam zurio. Osećao sam se kao da sam je poznavao godinama. Nisam mogao da sklonim pogled sa nje“ – rekao je za lokalne novine. Govorio je o dubokoj i temeljnoj ljubavi prema njoj. Bila je trenutna i strastvena. Vrsta ljubavi gde nadmoćna strast preuzima kontrolu nad umom. Ubrzo su se venčali. A posle nekog vremena, Soni se ubio, baš kao i njen prvi muž. Šeril Grejem je po drugi put ostala udovica.

Serijski ubica u srcu

Profesor Geri Švarc i njegovi saradnici sa Univerziteta Arizona dokumentovali su brojna naizgled neobjašnjiva iskustva slična Sonijevom (neka od njih smo naveli). Međutim, ovi neobični efekti nisu ograničeni samo na transplantaciju srca. Izgleda da i bubrezi nose neke od osobina svojih prvobitnih vlasnika. Tako je Linda Gamons iz Vestona u Engleskoj donirala jedan bubreg svom mužu Ianu. Ian veruje da je nakon toga dobio neke aspekte ličnosti svoje supruge. Razvio je ljubav prema kuvanju, kupovini, usisavanju i baštovanstvu. Pre transplantacije, prezirao je sve oblike kućnih poslova. Takođe, „usvojio” je psa, iako je ranije bio „mačkar“, za razliku od supruge koja je favorizovala pse.

Majkl Rodrigez - serijski ubica, kao i davalac srca

Majkl Rodrigez – serijski ubica, kao i davalac srca

Ne sumnjamo da ste čuli za nedavnu vest – o čoveku koji je nakon transplantacije srce serijskog ubice – ubio 27-oro ljudi, ne znajući od koga je dobio „poklon”. Majkl Rodrigez je optužen da je ubio 23 žene i četiri muškarca, i uhapšen u Atlanti (Džordžija). „Nakon što je njegova žena izrazila sumnju da je za to krivo srce koje mu je presađeno, policija je odlučila da istraži slučaj i otkrila da je srce koje je dobio pripadalo serijskom ubici Dereku Emeriju, koji je pogubljen 2013. godine” – piše u dnevnoj štampi. „Njegova bivša supruga, od koje se razveo u februaru 2015. godine, rekla je da se vreme kada je počeo da ubija poklapa sa vremenom kada mu je presađeno srce i da je operacija kriva za ono što je uradio.

- Pre operacije je bio miran, ali nakon što je dobio novo srce, postao je naprasit i opsednut oružjem i lovom. Kupio je pištolje i noževe i počeo d aubija sve od zečeva do medveda. Nisam mogla da prepoznam čoveka za koga sam se udala, pa sam odlučila da se razvedem. Znala sam da je postao agresivan, ali nisma mogla ni da pretpostavim da je postao takvo čudovište. To je sve zbog srca koje je dobio, ono je zlo – rekla je Mišel Gonzales.”

Da se vratimo na istraživanje profesora Švarca – on smatra da su ove neverovatne promene posledica presađivanja tuđih delova tela:„To je ciljana promena ličnosti“ kaže Švarc „Kada bi bila posledica lekova, ili stresa, ili slučajnosti, niko od njih ne bi mogao da predvidi specifičnе obrasce informacija koje odgovaraju donoru”.

Da li se transplantacijom organa „presađuje” i deo nečije duše? Ne znamo, sve je još u domenu nagađanja, jer ipak niko nije definisao gde se nalazi duša, a različite religije imaju različite predstave o tome šta se sa dušom događa posle smrti – da li ide u raj, pakao, čistilište, vaskrsava ili se ponovo inkarnira. Neke religije insistiraju na sahranjivanju celog tela, dok se u nekim krajevima sveta zemni ostaci spaljuju. Nekome je svejedno da li će „na onaj” svet otići ceo, a nekome je to vrlo bitno.

Iako u vezi sa transplantacijama postoji mnoštvo kontroverzi, prestpostavljamo da neko ko je na ivici života smrti ipak bira – život. Makar još nekoliko godina ili desetina godina (po nekim statistikama, svega 60 posto pacijenata sa presađenim srcem živi duže od pet godina, a četvrtina njih – duže od 20 godina) i makar i pod jakim lekovima koje sprečavaju organizam da se bori protiv „uljeza”.

Spomenka Milić