Prodor preko Balkana jedan je od najvećih uspeha islama u prvoj polovini 21. veka, a klasičnoj hrišćanskoj Evropi, kakva je bila u prošlosti, dani se ubrzano odbrojavaju…

Politika SAD u jugoistočnoj Evropi, tokom protekle tri decenije, išla je naruku težnjama raznih, navodno prozapadnih muslimanskih zajednica, duž geografske linije čiji smer vodi iz Turske ka severozapadu i centralnoj Evropi. Ta se politika zasnivala na očekivanju da će se zadovoljenjem muslimanskih ambicija, na tom sekundarnom geostrategijskom poprištu, poboljšati položaj SAD u islamskom svetu kao celini. Ova politika, snažno podstaknuta za vreme predsednikovanja Bila Klintona, nije dala nikada bilo kakve rezultate, ali neuspeha je bilo poprilično.

Tuc-muc o Kosovu - bivši državni sekretar SAD Nikolas Berns

Tuc-muc o Kosovu – bivši državni sekretar SAD Nikolas Berns

Paradoksalno, promašaji i katastrofalne procene podstakli su njene zagovornike na udvostručavanje napora. Bivši državni sekretar SAD Nikolas Berns rekao je, februara 2008. godine, dan posle jednostranog proglašenja Kosova: „Ovo će biti država sa ogromnom muslimanskom većinom. Smatramo da je veoma pozitivan korak što je danas stvorena, ona je stabilna – mislimo da će Kosovo biti stabilna država“. Tuc-muc. Kakva je situacija na Kosovu, najbolju sliku daje situacija u tamošnjem parlamentu gde se, pred svako zasedanje, skupštinari prvo dobro nagutaju suzavca. Ako je veoma pozitivan korak za vladu SAD stvaranje na evropskom tlu nefunkcionalnih država, nastalih raspadom SFRJ (Hrvatska i Kosovo su nastali čišćenjem Srba sa teritorija gde su živeli), pod okriljem NATO onda, sa matematičkom preciznošću, možemo predvideti da će Vašington dati ništa manju podršku nastavku seobe naroda iz srednje Azije, proširivanjem već ranije trasirane tzv. Zelene transferzale koja bi povezivala Tursku sa Grčkom i Srbijom i još dalje, sa zemljama severozapadne i centralne Evrope, gde se naseljava na stotine hiljada izbeglica iz Avganistana, Iraka, Sirije…

Eskalacija političkih zahteva

Pojam Zelene transferzale nastao je pre četrdesetak godina i ima dva međusobno povezana značenja. Jedno definiše dugoročni projekat uspostavljanja geografski neprekinutog lanca većinskih muslimanskih zajednica od Turske na jugoistoku do evropskog severozapada. Drugo, označava proces sazrevanja etnoreligijske samosvesti muslimana na navedenom području, uz istovremeno širenje geografskog prostora njihove demografske dominacije, te uspostavljanje i širenje entiteta pod muslimanskom političkom kontrolom. Tu spada jačanje islamskog identiteta većinske zajednice unutar tih entiteta, sa uporednim smanjivanjem broja i marginalizacijom nemuslimanskih grupa u njima. Sve prati eskalacija političkih zahteva sa krajnjim ciljem uspostavljanja suverene državnosti entiteta sa muslimanskom većinom i njihovog kasnijeg otcepljenja od nemuslimanskih država. Politički, kulturni, verski i demografski trendovi među muslimanskim zajednicama na Balkanu ukazuju da Transferzala poprima jasan geopolitički oblik.

Srbi, čuvari kapije - britanski istoričar i diplomata lord Džon Džulijus Norič

Srbi, čuvari kapije – britanski istoričar i diplomata lord Džon Džulijus Norič

Britanski istoričar i diplomata lord Džon Džulijus Norič kaže: „Početkom devedesetih godina prošlog veka, Srbi su neuspešno pokušavali da ubede Evropu da, od vremena cara Dušana i kneza Lazara i austrijsko-turskih ratova 17. i 18. veka, oni brane Evropu, kako je pisao R. G. Lafan u svojoj knjizi „Srbi, čuvari kapije“. Da li je sukob između Evrope i islama stvar prošlosti, ili će se istorija vratiti kao bumerang? U ovim danima međunarodnog terorizma, sukob između Evrope i islama svakako nije stvar prošlosti. U umovima sve većeg broja mladih muslimana, jedne neznatne manjine u celini islamskog sveta, oseća se misao, dani džihada su ponovo sa nama. Preko 700 sabirnih migrantskih centara od Austrije do Švedske, kao i razvoj događaja u srednjoj Aziji, ne ispunjavaju me optimizmom“.

Gde se, u svemu tome, nalaze zemlje na brdovitom Balkanu? Naravno, SAD i zapadni političari odbacuju svaku sugestiju da na Balkanu postoji neki dugoročni geopolitički projekt islamista, a kamoli da se sprovodi s predumišljajem i sistematski. Svako pominjanje Transferzale poistovećuje se sa deliktom mišljenja, sa govorom mržnje islamofobičnih tonova.

Paradigma Zelene transverzale je „sudar civilizacija“ Samjuela Hatingtona, kako napominje lord Norič: „Hatington je mislilac koji je ukazao na rat u Bosni kao tipičan slučaj takozvanog „sukoba na liniji procepa“, krvavog sudara između islama i ostatka sveta. Ta tektonska pukotina nastala je turskim prodorom na Balkan drugom polovinom XIV veka. Linija napada Porte išla je od Trakije preko Makedonije, do Kosova; zatim, preko Sandžaka u Bosnu sve do reke Une gde su, dva veka kasnije, najezdu zaustavili pretežno srpski graničari habsburške Vojne krajine. U oči pada da se geografski špic turskog napada i kasnija kolonizacija muslimana iz drugih delova otomanskog carstva, na Balkanu poklapao sa Zelenom transferzalom. Od samog početka koncept je imao jasnu geopolitičku logiku. Turski napori u cilju islamizacije lokalnog stanovništva bili su daleko tvrđi i uspešniji duž koridora Trakija-Makedonija-Kosovo-Sandžak-Bosna, nego u drugom osvojenim hrišćanskim zemljama, npr. u kopnenom delu Grčke, centralnoj Srbiji, severnoj Bugarskoj ili Vlaškoj“.

Nasleđe imperije Otomana

Sa preko 70 miliona žitelja, Republika Turska počiva na spoju nacionalizma evropskog tipa i islamskog etosa, pothranjujući osećaj snažne bliskosti sa muslimanskim zajednicama širom Balkana. Kemalistički duh nije nikada prodro dalje od vojske i uskog sloja gradske elite. Neootomanizam, pod predsednikom Erdoganom, ključ je oživljavanja islama i etničke samosvesti duž cele Transferzale. Turska se vraća na balkansku scenu samouvereno i bahato. Bez izvora političke, ekonomske i duhovne podrške na jugoistočnom špicu Balkanskog poluostrva, islamski preporod u bivšim otomanskim posedima duž Transferzale ne bi bio moguć. Spoj nacionalizma i islamizma u Erdoganovoj Turskoj ima za cilj ne samo da potre plodove sekularizacije prethodnih 90 godina već je, sam po sebi, formula preporoda Turske kao geopolitičkog faktora prvog reda.

Kad bi bio Sulejman Veličanstveni – turski predsednik Erdogan

Kad bi bio Sulejman Veličanstveni – turski predsednik Erdogan

Pod vođstvom Erdoganove partije, Turska je postala ne samo islamistička nego i revizionistička, što se najbolje ogleda kroz njene stavove vezane za sirijsku krizu, odnose sa Iranom i tešku situaciju u Iraku. Dugoročne ambicije Turske pogubne su za stabilnost Balkana, jer se Turska neće zaustaviti na status quo ante iz leta 1912. okončanjem Balkanskih ratova, ako ne i 1876. posle rata sa carističkom Rusijom.

Otomanska imperija se raspala pre skoro jednog veka, ali njeno nasleđe je ostalo širom Balkana. Na tih 500 hiljada kvadratnih kilometara živi oko 60 miliona ljudi. Od tog broja, hrišćani: Grci, Bugari, Srbi, Hrvati i Makedonci imaju tanku većinu od 58 odsto. Muslimani, njih 12 miliona u evropskom delu Turske i približno još toliki broj Albanaca, slovenskih muslimana i etničkih Turaka izvan Turske, čine oko 40 posto stanovništva. Dva posto je ostalih. Ove zajednice ne žive danas, niti su ikada živele u multikulturalnom skladu. Građanski rat i raspad Jugoslavije samo je potvrdio latentnu mržnju o kojoj je elokventno pisao Ivo Andrić, a ona povremeno eskalira u razuzdano nasilje, predstavljajući trajan plod turske vladavine.

O vladavini sultana lord Norič kaže da je imala tri bitne karakteristike: šerijatski utemeljenu diskriminaciju nemuslimana, ličnu nesigurnost svakog pojedinca, hrišćana pogotovo, i krhku koegzistenciju naroda i vera bez međusobnog prožimanja: „Bio je to svet pothranjivane političke vizije po principu nultog zbira, gde se dobitak jedne strane tumačio kao gubitak druge. Taj psihološko-kulturni sklop nije se promenio ni tokom skoro jednog veka, nakon raspada otomanske imperije“.

Migranti na putu za Budimpeštu

Migranti na putu za Budimpeštu

Daleko od toga da doprinosi miru i regionalnoj stabilnosti, politika SAD i EU nastavlja da podstiče dinamiku ubrzane islamizacije Evrope, procesa sa šest bitnih odrednica. Tu spada težnja za kontrolom nad još nepovezanim segmentima Transferzale, intenzivirana kampanja za centralizaciju Bosne i Hercegovine, stalno jačanje velikoalbanskih aspiracija prema Makedoniji, Crnoj Gori, Grčkoj i Srbiji, dalja verska radikalizacija i etničko redefinisanje muslimana u Bugarskoj, uz zahtev za njihovu teritorijalnu autonomiju na području Rodopa. Uočljivo je širenje islamske propagande preko rastuće mreže verskih objekata i centara, NVO organizacija i dobrotvornih fondacija, te eskalacija turskih regionalnih ambicija i diskretno, ali uporno, podsticanje svih navedenih trendova od strane zvanične Ankare pod budnom paskom Vašingtona.

Posebno je bremenita situacija u Bugarskoj gde, od 8 miliona stanovnika, Turaka ima oko 10 procenata. Južna Bugarska je zavičaj nekoliko stotina hiljada Pomaka, muslimana koji govore bugarski. Njihov tačan broj nije poznat, jer nisu priznati kao etnička grupa: zvanično se vode kao Bugari islamske veroispovesti. Većina Pomaka i Turaka živi u 6 okruga (Haskovo, Kardžali, Smoljan, Blagoevgrad, Pazardžik i Plovdiv). Oni geografski povezuju Tursku sa BRJ Makedonijom. Kod Pomaka je u punom jeku islamska radikalizacija. Poslednjih godina izgrađeno je na stotine novih džamija, a „dobrotvorne ustanove“ sa Bliskog istoka osnivaju škole kurana, plaćaju odlazak na hadžiluk i nude stipendije mladim Pomacima za proučavanje islama u Saudijskoj Arabiji. Kako religija sve više određuje njihov identitet, Pomaci su glavna meta islamskih prozelita, jer im je Bugarska jako interesantna zemlja s obzirom na najveći broj autohtonog muslimanskog stanovništva u jednoj državi, članici EU. Uporedo sa verskom obnovom, Pomaci prihvataju novi oblik nacionalnog identiteta, odvojenog od bugarskog. Mnogi bugarski politički analitičari u svemu tome vide prvi korak u zahtevu za državom Pomaka, islamskoj po karakteru, na području Rodopa, koja bi tako postala ključna karika između Turske i zapadnog Balkana.

Većina balkanskih muslimana živi u kompaktnim pojasevima teritorije duž Zelene transferzale. Postoje samo dve značajne pukotine u tom lancu. Jedna je u istočnoj Makedoniji, gde tek nešto više od 100 km deli najistočnija albanska sela kod Kumanova od najzapadnijih muslimanskih sela u jugozapadnom špicu Bugarske, kod Blagoevgrada. Druga je na potezu Nova Varoš – Prijepolje u Raškoj oblasti, duž puta i železničke pruge Beograd-Bar. BRJ Makedonija je u praksi već dvonacionalna i dvojezična država, a Albanci su drugi konstitutivni narod. Pošto su uveliko obezbedili prevlast duž granica Albanije i Kosova, glavna meta albanskog prodora je sada sama prestonica. Skoplje je praktično podeljeno poput Nikozije, Jerusalima ili Mostara. Južne gradske četvrti ispražnjene su od nealbanskog stanovništva. Istočno od Skoplja, kompaktne seoske zajednice sa albanskom većinom uveliko se prostiru istočno od Koridora 10 kod Kumanova.

Šermanova dijagnoza

SAD su, podsticanjem svojih neslućenih islamskih klijenata na Balkanu, napravile stratešku grešku uporedivu po učinku sa austrougarskim ultimatumom Srbiji iz 1914. Plodovi će biti jednako gorki, jer EU nema plan, niti strategiju za rešavanje migrantske krize koja se, s vremenom, sve više usložnjava. Pre ili kasnije, EU i SAD imaće razloga da zažale zbog težnje da preko tuđih leđa kupe islamsku blagonaklonost.

U evropske zemlje dolazi mlada radna snaga, politički i ideološki potpuno svesna - izraelski pukovnik i analitičar Šaul Šej

U evropske zemlje dolazi mlada radna snaga, politički i ideološki potpuno svesna – izraelski pukovnik i analitičar Šaul Šej

Duž Zelene transferzale“, napominje lord Norič, „Pandorina kutija je širom otvorena a demoni haraju. Cenu će, pre svih, platiti hrišćani evropskog jugoistoka, danas manje gospodari svoje sudbine nego u bilo kom vremenu od Balkanskih ratova do danas“. Podsetimo se, još pre 20 godina je pokojni ser Alfred Šerman, bivši savetnik Margaret Tačer i suosnivač fondacije lorda Bajrona, upozoravao kako je cilj muslimana da stvore koridor koji će povezivati Tursku sa zemljama evropskog severa. SAD to podržavaju, blagonaklono gledajući kako se Turska udaljava od Ataturkovog sekularističkog i prozapadnog stava i kreće ka otomanskoj, panislamističkoj orijentaciji. Šermanova dijagnoza bila je spektakularno vidovita. Nju je nedavno potvrdio izraelski pukovnik Šaul Šej, analitičar Begin-Sadat centra „Bar-Ilan” univerziteta u Tel Avivu. On je konstatovao da Balkan služi kao isturen položaj na evropskom tlu za islamske terorističke organizacije. One koriste ovo područje za pokretanje aktivnosti u Zapadnoj Evropi i u drugim ključnim tačkama širom sveta.

Njegova ocena o Transverzali je precizna: „Stvaranje nezavisne islamske teritorije, uključujući Kosovo, Bosnu i Albaniju, jedan je od najvećih uspeha islama još od opsade Beča 1683. Islamski prodor u Evropu preko Balkana jedan je od najvećih uspeha islama u prvoj polovini 21. veka“. Danas tom prodoru nema ko da se suprotstavi, kao što EU nema jedinstvenu politiku prema seobi naroda iz Srednje Azije. „U evropske zemlje dolazi uglavnom mlada radna snaga, politički i ideološki potpuno svesna“, nastavlja Šaul Šej, „i ona će znati kako da sebi i svojim sunarodnicima, a njih će u narednim godinama doći još par miliona, izbori pravo mesto i položaj u najrazvijenijim evropskim državama. Oni neće prihvatiti getoizaciju, kako su je prihvatili migranti iz severne Afrike u Francuskoj šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Oni će prisiliti buduće čelnike EU na brojne političke i religiozne ustupke. Klasičnoj hrišćanskoj Evropi, kakva je bila u prošlosti, dani se ubrzano odbrojavaju“…

Miodrag Milanović

(Opširnije u štampanom izdanju Trećeg oka, svakog drugog utorka na kioscima)