Mačke predu iz sasvih praktičnih razloga

Mačke predu iz sasvih praktičnih razloga

Ako mislite da mačka prede samo kad je zadovoljna, varate se – otkriveno je da mačke na taj način neutrališu štetne talase iz okoline

U svojoj knjizi ruski novinar Aleksej Tihonov objašnjava da bolesti ne nastaju nužno samo pod uticajem bakterija i virusa, već su mnogobrojni faktori koji narušavaju zdravlje. Takođe, Tihonov u svetlu novih saznanja, navodi i načine kako da se zdravlje sačuva.

Postoje dve osnovne vrste zračenja koja utiču na sva živa bića. To su prirodna i tehnološka (ona koja je stvorio čovek). I jedna i druga mogu biti korisna ili štetna po zdravlje. Ponegde u literaturi pominju se i neutralna zračenja, ona koja niti škode niti koriste. Ovo je, međutim, najobičnija spekulacija - živa bića su veoma kompleksna i mi nemamo mogućnost apsolutnog monitoringa nad onim što se dešava u ćeliji ili tkivu u svakom trenutku. Neka ekstremno slaba zračenja izazivaju posledice posle nekoliko godina. Gledajući na kraći rok, mogli bismo (pogrešno) zaključiti da ne proizvode nikakvo dejstvo.

Zračenja bi se dalje mogla podeliti na merljiva i teško merljiva. Sa stanovišta istraživača, sa merljivim zračenjima retko kad ćemo imati problem - jaka magnetna ili električna polja daju se izmeriti. Isti je slučaj sa X zracima, UV, radiotalasima… Ali kod ekstremno niskih intenziteta nastaju problemi - merenje je otežano, ponekad nemoguće raspoloživom tehnikom, a uticaj na živa bića može da bude veoma jak, bez obzira na to što se radi o slabim zračenjima.

Ugrožena druga generacija

Godine 1974. u zamahu istraživanja mikrotalasa i njihovog biološkog uticaja, profesor Lav Poljakov došao je na zanimljivu zamisao - šta bi bilo ako bi se uticaj svih mogućih zračenja sveo na minimum. Pošto su to bile godine u kojima je SSSR ulagao ogromna sredstva u ispitivanja koja bi mogla imati vojnu primenu, finansiranje projekta nije izostalo.

Izgrađena je ogromna komora, Faradejev kavez - električna zračenja i radiotalasi nisu mogli da prodru unutra. Zidovi komore dodatno su ojačani olovnim pločama debelim skoro metar(!) a sve se to događalo u napuštenom rudniku na Uralu, na dubini od dve stotine metara. Ista takva komora napravljena je i na površini zemlje, ali bez olovne obloge. Temperatura, osvetljenje, pritisak, vlažnost i ostali parametri bili su isti u obe komore.

U komorama su gajene biljke, vodozemci, laboratorijski miševi, kunići i kulture bakterija. Očekivano je da će se eksperimentom dokazati mogućnost života u strogo kontrolisanim uslovima, duboko ispod površine. U eri hladnog rata obe strane su ispitivale takve mogućnosti zbog eventualnog sukoba atomskim oružjem. Bilo je potrebno imati duboko ukopane bunkere u koje nije moglo da prodre ništa iz atmosfere koja bi u slučaju eksplozija nuklearki bila zagađena decenijama… Generali su maštali o naselju ispod zemlje u kojem bi pored štaba bio smešten deo vojske i stanovništva. Mnogo godina posle imaginarnog sukoba, nove generacije bi izašle iz skloništa i obnovile život na Zemlji… Sve ovo izgleda kao scenario nekog apokaliptičnog SF filma, ali nažalost, mnogi su razmišljali o ovakvom scenariju i to ne za film.

Rezultati opita Poljakova nisu ostvarili snove generala. Naime, u prvim mesecima eksperimenta sve je izgledalo normalno. Ribice su plivale po akvarijumima, biljke su rasle pod veštačkim osvetljenjem a beli miševi veselo trčkarali po kavezima. Ženke su okotile prve mlade… I tada je počelo. Smrtnost u leglima glodara bila je za 50 posto veća nego u kontrolnoj grupi na površini. Takođe broj eritrocita im je bio u stalnom opadanju. Tri godine od početka eksperimenta kunići su već bili toliko deformisani i degenerični da nisu ni mogli dalje da se kote. Isto je važilo za miševe i vodozemce. Ribe su redovno jele svoju mlađ i bile totalno neuračunljive.

Političari bez mozga

U podzemnom skloništu biljke su cvetale, ali je seme bilo sve lošijeg kvaliteta, tako da je davalo kržljave primerke. Biohemijska analiza je pokazala poremećaj metabolizma na više nivoa, a posebno je dokumentovan gubitak sposobnosti akumulacije energije preko adenozin-trifosforne kiseline (ATP). Istovremeno, biljke u kontrolnoj komori na površini zemlje su se razvijale normalno pod veštačkim osvetljenjem. Naučnici koji su osmislili eksperiment pod vođstvom dr Poljakova posebno su vodili računa o svetlosti i procentu ugljendioksida. Normalan razvoj biljaka u kontrolnoj grupi pokazao je da biolozi imaju dovoljno znanja o potrebama biljaka i životinja, ali da ne utiču naneštošto je nedostajalo u komori iza debelih olovnih zidova.

Interesantno je da su najviše otpornosti pokazali neki insekti, ali ni oni nisu mogli da se razvijaju u nedogled. Bakterije su masovno ulazile u hibernaciju - stadijum spora, i tako sučekaleda se uslovi života poboljšaju.

Istraživanje Poljakova je trajalo skoro sedam godina. Za to vreme prikupljena je ogromna građa - podaci i uzorci, koji su nedvosmisleno dokazali da seživot ne može tako lako plagirati. Pored hemijskih i osnovnih fizičkih faktora bilo je jasno da postoji jošnešto, a da je to nešto presudno za normalan razvoj ćelije i jedinke. Do istih rezulata došli su i američki naučnici, verovatno silno razočaravši svoje generale. Dobra strana ovih eksperimenata je ta da su, možda jednim delom, doprineli kraju hladnog rata. Posle sređivanja rezultata bilo je jasno da ako nuklearnim bojevim glavama uništimo površinu naše jedine planete, niko neće ostati dovoljno dugo živ da proslavi pobedu. Stručnjaci koji su predlagali stvaranje naselja u kosmosu sada su se, takođe, zamislili… Tehnički to nije izvodljivo, o ceni takvih projekata i da ne govorimo, a i bilo im je jasno da milioni godina evolucije i prilagođavanja našeg živog sveta ovoj planeti predstavljaju nepremostivu prepreku avanturistima koji, možda imaju moć, ali nemaju nimalo mozga…

Zašto mačka prede

U ogledima dr Poljakova dokazano je da laboratorijske životinje reaguju na nedostatak prirodnih ritmova. Poklopite ihstaklenim zvonom- Faradejevim kavezom - i one će se razboleti, ili će biti sterilne. U koliko imaju potomstvo, onda će se na njemu ispoljiti mnogi nedostaci…

Po pitanju štetnih zračenja u elektromagnetskom delu spektra, mnoge životinje reaguju potpuno isto kao ljudi - pate od sličnih tegoba i, usled dugotrajnog izlaganja nepovoljnim uslovima, mogu se razboleti i umreti. Naravno, ima i izuzetaka, koji potvrđuju pravilo.

Često se, posebno među radiestezistima, može čuti da pasznagde su štetna zračenja i izbegava ih, a da takva mesta privlače mačke koje vole da budu baš na takvim lokacijama. Na prvi pogled, zaista je tako, ali samo na prvi pogled…

U radovima D. Fedorova navodi se da su mačke izuzetno osetljive na magnetna polja. U eksperimentu su ispred kaveza sa mačkama uključivali sijalicu, a istovremeno i elektromagnet. Reakcija je praćena na EEG-u. Svaki put kada bi se uključilo svetlo/magnet javljala se specifična reakcija, a mačka je trenirana sve dok se nije razvio uslovni refleks. Onda je izostalo uključivanje svetla, ali je uključen elektromagnet. Na iznenađenje naučnika, mačka je reagovala isto kao i kada se magnet uključivao zajedno sa svetlom. Znači, osećala je magnetno polje! Mačka je bez problema osećala polja nekoliko puta slabija od Zemljinog prirodnog magneta.

Fedorov je otkrio još jednu zanimljivost koja se kosi sa uvreženim shvatanjima. Naime, misli se da mačka prede samo kada joj je izuzetno prijatno, ali nije tako. Zabeleženo je da mačka često prede prilikom porođaja, iako trpi velike bolove… Za Fedorova je to bio putokaz. Mačku koja je dremala ozračio je radio talasima frekvencije 200 MHz. Ona je gotovo odmah počela da prede, ali se nije probudila. Ako bi istom frekvencijom delovao na pospanog psa, ovaj bi odmah pokušao da napusti ozračeno mesto.

Mačka prede na frekvenciji od 25 do 150 Hz. Fedorov je dokazao da mačka menja frekvenciju u zavisnosti od frekvencije kojom jebombardujete. Ako, recimo, mačka proizvodi konstantan ton 65 Hz, a na nju uperite antenu predajnika koji emituje 735 KHz, mačje predenje će se istog trenutka promeniti na frekvenciju 82 Hz. Interesantno je primetiti da ukoliko mačka ne prede, a na nju se uperi antena predajnika 735 KHz, mačka će početi da proizvodi isti ton - 82 Hz.

Radovi Fedorova doneli su senzacionolan zaključak - mačka ne izbegava štetna začenja zbog toga što ih - oseća (detektuje) i zbog toga što ima mogućnost da ih neutrališe prizvodnjom određenih frekvencija. Fedorov je otkrio i da je svaka mačkanaštimovanana svoj način - u osnovi njihova reakcija je ista, mada od jedinke do jedinke ima razlike uodzivnojfrekvenciji predenja. U praksi to znači da, ako je odgovor na radio talase od 735 KHz - predenje na 82 Hz kod većine mačaka, mogu se naći i neke koje odgovaraju sa 85, 88, ili 101 Hz.

Više meda, ali…

Mačke osećaju geopatogena polja i često ih možete naći baš tamo gde je njihovo dejstvo najjače. Ali, mačka uljuljkana svojim sposobnostima, pokazuju istraživanja Fedorova, vremenom postaje žrtva svojih (ne)sposobnosti. Naviknuta da parira lošim uticajima i tako ih neutrališe, ona nastavlja sa tom navikom i kada zađe u starost. I tu nastaju problemi za mačke. Kako stare, one gube sposobnost da detektuju zračenja. Sa godinama im slabi njuh i vid, sluh više nije hiper osetljiv, a mnogi centri u mozgu polako prestaju sa radom, tako da mačka neće znati da, recimo, spava na ozračenom mestu. Rezultat je evidentan - enormno povećanje malignih oboljenja kod starijih mačaka može se objasniti slabljenjem njihovih čula, i nemogućnošću da izaberu zdrav prostor u kome će provoditi vreme (stare mačke inače provode i po 18 sati dnevno u snu). U laboratorijskim uslovima, dvanaestogodišnja mačka Maša, više nije reagovala na predajnik i frekvenciju na koji je samo koju godinu ranije odgovarala preciznim predenjem. Fedorov je preporučio vlasnicima mačaka da izbegavaju mesta na kojima mlade mačke (samoinicijativno) glasno predu, a da se za zdravlje starijih mačaka brinu kao i za svoje sopstveno.

Za razliku od mačaka koje mogu da se pomere iz zone štetnih zračenja mada to retko ili nikada ne čine - pčele ne mogu da presele košnicu. Posle radova Evelin Penrouz, britanske rašljarke koja je ustanovila da pčele daju više meda ako se nalaze na mestima zračenja podzemnih voda, izvršeno je nebrojeno mnogo eksperimenata kojima je pokušano da se odgovori na pitanje šta je to što pčelama omogućuje da njihova društva budu naprednija na mestima koja ostalim živim bićima retko prijaju. Istraživanja su otkrila da košnice za koje su nadareni rašljari i radiestezisti utvrdili da se nalaze na mestima na kojima je zračenje Zemlje izuzetno snažno, daju više meda, ali da je životni vek njihovog roja mnogo kraći nego kod košnica koje su postavljene na zdravo mesto. Izgleda (istraživanja još traju) da i pčele poput mačaka imaju načina da menjanjem frekvencije (koju proizvode krilima) neutrališu pogubnost zračenja. Ali, takva danonoćna odbrana od zračenja ima i svoju cenu u vidu iscrpljivanja i kraćeg životnog veka, kako jedinke, tako i čitavog pčelinjeg društva.

Eksperimentima je dokazano da su vodozemci veoma osetljivi na zračenja zemlje, ili njihov izostanak. Vodozemci, za razliku od mačaka ili pčela, nemaju nikakvu sposobnost kojom bi neutralisali štetno dejstvo zračenja i zbog toga, ako ih onemogućite da se presele iz nepovoljnih uslova, oni će uginuti u najkraćem roku. Upravo ova osobina poslužila je istraživačima da iskoriste običnu zelenu žabu (Rana esculenta) kao veoma zahvalan objekat izučavanja štetnih zračenja i njihove neutralizacije. Krasnov i Čurilina objavili su 2003. godine rad o dejstvu zračenja antene od 2 GHz (antene mobilne telefonije) na nervni sistem žabe. Oni su dokazali da, ako bi vodozemci bili ozračeni 12 sati svakog dana, dolazi do nepovratnog uništavanja nervnih ćelija i sinapsi, a da je deset seansi takve vrste dovoljno da se ubije odrasli mužjak. Ženke su nešto otpornije, ali ni one nisu izdržale duže od 15 do 18ozračivanja.

(Tekst koji ekskluzivno objavljujemo deo je knjige “Bio-energo-čip, novi pogledi na nastanak i lečenje bolesti” ruskog novinara Alekseja Tihonova)