Trece okoS vremena na vreme, naša planeta počne da se ponaša hirovito – nažalost, te anomalije obično imaju drastične posledice po živi svet Zemlje

Koliko god to izgledalo nemoguće, naša planeta zaista može da se preokrene preko sopstvene ose. Fenomen obrnutog polariteta, kada severni pol postaje južni pol i obratno, danas se smatra naučnom činjenicom i dovoljan je razlog za zabrinutost. Čini se da je Zemlja, tokom svog postojanja, redovno menjala svoj polaritet. I to prilično često! Još više zabrinjava što će se sledeće preokretanje polova verovatno dogoditi veoma brzo, s obzirom da taj događaj već kasni.

Postoje dve vrste preokretanja polova. Jedna je preokretanje magnetnih polova planete, a druga je potpuno geografsko prevrtanje Zemlje preko svoje ose. Iako je neizvesno da li će se obe stvari dogoditi istovremeno, naučnici veruju da su međusobno povezane. Poslednje poznato preokretanje magnetnih polova dogodilo se pre oko 75 miliona godina. Naučnici ističu da su, s obzirom da nije bilo masovnog izumiranja u to vreme, efekti na postojeći život bili relativno blagi. Ali čak i u tom slučaju bi obrtanje magnetnih polova izazvalo slabljenje magnetnog polja planete, pa bi štetno solarno zračenje kroz atmosferu prodrlo do površine Zemlje.

Potpuno preokretanje polova – magnetnih i geografskih – biće drastično tragičnije od gotovo neprimetnog preokretanja samo magnetnih polova. Potpuno preokretanje polova bi bio događaj ravan planetarnoj katastrofi nezamislivih razmera, sposoban da uništi sav živi svet. Pri tom, bili bismo proisiljeni da samo gledamo šta se događa, bez ikakve mogućnosti da bilo šta sprečimo ili ublažimo posledice. Danas mnogi naučnici veruju da se preokretanje polova dešava rutinski, u pravilnim ciklusima mehanizma rotacije Zemlje.

Antička svedočanstva

Antički svet je, u neku ruku, razumeo te cikluse katastrofalnih događanja daleko bolje nego što ih mi danas razumemo. Shvatali su da je reč o destruktivnom ciklusu koji se neperestano ponavlja. U svom dijalogu Državnik Platon piše: „U određenim periodima univerzum zadržava svoje trenutno kružno kretanje, a u drugim periodima se obrne u suprotnom pravcu…Od svih promena koje se odigravaju na nebu, ovo preokretanje je najveće i najkompletnije.“ Platon upozorava da je ovaj period preokretanja daleko od reda: „U ta vremena nastaje veliko uništenje svih životinja i samo maleni deo ljudske rase preživi.“ Jezikom simboličke i filozofske astronomije, Platon u Timaju opisuje posledice sudara naše planete koju je „zgrabio vihor“ sa „spoljašnjom vatrom, sa čvrstinom zemlje“ ili sa talasom „koji ju je preplavljivao i oticao.“ Zemljina kugla posedovala je tada svih šest vrsta kretanja: napred i nazad, levo i desno, gore i dole, pa se tako i kretala tumarajući na svih šest načina.

Promenu pravca Sunčevog kretanja pominjali su i mnogi grčki autori pre i posle Platona. Prema kratkom odlomku iz Sofoklove istorijske drame Atrej, Sunce je počelo da izlazi na istoku tek pošto je njegova putanja bila preokrenuta. “Zevs je… promenio sunčevu putanju i učinio da se ono rada na istoku a ne na zapadu”.

Herodot u drugoj knjizi svoje Istorije pripoveda o svojim razgovorima sa egipatskim sveštenicima iz vremena kada je u drugoj polovini petog veka pre nove ere posetio Egipat. Izlažući ukratko istoriju svoga naroda, sveštenici su mu rekli kako je u periodu od vladavine prvog egipatskog kralja živela tri stotine četrdeset jedna generacija. Računajući da se za stotinu godina smene tri generacije, Herodot je zaključio kako je čitav taj period trajao preko jedanaest hiljada godina. Sveštenici su tvrdili da se tokom istorijskog vremena, od kako je Egipat postao kraljevstvo, „sunce u tom periodu (kako su mi rekli) četiri puta rađalo suprotno uobičajenom mestu; dva puta rađalo se tamo gde danas zalazi, a dva puta zalazilo tamo gde se danas rađa“.

Latinski autor iz prvog veka, Pomponije Mela, zapisao je:

Egipćani se ponose da su najstariji narod na svetu. U njihovim verodostojnim letopisima može se pročitati da su se putanje zvezda, od kako oni postoje, menjale četiri puta, a da je Sunce dva puta zalazilo tamo gde danas izlazi“.

Dve zore

Imanuel Velikovski u svojoj knjizi Svetovi u sudaru, pominje religiozne tekstove koji svi do jednog govore o preokrenutoj nebeskoj sferi.

Harisov čarobnjački papirus govori o vremenu kada su vatra i voda zahvatili čitav svet i kada je „jug postao sever, a Zemlja se preokrenula“.

Slično ovome, Ipuverov papirus tvrdi da se „zemlja okrenula (u krug) kao lončarski točak“ i da se „Zemlja preokrenula“. U ovom papirusu jadikuje se zbog strašnog razaranja izazvanog poremećajima u prirodi. I papirus iz Ermitaža (Lenjingrad 1116b recto) pominje katastrofu koja je preokrenula Zemlju: „zbilo se ono što se nikada ranije nije dogodilo“.

Opisi koje daju Lajdenski i Lenjingradski papirusi ne mogu se tumačiti ni figurativno, posebno ako imamo u vidu tekst Harisovog papirusa — preokretanje zemlje pratilo je zamenjivanje mesta severnog i južnog pola.

Harakhte je egipatski naziv zapadnog sunca. Pošto na nebu postoji samo jedno sunce, pretpostavlja se da Harakhte označava sunce na zalasku. Ali, zbog čega bi sunce na zalasku trebalo smatrati božanstvom različitim od izlazećeg sunca? Svi vide da je sunce koje izlazi ono isto koje i zalazi. Natpisi ne ostavljaju mnogo prostora za nesporazume: „Harakhte, ono je izlazilo na zapadu“. Tekstovi pronađeni na piramidama kažu da nebesko svetlo „više nije živelo na zapadu, već je novo zasijalo na istoku“. Ploča na tavanici u grobnici Senmuta, arhitekte kraljice Hatšepsut, prikazuje nebeski svod na kojem su zodijački znaci i druga sazvežđa obrnuto postavljeni prema južnom delu neba.

Prema Talmudu, „sedam dana pre potopa Sveti Tvorac promenio je drevni poredak, pa je Sunce izlazilo na zapadu a zalazilo na istoku“. Tevel je hebrejski naziv za svet u kojem se Sunce rađalo na zapadu. Arabot je naziv za nebo na čijem je zapadnom delu svitala zora.

Hai Gaon, rabin učenjak koji je bio posebno cenjen između 939. i 1038. godine, u svojim Odgovorima pripoveda o kosmičkim menama usled kojih je Sunce izlazilo na zapadu, a zalazilo na istoku.

Koran govori o Gospodu „dva istoka i dva zapada“; ta je rečenica zadala tumačima mnogo muke.

Averoes, arapski filozof iz 12. veka, pisao je o kretanju Sunca i prema istoku i prema zapadu.

I predanja raznih naroda slažu se da je do promene u kretanju Sunca dolazilo istovremeno sa velikim katastrofama kojima su se okončavala svetska doba. Pošto su za svako novo doba bile vezane promene u sunčevom kretanju, mnogim narodima bilo je razumljivo da se termin ‘sunce’ koristi kao oznaka ‘doba’.

Kinezi kažu kako se zvezde kreću sa istoka na zapad tek od kada je ustanovljen novi poredak stvari. Znaci kineskog zodijaka imaju čudnu osobinu da slede jedno drugo u smeru suprotnom smeru kretanja Sunca.

U sirijskom gradu Ugarit (Ras Šamra) pronadena je pesma posvećena planetarnoj boginji Anat, koja je „uništila stanovnike Levanta“ i „promenila dve zore i položaj zvezda“.

Naglavačke!

Meksički hijeroglifi opisuju četiri Sunčeva kretanja, nahui ollin tonatiuh. Indijanski autori prevodili su ollin kao ‘kretanje Sunca’. Kada su pronašli da je toj reči pridodat broj nahui, protumačili su nahui ollin rečima ‘četiri kretanja Sunca (tonatiuh)’. Ova ‘četiri kretanja’ odnose se na ‘četiri praistorijska sunca’ ili ‘svetska doba’ tokom kojih se menjao položaj strana sveta. Sunce koje se, nasuprot današnjem Suncu kreće prema istoku, Indijanci zovu Teotl Leksko. Promenu pravca kretanja Sunca narod Meksika simbolički je prikazivao kao nebesku igru loptom, praćenu poremećajima i zemljotresima na zemlji.

Promena mesta istoka i zapada, zajedno sa promenom mesta severa i juga, dovela bi do toga da severna sazvežda postanu južna i da nam njihov raspored izgleda preokrenut, kao što je to slučaj na prikazu južnog neba na tavanici u Senmutovom grobu. Zvezde severa postale bi zvezde juga; tako bi se mogao protumačiti i meksički opis „rasterivanja četiri stotine južnih zvezda“.

Eskimi sa Grenlanda rekli su misionarima da se zemlja u drevna vremena preokrenula, pa su ljudi koji su tada živeli dospeli na drugu stranu.

Svet van ravnoteže

Ne možemo reći da razumemo uzroke koji dovode do preokretanja polova. Ono što znamo jeste da oni tome teže kada se pojavi široka divergencija između magnetnih polova i njihovih geografskih ekvivalenata – što je slučaj upravo u ovom trenutku. Još jedan mogući razlog je potpuni disbalans Zemlje.

Čak i letimični pogled na globus pokazaće nam da su kontinenti krajnje nepravilno raspoređeni. Na jednoj strani globusa su masivna kopna Afrike i Evrope (od vrha Norveške do vrha Južne Afrike), a odmah nasuprot njima široko prostranstvo Pacifičkog okeana. Najveće kopnene mase su direktno nasuprot najvećoj okeanskoj oblasti koja se proteže od pola do pola, od Beringovog moreuza i Pacifika, pravo do Južnog pola. Čitav jedan meridijan koji ne seče ni komadić kopna.

Činjenica da je planeta krajnje neizbalansirana, jeste veoma alarmantna. Pošto je kopno teže od vode, ispada da je jedan kraj sveta mnogo teži od drugog. To ne bi bio nikakav problem da Zemlja nije nagnuta u odnosu na svoju osu. Međutim, pri nagibu od oko 23,5 stepena, postoje delovi dana gde se okrećemo uz nagib i delovi dana kada se vrtimo nadole, niz nagib.

A ako Zemlja poseduje Ahilovu petu, onda je to ovo – seme katastrofe koja čeka da se dogodi. To još znači i da bi se, u slučaju izloženosti sili uznemirujuće snage – recimo, udaru asteroida, planeta bukvalno prevrnula preko svoje ose.

Talasi magme

Još jedan ubedljiv uzrok preokretanja polova mogli bi biti efekti kretanja magme ispod površine naše planete. Smatra se da je kretanje ogromnih reka magme povezano sa promenama magnetnog pola.

Najvažnija je činjenica da težina polarnog leda i obim protoka magme funkcionišu u tandemu. Više polarnog leda znači manje magme ispod i obrnuto. Znači da, ako se ogromna težna ledenih kapa iznenada izmeni na bilo koji način (recimo otapanjem, što se upravo događa), to će poput eha izazvati disbalans ispod površine planete.

Oblast prekrivena ledom postaje lakša usled otapanja i zbog toga dolazi do iznenadnog talasanja magme ispod, što bi moglo poremetiti ravnotežu čitavog sveta. Kao kada tečnost u staklenoj kugli iznenada pojuri u jednom pravcu, zanese čitavu kuglu i natera je da se prevrne!

Hiljade godina pritiska ogromnih količina polarnog leda, predstavljaće pravu opasnost ukoliko se težina leda smanji za kratko vreme. Nažalost, moguće je da smo svedoci upravo jednog takvog procesa. 9

Precizniji efekti talasanja magme su još uvek tema brojnih diskusija. Neki smatraju da je to nedovoljno da se svet prevrne i da je potrebna neka dodatna sila. Takav scenario podrazumeva kombinaciju različitih faktora koji utiču jedni na druge na način koji će rezultirati katastrofom nezamislivih razmera.

Preživljavanje

Na osnovu antičkih spisa i naučnih izvora, možemo sa sigurnošću predvideti da je sledeće preokretanje polova samo pitanje trenutka. Kada se dogodi, biće to užasna katastrofa, nakon koje će ostati možda tek šačica preživelih.

Neki smatraju da se, u decembru 2004. kada je zemljotres jačine 9 stepeni Rihtera pogodio ostrva Sumatre i jugoistočnu Aziju zazvavši smrtonosni cunami, svet približio trenutku kompletnog preokretanja polova. Geolozi su izračunali da je ovaj zemljotres imao ukupnu snagu svih zemljotresa koji su se dogodili za prethodnih pet godina da su istovremeno pogodili jednu oblast.

Opšte je prihvaćen stav da je moćan zemljotres dovoljan da natera našu planetu u opasno drmusanje iznad sopstvene ose. To baš nije najbolja vest ako se ima u vidu da nije potrebna prevelika sila da bi se prevalila preko te ose.

Ono što običnim ljudima predstavlja krajnje iritirajući faktor, jeste neslaganje naučnika oko nama bliske budućnosti. Dok jedni zagovaraju stav da je neizbežna katastrofa pred nama, drugi smatraju da je sve to čisto preterivanje. Po tom alternativnom argumentu, katastrofalnog preokretanja polova neće biti jer svi znaci ukazuju da je takav događaj već izostao. Neki naučnici smatraju da magnetno polje Zemlje nije dovoljno oslabljeno da bi ovoga puta došlo do preokretanja polova i da se to verovatno neće dogoditi bar za još hiljadu godina. Mnogi od ovih skeptika se ustručavaju da govore o eventualnim konkretnim posledicama, ali bar priznaju da bi u slučaju katastrofe i preokretanja polova, magnetno polje Zemlje ostalo oslabljeno tokom najmanje dve hiljade godina. Taj podatak daje savršeni šlagvort piscima naučne fantastike, ako odluče da se pozabave budućim rasama mutanata na paneti Zemlji.

Činjenica je da će, ukoliko magnetno polje planete ostane oslabljeno tokom 2000 godina, opstanak živog sveta biti ozbiljno doveden u pitanje. Zapravo, pitanje je da li će išta uspeti da preživi 2000 godina izloženosti štetnim solarnim zračenjima. Najbizarniji je ipak podatak da se u istoriji ove planete dogodilo najmanje tuce preokretanja polova, a život je ipak uspeo da nekako opstane u ovom ili onom obliku.

Sve to zapravo ilustruje koliko malo znamo o sopstvenoj planeti i sa koliko opreznosti moramo donositi bilo kakve zaključke. Sve dok zaista ne dođe do preokretanja polova, tvrdnje naučnika i njihove rasprave mogu imati samo filozofski smisao. Ako se dogodi, ništa od toga više neće biti važno. Tada ćemo iz prve ruke saznati šta nas čeka u budućnosti.

Dr J.Todorović

(Tekst je zaštićen Zakonom o autorskom pravu i ne sme se kopirati bez dozvole)