dolar trece okoNajsmrtonosnije američko oružje nisu rakete nego – dolar. Dok se pod parolom demokratije odvija dobro maskirana pljačka malih i nezaštićenih država, veliku nadu pružaju Kina i Rusija...

Stvoren je sistem gde novac upravlja svetom, a onaj ko njime gospodari vlasnik je planete. Međutim, ovaj model je vrlo brzo iscrpeo vlastitu energiju, američka ekonomija je u agoniji jer se najveći deo profita ostvaruje kroz finansijske transakcije, nezavisno od realnih dobara i usluga. U BDP Amerike bankarska industrija i prateće delatnosti učestvuju sa više od jedne petine, a krvna slika privrede SAD je loša: tokom prošle godine, američka vlada je, uglavnom nenamenski, potrošila 3,5 hiljada milijardi dolara. Da bi se shvatila ova astronomska cifra trebalo bi ukazati kako je promet „Volmarta“, najvećeg trgovinskog lanca u SAD, bio 476 milijardi. Istovremeno, ukupna količina dolara u opticaju („keš“ novac) iznosila je 250 milijardi. U odnosu na ukupne odobrene kredite od 600 milijardi dolara, to je mizerna svota novca. Dakle, američko bogatstvo je zasnovano na odobrenim kreditima, iza njih stoje banke i štamparija novca kao jedina vrednost, osigurana vojnim snagama i nebrojenim arsenalima, raspoređenim na svim bitnim svetskim kotama.

Cilj ekonomije ne može biti samo sticanje novca, tada postaje bezvredan ili lažan, što se na primeru ekonomije SAD može egzaktno dokazati. Umesto Fukojaminog „kraja istorije“, otpočetog rušenjem berlinskog zida, raspadom SSSR i pobedom ultraliberalne ekonomije, svet je, par decenija kasnije, na vratima novog monetarnog sloma ili početka, svejedno.

Pod zastavama „demokratije“, „slobode“ i „ljudskih prava“ odvija se, nesmetano, obična, dobro maskirana pljačka stanovništva, stvorenih i prirodnih bogatstava malih i nezaštićenih država. Bez imalo preterivanja, pljačka je stvarno ime ovog ekonomskog modela, oličenog u tzv. tranzicijama, gde su uspešni privredni subjekti prodavani simbolički za jedan evro jer, tobože, u budućnosti će bolje privređivati. Na dobošu se našlo sve, od poljoprivrednog zemljišta do izvora pijaće vode. Ekonomija mora da vodi računa o stepenu društvene nejednakosti, o ravnopravnim mogućnostima u startu za sve ljude, o poštovanju prirode i obnovljivosti ekonomskih resursa; o svemu tome se vodilo računa kao o devetoj rupi na svirali. SAD je, svojim ekonomskim modelom, pored niza drugih, uništila vlastitu zemlju, uključujući i devet desetina ukupnog stanovništva koje ne pripada eliti; ovaj model i dalje preti da postane dominantnim u celom svetu, jer nijedna kriza čiji su akter bile SAD ili neka od njenih trabantkinja nije suštinski rešena, a stalno se otvaraju nove. Rusija i Kina predvode odlučan otpor ovakvoj ekonomskoj politici i praksi.

Uspon srednje klase - pekinška „Knez Mihajlova”

Uspon srednje klase – pekinška „Knez Mihajlova”

Kineska ekonomija danas je veća 25 puta veća nego što je bila pre četvrt veka. Stvorena vrednost u Kini je 2015. bila 10,1 triliona dolara, pre jedne decenije iznosila je 1,9; do 2035. će se duplirati. Samo jednom, 2000. godine SAD su dostigle iznos od 10 triliona dolara. Tokom prošle godine, Kina je otvorila 13,2 miliona novih radnih mesta. Tokom 2007. zaposleno je 12 miliona ljudi i tada je ostvaren rast BDP od 14,2 odsto. Unutrašnja potrošnja je porasla 3 odsto na godišnjem nivou i predstavlja 51,2 odsto kineskog rasta. Svi pokazatelji govore da Kina ne usporava, nego se ubrzano i svestrano razvija, planski i strpljivo, koristeći tržišne mehanizme, uključujući se u svetske finansijske tokove, sa pravom i na duži rok preuzima ulogu svetskog ekonomskog lidera.

Početkom godine SAD su izrazile veliku zabrinutost povodom usporavanja privrednog rasta Kine, jer je umesto planiranih 7 odsto, ostvaren na nivou od 6,7. Analitičari i zvaničnici, pri tome, okolišaju sa činjenicom kako objavljeni podaci mogu biti frizirani, te da je stanje kineske ekonomije, moguće, dramatično. Zvanični indeks potrošačkih cena, parametar važan za niz monetarnih i državnih odluka, u poslednjih trideset godina je izračunavan po metodologiji menjanoj dvadesetak puta. Prilagođavanja oko BDP (inflatorni i deflatorni faktori), vrše se neprekidno u skladu sa potrebama, stoga je moguće da kineska statistika nije savršena; ona i ne služi tome, nego celini državnih interesa.

Dolarska kula od karata

Pre osam godina, kreditna dolarska svetska kula od karata zapretila je konačnim raspadom, te je država morala da uskoči kao jedini spasilac. Prilikom tog sloma, iz finansijskog sistema SAD nestalo je 10,2 triliona dolara, iz evropskog upola manje. U akciji spasavanja, američka vlada je potrošila 4,5 triliona, Brisel 1,7; preračunato, taj iznos je mnogostruko veći od troškova savezničkih armija utrošenog prilikom oslobađanja Evrope od hitlerovske Nemačke. Jeftinije je bilo poraziti Hitlera i osloboditi Evropu, nego obuzdati mešetare sa Volstrita i Londonske berze iz redova vlasti, što rade po nalozima svetskih monetarnih imperijalista.

Spasavanje je počelo kreditom teškim 53 triliona dolara, da bi se sve nastavilo po starim uhodanim šemama, a ukupna svota porasla je na 60. Ta suma je dvostruko veća od procenjene vrednosti svih kuća za stanovanje u SAD, tri puta od celokupne aktive svih američkih banaka i dvadeset puta veća od godišnjeg poreza prikupljenog od korporacija i poreskih obveznika. Razume se, kredit nije novac, to su novčana sredstva trošena danas, uz obećanje da će jednog lepog dana, u budućnosti, biti vraćena, po sistemu „ne lipši magarče do zelene trave”. Kredita je mnogo, novca malo. Ovo saznanje, iako potpuno shvatljivo, javno izneseno nalikuje prasku bombe. Po zvaničnim procenama, između 50 i 75 odsto „keša“ (od 250 milijardi) predstavlja „mrtav novac“, onaj što se čuva u inostranstvu ili u sefovima bogataša, tako da stvarni dolar u platnom prometu SAD predstavlja vid statističke greške.

Bil Boner upozorava - monetarni krah samo što nije

Bil Boner upozorava – monetarni krah samo što nije

Ukazujući na ove dramatične aspekte, monetarni ekspert Bil Boner, već proslavljen u ekonomskim krugovima kao vrstan vrač-pogađač, u apelu upozorenja američkoj javnosti, kaže: „Shvatite, ukoliko bismo sakupili svaku dolarsku novčanicu što postoji u ovoj zemlji, imali bismo manje novca nego što je BDP Finske i ne baš puno više „zelembaća“ od BDP Grčke“. Teško će ove reči kod nekoga izazvati nesanicu, mnogi ih uopšte neće čuti. Na medijima se dramatizuje odluka Američkih federalnih rezervi (FED) o podizanju kamatnih stopa, godinama na nivou oko nule, dok iza scene teče rasprava o novom ekonomskom izumu zvanom „negativna kamatna stopa“. Stvarni ekonomski pokazatelji, kao što je brzina kretanja novca tj. broj opticaja kao pokazatelj efikasnosti, na rekordno je niskom nivou, jednako kao i kretanje godišnjeg dohotka po glavi stanovnika; 1989. je bio oko 145 000 dolara da bi 2015. iznosio tek oko 154 000. U EU situacija je gotovo ista, samo su cifre nešto skromnije.

Uspon srednjeg staleža

Svih ovih godina najsmrtonosnije američko oružje nisu bile nikakve ubojite rakete ili dronovi naoružani eksplozivom, nego – dolar. U sprezi sa Svetskom bankom, MMF i STO (Svetska trgovinska organizacija), bankari bi svakom neposlušnom premijeru ili predsedniku neke zemlje namakli finansijski „svilen gajtan“ i trenutno ga opametili. To im je uspelo i sa moćnom Rusijom 1998, kao i sa nebrojeno mnogo manjih i siromašnijih država, uključujući zemlje EU (Grčka, Portugal, Španija, Mađarska…) i onima sa Balkana. Pri tome ih nikada nije ganula patnja i pustoš što je ostajala iza njih, jer ih je uvek vodila nepresušna žeđ za sve većim profitom. U bici što teče, dva su velika cilja, pored mnogo manjih: Kina i Rusija. Primoravanje na otvaranje ekonomskog sistema za nesmetan ulazak i izlazak kapitala, trgovina valutama, berzansko mešetarenje i politički uticaj na zaustavljanje razvojnih projekata i uvođenja sankcija za neposlušne, samo je deo sredstava za nametanje vlastitih pravila igre gde male zemlje brzo posustaju vezujući konja gde im gazda kaže.

No, dve moćne zemlje, Kina i Rusija, udružene u strateškom partnerstvu i privržene jedinstvenim ciljevima, uspele su da se uspešno odupru pošiljaocima svilenog gajtana. SAD nude trgovanje akcijama i novcem, oni izgradnju Puta svile, gasovoda, naftovoda, podizanje strateške infrastrukture oko kojih bi se razvijala privreda. Prvi nude poslušnost kao uslov da ne budete žrtva a udruženi dvojac, koji odavno nije usamljen u svojim namerama, projekte od obostrane koristi, partnerstvo i uvažavanje interesa obe strane. Rusija i Kina su pobedu odnele na terenu protivnika, u igri odigranoj po još važećim pravilima propisanih od strane neoliberalnih kapitalista, prilagodivši ih svojoj sebičnosti. Juan i rublja su izdržali sve udare sudbine, postajući ponovo privlačni za strane investitore, čitaj špekulante, koji su shvatili da više mogu zaraditi kad ih poštuju, nego kad ih napadaju.

Nakon prvih udara na cene akcija korporacija iz ovih zemalja, motivisanih željom za neprijateljskim preuzimanjem njihovog kapitala, i posle uspešne odbrane, ove hartije opet postaju privlačne, te američke i evropske korporacije sele svoje poslovanje u Kinu i Rusiju. Danas je Kina država sa najjačom srednjom klasom i njoj pripada više od 600 miliona stanovnika. U naredne četiri godine biće ih više od jedne milijarde. Kineska srednja klasa će trošiti robu i usluge od približno 41 trilion dolara. Izmenom populacione politike, Kina će, u narednih 20 godina, uvećati sopstvenu radnu snagu za 75 do 100 miliona ljudi.

Američki i kineski privredni model su bitno različiti, s tim da je ovaj drugi neuporedivo efikasniji, pravedniji i bolji. U SAD 50 miliona građana prima pomoć u hrani, svaki drugi neku vrstu federalnog čeka socijalne pomoći, da bi uopšte preživeo u civilizovanim uslovima. Kina je, tokom samo jedne godine, prevela u srednji stalež 300 miliona ljudi (gotovo kompletno stanovništvo SAD), time dajući kolosalan doprinos svetskoj borbi protiv siromaštva. Umesto da nešto nauče iz kineskog razvojnog modela, SAD, na ivici ekonomskog kolapsa u čiju vrtložnu spiralu sve više uvlače zemlje EU, koriste svaku priliku za orkestriranu kritiku prilika u Kini (čuveni pozivi za više demokratije), dok ona mirno ide svojim putem i dokazano nije sebična, niti gramziva ni prema jednom svom ekonomskom partneru. Vreme je za novi svetski ekonomski dogovor, otkucavaju poslednji sati.

Miodrag Milanović