Razgovarao sa živim vampirom - Dimitrije Strajinović (četvrti sleva) na radnoj akciji

Razgovarao sa živim vampirom – Dimitrije Strajinović (četvrti sleva) na radnoj akciji

Tajne vlaške magije :

Duše velikih grešnika nemaju mesta u ljudskom telu, već su doživotno osuđene da noću lutaju i prestravljuju ljude – preko dana su normalni ljudi, ali ih noć pretvara u nestvarna i demonska bića

Do sada smo bezbroj puta, iz priča naših sagovornika, čuli da se ponegde i ponekad pojavljuju vampiri i to u različitim oblicima, ali da postoje živi vampiri, to smo prvi put čuli od čoveka sa Bukove Glave nadomak Donjeg Milanovca. Čiča Dimitrije se, svojevremeno, ne samo družio već i srodio sa tim vampirom, pa je preko dana sa njim – kao čovekom išao na posao, a uveče odlazio u kafanu, kao sa nestvarnim bićem, odnosno vampirom.

Zaista je čudan ovaj naš svet, pogotovo ljudi koji veruju u sve i svašta. Njihove priče mogu da budu istinite, ali i pomalo iskrivljene ili nadograđene nekim ubeđenjem ili viđenjem. Ponekad se ti ljudi sažive sa svojom pričom, pa događaj svuda i na svakom mestu prepričavaju, kao da to ponovo doživljavaju.

Zaštita od demona

U svakom selu u Timočkoj krajini, uvek će se naći na desetine starijih ljudi koji će ubedljivo ispričati kako su videli ili, bar, čuli zvuke vampirskih nestašluka u vidu lupnjave, urlikanja i dozivanja. Sve te priče su veoma slične, jer se uvek svode na isto – da se slušalac oduševi vampirskom hrabrošću, ali u isto vreme i zaplaši. Te priče se gotovo uvek ispredaju u večernjim ili ponoćnim satima, kad se i veruje da vampiri polaze u svoje pohode i kod svojih žrtava. Ako niko drugi, a ono deca u sve to poveruju, pa posle i ona prepričavaju na svoj način i veoma dugo pamte.

Važno je znati kako da se od vampira zaštitite i odbranite. Vračara Jovanka Dodonja iz Jabukovca kaže da vampir najčešće svraća tamo gde je kao čovek živeo, ali može da se “javi” rodbini, prijateljima i komšijama. Zato, prema Jovankinim rečima, ovi mogu da se zaštite na sledeći način: kad primetite vampira, treba da uzmete kadionicu i u nju stavite stare krpe i zapalite. Posle okadite kuću i sve pomoćne zgrade u dvorištu i to učinite tri ili devet puta. Ako vampir dođe i naredne večeri, treba da pokupite njegovu zaostalu odeću i obuću pa da je spalite negde na raskršću, zakopate blizu groblja ili bacite u nabujalu reku.

Ako bude toliko bezobrazan pa nastavi da dolazi, onda treba otići kod neke vračare ili bajalice, kako bi ga one mađijanjem proterale ili ulovile.

Vračare ponekad i same učestvuju u ritualnom poduhvatu trajnog eliminisanja ovog demona. Kad i to ne pomogne, one donose odluku da se pokojnik otkopa, pa da mu se u grudi zabode glogov kolac uz nalivanje crnog vina u kojem su prenoćili tamjan i vosak. Posle toga će vampirski duh zauvek nestati.

Čudo nad čudima

Čiča-Dimitrija Strajinovića, sedamdesetšestogodišnjeg starca, sreli smo u kolibi baba-Darinke, poznate vračare iz ovih krajeva. Kad smo ušli u sobu, on joj je prepričavao jedinstveni događaj iz svog nesvakidašnjeg druženja sa živim vampirom. Iskoristili smo priliku da bismo ovu priču doslovce zabeležili.

-Pre četrdesetak godina, radio sam kao šumski radnik na Ravnoj gori u blizini Majdanpeka. Bilo je više ljudi iz ovog kraja, a među njima i neki Mihajlo-Mika. Bio je čudan čovek. Ponekad je mogao satima, pa i danima da ćuti, a ponekad je govorio više od svih nas zajedno. Činilo nam se da je došao sa onog sveta, jer se čudno oblačio i neobično izgledao. Saznao sam da je, još kao mladić, ubio nekog svog prijatelja. Da je bio u zatvoru, to nam je često govorio, ali nam nikad nije rekao zbog čega je robijao. Od drugih ljudi sam saznao da je motiv za ubistvo bila švaleracija. Tačnije, on je odlazio kod neke raspuštenice kod koje su odlazili i drugi muškarci. Jedne noći, Mika je kod svoje prijateljice sreo tog poznanika i opomenuo ga više ne dolazi. Ali, iduće noći, njih dvojica su se ponovo sreli kod iste frajle. Kad ga je primetio, Mika se sklonio iza obližnje štale, a u rukama je imao poveći kolac. Kad je onaj pokucao na prozor, Mika je munjevito izleteo iz svog zaklona i sa nekoliko udaraca usmrtio prijatelja-rivala. Posle toga, odmah se predao miliciji i sve priznao. Zbog zločina je bio osuđen na petnaest godina robije, ali je odležao dvanaest.

Posle robije se nismo dugo sretali sve do početka sedamdesetih, kad je na Ravnoj gori otvoreno veliko radilište za seču i prevoz ogrevnog drveta i balvana. Ozbiljno sam se plašio Mike, jer nisam mogao da zamislim da radim, jedem i spavam sa čovekom – ubicom. Svi smo spavali u jednoj baraci, na slamaricama koje su bile na zemljanom podu. Mika je uvek spavao sa moje desne strane, pa je utoliko moj strah bio opravdaniji.

Jedne noći, nekolicina nas je rešila da ode u Rudnu Glavu. Tamo su proslavljali neku svadbu, pa smo hteli da se uz muziku proveselimo i vidimo se sa poznanicima, ali i da malo popijemo. Samo je Mika ostao da spava u baraci, pa sam zbog toga bio slobodniji i veseliji. Na svadbi smo se lepo proveli, a ja sam dobio i dva piva koja sam polako ispijao.

Negde iza ponoći, spustio sam se dole prema reci, zbog ličnih potreba, kad sam druge strane reke ugledao Miku. Zvao me je da pređem kod njega. Udrvenio sam se od straha, te više nisam mogao da zakoračim, ni da progovorim. Ne mogu da poverujem da je onaj zlikovac i ubica došao ovde, pa još čekao da se pojavim i krenem ka njemu.

Razmišljao sam da li da se vratim nazad, ili nekog pozovem u pomoć, ali je Mika zagazio u reku i prešao na drugu stranu, gde sam stajao kao ukopan. Kad se zaustavio na oko pola metra od mene, ispružio je desnu ruku u znak pozdrava. I dalje sam nepomično stajao kad mi je Mika prišao, obuhvatio me oko pasa i poveo nazad preko reke. Na drugoj obali, lagano me je spustio da bih mogao da sednem, pa je i sam seo pored mene. Ćutali smo i gledali se. Izvadio je paklicu cigareta i pružio mi. Do tada nisam pušio, ali sam morao da uzmem kako ga ne bih naljutio. Izvadio je i upaljač, pa ga je prvo prineo meni. Dugo smo pušili i ćutali, a onda je Mika počeo da priča o svojoj surovoj sudbini.

Vampir, ali živi

Dok mi je govorio o sebi, na mahove sam pomišljao da je to pravi Mika i da je ovamo došao odmah posle nas, pa pošto ga je bilo stid da zbog svoje prošlosti ide među ljude, rešio je da nas sačeka na zaravni pored obližnje reke. Ali, nije bilo tako, ja sam se tu grdno prevario. Njegovo lice, koje sam mogao da vidim samo delimično i to uz pomoć neke ulične svetiljke, neprestano je menjalo boju i izgled. Čas je bilo belo kao kreč, čas modro, a čas crno. Oči su mu igrale i takođe menjale boju, a nos se povećavao i smanjivao. Kad sam se pribrao i pomirio sa sudbinom, bolje sam ga osmotrio. U jednom momentu sam pomislio da je pored mene sedeo čovek sličan Miki, ili neki njegov rođak koji je umro i sad se povampirio.

Te noći je Dimitrije morao da sedi sa Mikom ili Mikom-vampirom puna dva sata, sve dok nije prošlo vampirsko vreme – od ponoći do dva sata. Posle toga se Mika nečujno i bez pozdrava povukao. Povukao se i Dimitrije, ali njegov izgled nije odavao normalnog čoveka. Kolege drvoseče su se krstile dugo i iščuđavale zbog njegove prestrašenosti i čudnog ponašanja. Usput im je Dimitrije sve po redu ispričao, ali mu nisu poverovali.

-Ismevali su me čitavim putem – jadao se čiča Dimitrije – i neprekidno pričali kako sam se napio i prespavao dobar deo noći. Nikako nisam uspevao da ih ubedim u ono što sam svojim očima video, pogotovo kad smo ušli u baraku i videli Miku kako spava tvrdim snom, u istom položaju u kojem je bio i kad smo otišli na slavlje. Svi su mi se smejali i na moj račun smišljali svakojake zavrzlame i smicalice. Čak ni ja sebi nisam mogao da objasnim šta se zapravo događalo sa mnom u Rudnoj Glavi i da li sam bio pri čistoj sveti i zdravom razumu.

Sutradan smo zajednički radili na utovaru ogrevnog drveta u prispele kamione. Mika je radio bez zastoja, a ja sam neprekidno motrio na njega, ne bih li primetio nešto sumnjivo. Ovi su i dalje zbijali šale na moj račun, ali su vodili računa da to Mika ne primeti, jer su ga se svi plašili, ne zbog toga što sam pokušavao da im dokažem da je vampir, nego zbog toga što je bio ubica.

Neobično druženje

Naredne večeri, izabrali su me da čuvam kamione i posečena drva. Postao sam čuvar na radilištu. Zapalio sam cigaretu i ušuškao se u jedan žbun, planirajući da malo odremam. Negde oko ponoći, ugledao sam čoveka sa zapaljenom cigaretom kako mi se približava. Najpre sam pomislio da je to neko od vozača došao da obiđe kamione, ali čim mi je prišao na nekoliko koraka, prepoznao sam Miku. Opet mi je pružio desnu ruku u znak pozdrava, ali mu ja nisam pružio svoju. Savio je jedno mlado stablo da bi mogao da sedne i počeo da priča: ‘Vidiš, moj Dimitrije, šta ti je život?! Zar moja duša ne bi mogla da se odmara kao i svačija, nego mora svake noći da tumara i traži utehu i smiraj? Ti to ne možeš da razumeš. Ne možeš, jer nisi podigao ruku na čoveka kao ja. Svestan sam da moja duša noću nije u telu, jer je đavo odvodi tamo gde je i mene odveo onog dana kad sam u rukama držao kolac i njime ubijao mog prijatelja. Moja duša više nikada ne može da bude deo mog tela, a pogotovo noću, kad se duša i telo potpuno razdvajaju i udaljavaju. Kad grane sunce i đavo ode na počinak, onda i mene ostavi na miru, pa se malo primirim i samo naizgled budem normalan čovek. Znam da me svi prezirete, ali ja svoju grešku ne mogu da ispravim. Sad se kajem, mada mi to nište ne vredi.’

– Gledao sam ga i prosto mi je bilo žao, ali i dalje nisam verovao u ono što sam gledao i slušao. Kad je prošlo dva sata, došunjao sam se do barake i provirio unutra. Mika je spavao kao zaklan, tamo gde sam ga sinoć video. Vratio sam se nazad u svoje gnezdo, razmišljajući o njegovoj ali i mojoj sudbini. Niko ga nijedne noći nije video osim mene. Zato su mi se svi rugali i ismevali me, govoreći kako sam ja vampir, a ne Mika koji spava nepomično i ne uznemirava nikog.

Kad je baba Darinka saslušala čiča-Dimitrija, rekla mu je da je to zaista bio pravi živi vampir, koji nastaje od duša velikih grešnika. Takve duše nemaju mesta u ljudskom telu, već su doživotno osuđene da noću lutaju, prestravljuju ljude i navode na čuđenje. Preko dana su normalni ljudi, ali ih zato noć pretvara u nečastive – nestvarna i demonska bića.

Zlatimir Pantić