Postoje osobe koje se sećaju i detaljno opisuju događaje i okolinu od pre svog rođenja, dok su još bile u majčinoj utrobi, ali i sam porođaj kojem su „prisustvovale” – sa strane! Pojedinci svedoče i o spiritualnom području, u kojem su boravili pre dolaska na ovaj svet. Naučnici su zbunjeni pričama dece o vremenu na koje, po svim medicinskim saznanjima i pravilima, ne bi mogla da imaju nikakvo sećanje

Sećanja koja sežu pre rođenja. Mogu li ljudi da se sećaju da su bili u majčinom stomaku? Sećati se rođenja? Najranija pamćenja, smatraju stručnjaci, počinju od 18 meseci života pa nadalje, tako da sve pre toga ne postoji u našoj memoriji jer, jednostavno, mozak do tada nije bio „kvalifikovan” da čuva bilo kakva sećanja, a ponajmanje prenatalna!

Prenatalna sećanja nisu tako retka pojava

Prenatalna sećanja nisu tako retka pojava

Pa ipak, na vebsajtu Škole za medicinu na Univerzitetu „Virdžinija”, nalaze se priče dece koja sa zapanjujućom tačnošću opisuju kako je to bilo kada su se nalazila u stomaku, ali i događaje izvan njega u to vreme, okruženje kakvo je tada bilo, nameštaj, boju zidova i slično, iako nisu mogli da ih zapamte, jer su se promenili dok ona nisu stekla sposobnost da zapažaju i pamte detalje iz svoje okoline.

Deca nekada govore o svojim sećanjima pre, ili za vreme svog rođenja. U prvom slučaju, opisi odgovaraju događajima koji su se odigrali kada su bili u stomaku, ili „nebeskom području” u kojem su se nalazili pre nego što su postali fetus. Ponekad opisuju proces svog rođenja veoma tačno, iako roditelji tvrde da im o tome nisu pričali. Dosadašnja saznanja o mogućnostima dečijeg pamćenja ne dozvoljavaju da su takva sećanja moguća, ali ona i pored toga postoje”, rekao je profesor Mark L. Houv, rukovodilac odseka za psihijatriju na „Lejkhed” univerzitetu u Kaliforniji, koji je o tome napisao knjigu „Sećanja iz kolevke”.

Profesor  Mark L. Houv

Profesor Mark L. Houv

Mada je nauka napredovala u razumevanju toga kako mi koristimo memoriju, na koji način joj pristupamo i kako se sećanja u njoj „skladište”, Houv i drugi naučnici koji se bave ovom tematikom pitaju se da li su prenatalna pamćenja izmaštana ili su na neki drugi način nesvesno prikupljena, ili je u pitanju misteriozni fenomen povezan sa svešću koja egzistira odvojeno od mozga?

To bi, smatraju, objasnilo lucidnost dečijih izveštaja o stvarima iz vremena kada stepen razvoja njihovog mozga još nije dostigao mogućnost da ih registruje.

Tajna „zelene kuće”

Moj sedmogodišnji sin Magnus i ja razgovarali smo o snegu. Rekao sam mu da sam voleo sneg jer je moje prvo sećanje vezano za sankanje sa mojim ocem i bratom kada sam imao dve godine i pitao sam ga čega se on prvog seća.

Magnus je opisao da je bio na „tamnom mestu,” gde je samo mirno sedeo. Pitao sam ga da li se bojao, a on je rekao: „Ne, osećao sam se sjajno!” Sledeće je bilo da je boravio u onome što je nazvao „zelenom kućom”.

To me je zbunilo dan-dva, dok nisam shvatio da su naši zidovi bili okrečeni u zeleno pre nego što se on rodio. Posle toga smo ih prefarbali, ali je ostao jedan deo iza police za knjige. Pokazao sam mu, i on je rekao: „Da, to je ta zelena boja“. Na pitanje šta je radio dok je bio u „zelenoj kući“, odgovorio je da se „pripremao za dolazak“. Nakon toga, ponovo je bio u „crnom“, a glas u njegovoj glavi mu je rekao: „Ne brini, bićeš na Zemlji, sine“. Magnus kaže da se seća i rođenja, koje je posmatrao „stojeći iza zavese“ i opisao je bolničarke, majku i baku, a takođe i doktora kao „nju“, iako mu niko nije rekao da je bila žena“, kaže Dejv, jedan od roditelja deteta sa prenatalnim sećanjima.

Drugi učesnik u diskusiji navodi da je od roditelja dobio potvrdu o sećanjima na događaje koji su se odigrali pre njegovog rođenja, dok se još nalazio u majčinoj utrobi:

Imam jasno sećanje na to kako je moja majka slupala automobil na povratku iz prodavnice. Povodom toga sa mojim ocem je imala bučnu raspravu. Kada sam u tinejdžerskim godinama o tome pitao majku, ona mi je rekla da tada još nisam bio rođen i da sam bio u njenom stomaku, što je i otac potvrdio. Takođe se sećam dana izlaska iz bolnice, kada sam bio u majčinom krilu, dok su je gurali u kolicima. Pamtim spoljašnjost zgrade i obojeno staklo, kako je bolničarka bila obučena, odeću mog oca i kola kojima je došao. Oboje su potvrdili moja sećanja“, piše on.

Kada sam bio mali, rekao sam svojoj majci o sećanju dok sam bio na toplom, tamnom i skučenom mestu. Čuo sam neke udarce u pozadini (kucanje srca), i mogao sam jedva da vidim zamagljeno, difuzno crveno svetlo ispred mene. Ono je bilo protkano donekle tamnijim crvenim „linijama“ koje su pulsirale u skladu sa udarcima. Ovo sećanje, doduše, kratko je trajalo, ali kada sam joj to ispričao nisam shvatao da je ono opisivalo utrobu moje majke i da je prethodilo mom rođenju“, kaže se u jednom od svedočenja o prenatalnim sećanjima.

Elizabet Halet, registrovana bolničarka sa stepenom psihologije, piše u svojoj knjizi „Priče o nerođenoj duši: Misterija i ushićenje prenatalne komunikacije“ da mi ne čujemo često o takvim iskustvima, jer: „Zastrašujuće je otkriti nešto što je suprotstavljeno uobičajenim pogledima na stvarnost. Kako je jedna žena rekla: – Oklevala sam da podelim sa drugima ova iskustva, većinom zbog straha da će ljudi pomisliti da sam sišla sa pameti“.

Čovek po imenu Majkl Megir rekao je Haletovoj da se njegovo iskustvo može uporediti sa buđenjem iz anestezije: „Mogu jasno da se setim da sam bio u duhovnom području i onda sam se iznenada našao na Zemlji, zarobljen u telu bebe. To je pomalo nalik na operaciju. U jednom trenutku ste u operacionoj sali i brojite unazad do deset, sledećeg se nađete u sobi za oporavak. Glavna razlika je da ste uspavani i posle operacije. Ja sam bio potpuno mentalno budan, pre i posle prenošenja na Zemlju“.

Uzela je tuđi džemper

Jedno od najupečatljivijih svedočanstava o prenatalnim sećanjima do kojih je Elizabet Halet došla ispričala je Nikol E, koja je bila uključena u takvo iskustvo dečaka po imenu Majkl, pre i posle njegovog rođenja, pa dok u školi, kao njegova nastavnica, nije čula i takve detalje za koje je bila sigurna da ih samo ona zna.

Elizabet Halet - šokiralo ju je neverovatno sećanje njenog učenika

Elizabet Halet – šokiralo ju je neverovatno sećanje njenog učenika

Sa Majklovom majkom sprijateljila sam se u školi, u kojoj smo obe predavale. Tada je već bila trudna, i pošto je bila samohrana majka, pozvala me je da prisustvujem porođaju i na taj način joj pružim podršku. Rodila je dečaka po imenu Majkl, i to je za mene bilo neverovatno iskustvo. Ali, nažalost, moja prijateljica posle nekoliko meseci je umrla i ja više nisam bila u kontaktu ni sa njenom porodicom, ni sa detetom koje su podizali njeni roditelji.

Majkl je postao moj učenik u 4. razredu, i nisam mu rekla da sam prisustvovala njegovom rođenju. Na jednom času posvećenom poeziji postavila sam pitanje učenicima o njihovim sećanjima. Pričali su ovo i ono, o obdaništu, omiljenim igračkama i drugom, a onda se javio Majkl i rekao da je posmatrao sve sa neba, čekajući da bude rođen. Dok je bio u majčinom stomaku, u isto vreme nalazio se, nevidljiv, u mom sivom automobilu kojim sam išla u porodilište. Naveo je reči pesme koju sam slušala na radio-kasetofonu i koje se sećam, jer je bila moja omiljena. Znao je da sam se zaustavila na benzinskoj stanici da uzmem gorivo i pitam za pravac prema bolnici. Rekao je da je tada želeo da mu ja budem majka, jer mu se sviđao moj glas i način na koji sam govorila, jer je znao da njegova majka neće poživeti dugo, ali mu je jedan „glas“ objasnio da ja ne mogu da budem njegova majka, ali da će s njegovim životom ipak sve biti u redu i da će ostati u kontaktu sa mnom!

Dečak je zatim opisao da je bolnički parking zbog nekih radova bio zatvoren, i kada sam parkirala dalje, iza ugla, da sam trčala do bolnice. Sve je to bilo tačno, a onda je nastavio sa pričom kako sam telefonirala iz bolničke govornice, jer za mobilni telefon nije bilo signala, da bi najzad otkrio tajnu koju sam godinama samo ja znala: dok sam bila u praznoj čekaonici, videla sam jedan lep, kardiganski džemper, koji je neko zaboravio, i pošto ga niko nije tražio a bilo mi je veoma hladno, uzela sam ga i ponela kući! Tako nešto nikako mi nije običaj i još uvek se stidim što sam to uradila. Naravno da to nikom živom nikada nisam ispričala!

Ne treba da kažem koliko je razred bio zaprepašćen ovom pričom. Kasnije sam Majklu nasamo rekla da sam prisustvovala njegovom rođenju i pitala ga kako je sve to mogao da zna? Rekao je da je to lako i da samo treba da pomisli na svoja najranija sećanja. Pitao me je zar se ja ne sećam svog rođenja i onda dodao: „Sve je u redu, moj život odvija se kako treba i ne treba da brineš što nisi moja mama!“, ispričala je Nikol.

Sećanja deteta, ili majke?

Jedno od mogućih objašnjenja ovog fenomena koje se pominje jeste da dete, još nerođeno, u stvari na neki način „memoriše“ ono što njegova majka čuje i vidi. Da takva, bar donekle slična veza u prirodi postoji, dokazala je studija urađena na „Emori” univerzitetu, kada su istraživači „uvežbavali“ miševe da se plaše mirisa koji ih inače privlače, uz pomoć električnih šokova. To je stvaralo bolnu asocijaciju povezanu sa mirisom, i Majkl Džever, koji je na osnovu ovog istraživanja napisao knjigu „Duhovna anatomija emocija“, izneo je podatak da su se kod miševa stvarali čak određeni neuroni povezani sa ovim mirisima, da bi im omogućili njihovo lakše prepoznavanje u cilju izbegavanja električnog šoka.

Iznenađujuće je, međutim, bilo to što su ovu sposobnost zadržavali i njihovi potomci – iako nikada nisu bili izloženi mirisima praćenim električnim udarima! Mozak mišjeg podmlatka takođe je imao povećan broj neurona kao i njihovi roditelji, a ta karakteristika zadržala se čak i u trećoj generaciji.

Deca opisuju sa čudnom preciznošću kako je to biti u majčinom stomaku

Deca opisuju sa čudnom preciznošću kako je to biti u majčinom stomaku

Naravno da je jedno nasleđivanje neurona kod miševa, a drugo kako ljudska majka može da prenese kompleksnu memoriju o događajima u njenom životu na bebu u svom stomaku. Mark Houv u „Sećanjima iz kolevke“ postavlja nekoliko zanimljivih pitanja o prirodi ranih sećanja:

Da li su sećanja koja su šifrovana pre sposobnosti korišćenja jezika laka za prevođenje u reči, kada jednom dete postane verbalno sposobno? Da li se sposobnost verbalnog sećanja preverbalnih događaja menja u zavisnosti od karakteristike iskustva – da li je bilo traumatično, ili je nastavilo da ima lični značaj? Da li ima promena u skladištenju memorije koje govore protiv zadržavanja ranih iskustava? Da li sticanjem znanja i sazrevanjem ta sećanja postaju jednostavno samo zanimljivost i najverovatnije budu zaboravljena? Konačno, da li nam je potrebno da imamo svestan pristup sećanjima, kako bi ona uticala na naš život?“

Miodrag Radojčin