Istoričar Mark Oksbrou smatra da je razotkrio legendu – centralni deo mnogih alternativnih istorija i teorija zavere

Novi katolički rečnik definiše Sveti Gral kao “legendarnu svetu posudu, identifikovanu sa euharistijskim putirom ili posudom pashalnog jagnjeta; temu srednjovekovnog romantičnog ciklusa. Za njega se kaže da je posuda u kojoj je Josif iz Arimateje sakupio Hristovu krv.” A kako tvrdi pisac, istoričar i folklorista Mark Oksbrou, Gral je konačno pronađen!

Mark Oksbrou (desno) i Henri Linkoln, koautor knjige Sveta krv, Sveti Gral

Mark Oksbrou (desno) i Henri Linkoln, koautor knjige Sveta krv, Sveti Gral

Naravno, svi se sećamo da je Sveti Gral jednom bio u rukama Indijane Džonsa, ali ga je čak i on na kraju izgubio. Šta onda tvrdnju Marka Oksbroa čini posebnom? Zbog čega bismo mu verovali ako već postoji nekoliko Gralova, uključujući Pehar iz Nanta, “svetu lozu” Bejdženta, Lija i Linkolna iz knjige Sveta krv, Sveti Gral i kamene ploče iz Zavetnog Kovčega, kako to tvrdi Grejem Henkok u knjizi Znak i pečat?

Pre nego što malo bolje pretresemo Markove tvrdnje, potrebno je da ustanovimo na šta se one odnose. Tradicionalno se smatra da je Gral tanjir korišćen tokom poslednje večere, ili pehar u kome je prikupljena Isusova krv kada je razapet na krst. Otkuda takve ideje? Tri od četiri Jevanđelja Novog Zaveta posebno pominju pehar ili plitak tanjir na Tajnoj večeri – što ne bi trebalo da iznenađuje s obzirom da je u pitanju obrok. Ni jedno Jevanđelje ne pominje posudu koju je Josif iz Arimateje koristio da prikupi Hristovu krv. Najbliže biblijskom pominjanju krvi i posude jeste trenutak kada Hrist sipa vino u pehar i nudi okupljenim učenicima da piju njegovu krv. To je sve što se može izvući iz Biblije.

Do sledećeg pominjanja Grala moramo da čekamo na događaj koji se, navodno, odigrao 717. godine ali nije zabeležen sve do 1200. godine. Te 717. godine, tvrdi cistercitski hroničar Helinandus, jednom pustinjaku je došlo ukazanje posude sa poslednje večere. Taj je učeni pustinjak zatim napisao knjigu na latinskom jeziku i nazvao je Gradale. Gradale je na srednjevekovnom latinskom bila reč za posudu. Reč na starofrancuskom za posudu bila je Gradalis, odakle se izvode i skraćenice graal, greal i greel. Jedan kratki skok preko Lamanša i – pojavljuje se reč gral.

Tajna večera – polazna tačka  legende o Gralu

Tajna večera – polazna tačka legende o Gralu

Ako se na trenutak zadržimo na francuskom jeziku, shvatamo da fraza san greal znači Sveti Gral. Blaga aliteracija daje sang real, što znači Sveta Krv. A Gral kao Sveta Loza Hristova jeste trenutak kada Bejdžent, Li i Linkoln (da ne pominjemo ovoga puta Dena Brauna, pisca Da Vinčijevog koda), stupaju na scenu. Prema njihovoj verziji legende, Gral je materica Marije Magdalene a Sveta Loza je krvna linija direktnih potomaka Isusa do danas. Za potrebe otkrića Marka Oksbroa, potrebno je zadržati se radije na literarnom nego metaforičkom tumačenju Grala. O metaforičkom se ionako raglabalo u poslednje vreme do besvesti.

I tako se vraćamo godini 717. (ili 1200.) kada se prvi put mimo Biblije pominje posuda sa poslednje večere. Helinandus ovako opisuje tu posudu: “Gradalis ili Gradale znači posuda, činija (scutella), široka i donekle duboka, u kojoj se servira skupa junetina bogatome, naseckana zalogaj po zalogaj u dva reda. U narodnom jeziku to se takođe naziva greal, jer je prijatno (grata) i prihvatljivo za jelo.” Ostalo pominjanje Grala dolazi iz srednjovekovne romantčne poezije o Gralu. Većina ovih poema napisana je između 1180. i 1240.

Prvu je napisao Kretjen de Troa i nazvao je Persifal, ili priča o Gralu. Nažalost, ova predivna priča je nepotpuna i prekida se bukvalno na polovini, jer je de Troa nezgodno odabrao da umre pre nego što je završio svoje najpoznatije delo. On opisuje Gral kao ravan tanjir napravljen od najčistijeg zlata i ukrašen najskupljim draguljima Zemlje i mora. Takođe precizno naglašava da tanjir nije korišćen da bi se na njemu servirale štuke, jegulje i lososi, već da je bio rezervisan za svetu hostiju – od posvećene vrste koja se služi na misama.

Sledeća romansa o Gralu dolazi iz pera Volframa fon Ešerbaha i zove se Persifal. U ovom delu Gral je opisan kao zeleni kamen i predmet koji prevazilazi svu zemaljsku perfekciju i čija pojava nalikuje nebeskom kraljevstvu. Zapravo, Gral je lapsit exillis – kamen sa Neba. Većina komentatora veruje da je Persifal obrada nedovršenog dela Kretjena de Troa, sa dobro odmerenim krajem. To ne umanjuje vrednost dela fon Ešerbaha, ali i ne pomaže u potrazi za Gralom.

Tokom godina je legenda o Gralu dorađivana i ulepšavana, ali sa sigurnošću možemo tvrditi da najranije pominjanje Grala beleže: Jevanđelja; pustinjakov san; i delo Kretjena de Troa. A među njima, samo Kretjenova poema opisuje Gral do detalja. Ali otkuda takav opis potiče? Da li je to samo umetnička vizija autora ili nešto mnogo više?

Kretjen de Troa se kretao u najvišim krugovima društva svoga vremena. Persifal je posvećen Filipu od Flandrije koji je trebalo da postane drugi muž grofice Mari od Šampanje čiji je patronat uživao de Troa. Iz nepoznatih razloga veridba dvoje velikaša je raskinuta i do braka nije došlo. Mari je bila najstarija kćer kralja Luja VII od Francuske i polusestra Ričarda Lavljeg Srca i kralja Džona od Engleske. Kada je Luj VII krenuo u krstaški pohod, ostavio je Mari u opatiji Sent Deni koju je darovao mnogobrojnim blagom, baš kao i mnoge druge monarhe. Priča kaže da je mnogo zlatnog nakita pretopljeno u oltar, a da su dragulji skriveni u riznici. Tokom godina koje će uslediti, Mari je zadržala jake veze uprkos životu u opatiji i Kretjen de Troa ju je često posećivao. Sasvim je sigurno da je video blaga koja je krila riznica, pa i vrhunsku lepotu istinski umetničkih dela poput Patène de Serpentine i Ptolomejevog pehara. Sa dolaskom francuske revolucije, ovo basnoslovno blago je rasuto širom Francuske.

Na trenutak se vraćamo istoričaru Marku Oksbrou. On je ne samo pisao i držao obimna predavanja o Roslinskoj kapeli i Svetom Gralu, već je njegova velika strast upravo srednjovekovna istorija, pa nije ni bilo čudo kada mu je prišao Sajmon Koks i pozvao ga da bude koautor knjige Od A do Z o kralju Arturu i Svetom Gralu. Mark je baš radio na tom rukopisu u leto 2006. kada je odlučio da napravi pauzu i skokne na odmor do Pariza. Naravno, posetio je Luvr. Izbegavajući čopore turista koji su opsedali muzej tragom knjige Da Vinčijev kod i čopore koji su čučali ispred Mona Lize, lutajući besciljno Mark se obreo u Rišeljeovom krilu gde se čuva srednjovekovno blago. U tom trenutku ga je pozvala supruga Džil da pogleda jednu veoma atraktivnu posudu. Tanjir od tamnozelenog zmijolikog kamena optočen zlatom i draguljima i ukrašen zlatnim ribicama. Neke od ribica su nedostajale, ali su biseri, safiri, smaragdi, ametisti, mesečevo kamenje, granat i obojeno staklo u zlatnom okviru još uvek bili na svom prvobitnom mestu.

Patène de Serpentine, sada izložena u Luvru -  savršeno odgovara originalnom literarnom opisu Svetog Grala

Patène de Serpentine, sada izložena u Luvru – savršeno odgovara originalnom literarnom opisu Svetog Grala

Mark je shvatio da mu je opis ove posude poznat od ranije – na kartici ispod vitrine je pisalo da je posuda deo blaga iz opatije Sen Deni, koja je u Luvr doneta 1793. Kameni tanjir (Volfram fon Ešerbah) napravljen od najčistijeg zlata i ukrašen najvrednijim dragim kamenjem Zemlje i mora (Kretjen de Troa). To su opisi Grala, ali istovremeno i savršeni opisi Patène de Serpentine, pred kojim se Mark našao usred Luvra. Može li ova posuda biti Sveti Gral?

U Luvru smatraju da je Patène de Serpentine nastala između 100. godine pre nove ere i 100. godine nove ere, a da je zlatni ukras sa draguljima dodat krajem 9. veka po naređenju kralja Šarla Ćelavog. To je upravo blago kakvo je Kretjen de Troa dobro upoznao u opatiji Sen Deni. Bio je to izuzetno cenjeni dar opatiji moćnog Šarlemanja lično. I tako, razmišljao je Mark Oksbrou, Kretjen de Troa je imao na umu konkretnu posudu kada je opisivao Sveti Gral. Ova posuda ukrašena ribama (ranohrišćanski simbol) trenutno je deo stalne postavke Luvra.

Da li je to mistični Sveti Gral? Možda nikada nećemo sa sigurnošću saznati odgovor na ovo pitanje, ali je činjenica da Patène de Serpentine savršeno odgovara opisu Svetog Grala Kretjena de Troa. Na kraju krajeva, zar nije upravo on započeo gralovsku tradiciju onakvu kakvu je mi znamo?

Mark Oksbrou je “uspeo” za razliku od Indijane Džonsa – on je pronašao Sveti Gral a i dalje zna gde je: sekcija 01, prozor V13, krilo Rišelje srednjovekovnog blaga, muzej Luvr, Pariz, Francuska.

F.T.