Simon Kimbangu je, po brojnim svedočenjema, isceljivao i vaskrsavao mrtve: poštanska markica Demokratske republike Kongo

Simon Kimbangu je, po brojnim svedočenjema, isceljivao i vaskrsavao mrtve: poštanska markica Demokratske republike Kongo

 

Maja 1917. prvi put se portugalskim pastirima ukazala Gospa od Fatime, pojavila se još dva puta, a šta je tačno rekla – zna verovatno samo sam vrh Rimokatoličke crkve. Da li tzv. Treća tajna govori o (prošlom) atentatu na papu i komunističkom progonu hrišćana ili – o Hristu koji je ponovo hodao Zemljom, u obličju afričkog čudotvorca? Knjiga Toma Darka baca novo svetlo na motive Rima, kojem ne odgovara da se neko meša u ulogu “bogova na Zemlji”

 

Drugi dolazak Hrista mnogi iščekuju, ali – mnogi ga se se i boje. Možda je zato “stavljano pod tepih” sve što je moglo da zaliči na tako nešto, pogotovo ako dolazi sa Crnog kontinenta. A u trenutku sadašnjem, kada svet strepi od pojave Crnog pape iz Nostradamusovih centurija, verovatno nekome nije odgovaralo da se mnogo priča o dvojici afričkih sveštenika, Simeonu Tokou i Simonu Kimbangou, koji su, prema opisima očevidaca, ponavljali biblijska čuda.

Povod za ponovno aktiviranje priče o afričkim čudotvorcima bila je smrt sestre Lusije Santos (13. februara 2005), koja je bila jedno od troje pastira kojima se u tri navrata, tokom 1917, ukazala tzv. Gospa od Fatime (u Fatimi, Portugal). Vatikan tvrdi da je Gospa izrekla tri tajne, od kojih je treća, kako se čini najtajnija. Prvi deo odnosio se na viziju pakla, drugi je ukazivao na put kojim će ići Rusija koja će se obratiti od Boga (treba imati u vidu da je proročanstvo izrečeno nekoliko meseci pre Oktobarske revolucije), a treći deoposebna je priča. Godinama se smatralo da treća tajna sadrži apokaliptičnu viziju kraja sveta, ali na 43 stranice dokumenta nazvanogVizija iz FatimeVatikan je insistirao da se priča ipak odnosi na događaje koji su već prošli atentat na papu i komunistički progon hrišćana.

Zanimljivo je da je Treća tajna, koju je Gospa uputila samo Lusiji Dos Santos, izrečena pod uslovom da je sme obelodaniti tek posle 1960, kada prođu neki događaji posle kojih će predskazanje biti razumljivije. Govori se da je Papa Jovan XXIII, februara 1960, dobio na uvid Treću tajnu. Navodno je, kada je saznao o čemu se radi, klonuo onesvešćen na pod, a kada se osvestio, zatražio je da se tajna bude zauvek sakrivena. Ovome ide u prilog i činjenica da je svoju verziju Treće tajne Vatikan objavio tek2000. godine.

Knjiga “Otkriće prave Treće tajne Fatime i povratak Hrista”, koju je napisao pastor Melo Nzejitu Josias, baca novo svetlo na spekulacije oko prave prirode Treće tajne. Novinar Tom Dark objavio je ovu knjigu u SAD, uz nešto svog autorstva, i to 13. maja 2001, u slavu prvog od šest “javljanja” Gospe od Fatime.

A kakve ovo veze ima sa dvojicom crnih čudotovoraca? Pa, jednostavno, kruži priča da se Treća tajna odnosi upravo – na jednog od njih, odnosno na drugi dolazak Hrista, koji bi, teoretski, mogao da bude proglašen i za prvog crnog papu, što bi, po Nostradamusu, značilo – kraj sveta kakvog ga poznajemo…

Kimbangu kao Preteča?

Ime Simona Kimbangua iz Konga (1887-1951) proslavljeno je u centralnoj Africi. On je danas mnogo više od nacionalnog heroja – bio je prorok. Upravo zato, 30 godina je proveo u zatvoru, trpeći brojne torture, a tamo je i umro.

Još su u životu svedoci koji tvrde da se Kimbangu vratio iz mrtvih. Pričalo se i da je isceljivao nemoćne, činio da nepokretni prohodaju, vraćao vid slepima i sluh gluvima, čak je jednu bebu posle tri dana vratio u život. Kimbangu je izvodio ova čuda u periodu od pet meseci, od maja do septembra 1921. Malo ko osporava da je ovaj čovek činio čuda, jer, jednostavno, postoji previše svedočenja o tome.

Za Kimbangua je bio koban govor koji je održao 10. septembra 1921: tvrdio je da kolonijalni autoriteti žele da ga uhapse i “da mu nametnu dug period tišine u telu”. Oglasio je da i će nastupiti dan “Velikog kralja”, velike duhovne, naučne i političke moći, i da će se i on sam vratiti. A pre tog događaja biće objavljena knjiga koja će pripremiti narod Konga za to (možda je to upravo “Otkriće prave Treće tajne Fatime”?). Dva dana kasnije, Simona su uhapsile kolonijalne vlasti, na njegov 42. rođendan, 12. septembra, i osuđen je smrt. Predstavnici Rimokatoličke crkve preporučili su njegovo pogubljenje, a složile su se i druge hrišćanske misije. Prema pisanju dr Alana Andersona, jedino su se baptisti pobunili protiv pogubljenja ovog čoveka, čiji je “zločin” bio što je svakodnevno stajao u selu pet meseci i lečio, tešio i oživljavao. Iz čiste zavisti, misionari su zaključili da je jedina pravedna kazna – smrt.

Kao što je Kimbangu predvideo, dobio je dug period “zaborava tela”. Svakog jutra odvođen je iz malene ćelije i spuštan u rezervoar hladne slane vode, gde su ga držali satima, u nadi da će tako ubrzati njegovu smrt, a da, barem zvanično, ne isprljaju ruke. Tako se obistinila i vizija da će mu telo biti “mučeno i ponižavano”.

Kimbangu je u čuvenom govoru predvideo i da će Afrika “proći kroz težak period neizrecivih progona”. U narednih 40 godina, Afrikanci su zaista trpeli neverovatne religiozne pritiske. Stotine i hiljade ljudi bile su zatvorene, proganjane, odvajane od porodica, izložene okrutnim mučenjima i jednostavno – kinjene zbog religijskih ubeđenja.

U čemu je bio problem? Pa, u tome što zvanično, katolički sveštenik, biskup ili kardinal, u manjem ili većem stepenu, predstavljaju “Boga na Zemlji”. A sada se ispostavilo da im neko “mrsi konce”, jer ponavlja upravo ona čuda koje je činio Sin Božji. Hrist je isceljivao, vraćao iz mrtvih, hodao po vodi, prorokovao i – ubijen je u rutinskoj javnoj ceremoniji pred masom koja nije umela ga prepozna.

Drugi čin – Simeon Toko

Posle Kimbangua, pojavio se još jedan afrički sveštenik nesvakidašnjh moći. Tom Dark tvrdi da “Treća tajna” citira delove Biblije po kojima je Simeon Toko – Hrist koji se vratio.

Simeon Toko je rođen 24. februara 1918, u severnom delu Angole, u selu Sadi Banza Zulu Mongo (Selo nebeske planine), a novorođenče je dočekalo veoma neprijateljsko okruženje. U skoro 50 godina, od 1872. do 1921, ova oblast je bila na udaru prirodnih nepogoda. Severna Angola i južni delovi francuskog i belgijskog Konga bili su skoro uništeni. Osim gladi, harale su i velike boginje, tifus, bolest spavanja, malarija… Kako navodi Dark, ove bolesti bile su “predviđene” u Svetom Pismu:

I aždaja stade pred zenom koja treba da rodi, da kada rodi proždere dijete njeno” (Otkrivenje 12: 4)

Simeon je oboleo od velikih boginja i bio je u takvom stanju da su seljani mislili da mu je sam Bog sačuvao život. Ali ostali su ožiljci na licu, što takođe pominje Biblija:

Kako se mnogi začudiše Tebi, što beše nagrđen u licu mimo svakog čoveka, i u stasu mimo sinova čovečjih” (Knjiga proroka Isaije 52: 14).

Nedugo posle njegovog rođenja, piše Dark, baptistički misionar sanjao je da je na području njegove misije ponovo rođen Hrist. Dobivši “instrukcije” od Svetog Duha, došao je do bebe Simeona. Upadljivo rahitično dete bilo je kao “nemoćna i slaba biljka” sa ožiljcima na licu, i glavica mu je podrhtavala. Misionar je počeo da sumnja u istinitost svog sna – progovorio je sa porodicom nekoliko reči i otišao.

Drugi čin odigrao se 1949, kada je već tridesetjednogodišnji Simeon prisustvovao međunarodnoj konferenciji protestanata u Leopoldvilu (sada Kinšasa). Ceremonijal majstori izabrali su trojicu Afrikanaca da se mole, a među njima je bio i Toko. On je u javnoj molitvi zatražio da se Sveti Duh ukaže u Africi i zaustavi zloupotrebu od strane kolonijalnih sila.

Tada, u stvari, Toko postaje vidljiviji javnosti – postao je posvećeni član Baptističke crkve u Itagi i osnovao je hor od dvanaestoro ljudi. Hor je uskoro postao poznat i njegova brojnost je dostigla stotine članova. Pri svakom izvođenju hora, priča se, Sveti duh se manifestovao sa takvom moći da su beli misionari posumnjali da je Toko posednut nečistim silama. Ljubomorni, insistirali su da napusti “praktikovanje crne magije”. Evo kako se branio: “Ali, ako se molimo istom Bogu, kako se Sveti Duh pojavljuje kada se se ja molim, a vi me optužujete za veštičarenje? Zar zato što sam Afrikanac na moje molitve ne može biti odgovoreno? Da li i Sveti duh diskriminiše Afrikance?”.

Ipak, misionari su odlučili da ga isključe iz crkve. Tada su svi koji su se priključili zajednici inspirisani neverovatnim horom – napustili crkvu. Toko je sa svojim sledbenicima nastavio da ponavlja molitvu koju je izgovorio tri godine ranije na baptističkom kongresu. A glavno zbivanje bilo je 25. jula 1949, kada su se Simeon i 35 članova hora našli u kući čoveka po imenu Vanga Ambrosio. Hor je počeo da peva, a malo pre ponoći Simeon Toko je pogledao ka nebu: “Oče, znam da uvek odgovoriš na moje molitve. Sada pogledaj ove ovčice koje si mi poslao. Ova dužnost je tako ogromna da bez Svetog Duha nikada ne bi bilo moguće da ostvarim šta si nameravao. Molitva ti je upućena pre tri godine, da li si je čuo?”.

Priča se da je tačno u ponoć jak vetar potresao kuću i Sveti duh obuzeo svakoga ko je bio na molitvi, sa izuzetkom čoveka po imenu Sansao Alrfonse, vođe hora. Navodno je ostavljen u “običnom” stanju svesti, da bi mogao kasnije da opiše čuda. A evo šta se, kažu, desilo… Mnogi su mrmljali. Neki su videli nebesko svetlo i čuli božanske glasove, drugi su mogli jasno da komuniciraju da ljudima kilometrima daleko.

Vest o čudima brzo se raširila po gradu, a sledbenici su počeli da propovedaju građenje Božjeg kraljevstva. Ovo je privuklo pažnju belgijskih vlasti, koja je smatrala da se bliži pretnja i, nekoliko meseci kasnije, policija je počela da hapsi propovednike. Za “hrišćansku” vlast, obračunavanje je bilo više nego krvavo – nekima je odsečena glava, neki su živi spaljeni u svojim domovima, udavljeni u reci, u svakom slučaju – ubijani bez suđenja. Preživeli su bili proterani, odvajani od porodica, proganjani na hiljade kilometara od kuća.

A onda je kucnu čas i za Tokoa: 22. oktobra 1949, on i njegovih nekoliko hiljade pristalica smešteni su u različite zatvore, a tri meseca kasnije objavljeno je da će biti prognani iz zemlje. Simeon je bio utamničen u Kongu. Tada je Toko počeo da se otkriva pred svetom.

Vizija

Belgijski upravnik zatvora Ndolo zvao se Pirote. Uznemiravao je zatvorenike, a posebno Tokoa, govoreći mu “Prljava crnčugo, vratićeš se ponovo u zamlju crnja u Angolu”. Umoran od dobacivanja, Simeon je odgovorio “Znaš ko je ovde stranac – to si ti! Da bih ti pokazao da sam kod kuće, dan kada mi učiniš nepravdu deportujući me iz Belgijskog Konga, povešću te sa sobom da nosiš moje torbe”. Raširio je prste obe ruke, rekao Piroeteu da ih prebroji i nastavio: “Dajem 10 godina Belgijancima, ni manje ni više – da napuste ovu zemlju!”

Niko tada nije uzeo za ozbiljno ove reči. Međutim učenici Simeona Tokoa razumeli su kasnije: na dan deportacije, Pirote je iznenada dobio srčani udar dok je radio u kancelariji, i umro u trenutku. A tačno 10 godina kasnije, 1960, Belgijanci su morali da napuste svoju bogatu koloniju Kongo (nezavisnost je proglašena 30. juna 1960).

Postoji još jedna neverovatna priča vezana za Tokoa, poznata u centralnoj Africi. O onome što se dogodilo 4. januara 1959. svedočile su hiljade ljudi, i ovaj datum danas se obeležava kao praznik u Kinšasi. Toga dana građani tadašnjeg Leopoldvila videli su vojsku od oko hiljadu malih ljudiveličine deteta ili patuljka, sa veoma mišićavim telima, a bili su toliko jaki da je, po jednom svedočenju, jedan od njih prevrnuo kamion od pet tona jednom rukom. Belgijski vojnici su zapucali na čudnu vojsku, alibez efekta. Mali ljudi su nestali kao što su se i pojavili. Godinu dana posle ovog masovnog ukazanja, proglašena je Demokratska Republika Kongo, kao nova i nezavisna država.

Vaskrsnuće?

Inače, Tokoa su za 12 godina, koliko je proveo u zatočeništvu u Angoli, selili na desetak mesta, u cilju da umanje njegov uticaj i uzdrmaju crkvu. Ali, desilo se suprotno – svuda gde bi bio poslat, bilo je sve više vernika, pripadnika pokreta koji su Portugalci nazvali “takoizam”. Na kraju su portugalske vlasti zaključile da Tokoa treba – fizički ukloniti.

I, kada je bio poslat u ropstvo na poljoprivredno imanje u Kakondi, u južnoj Angoli, rešeno je da dvojica portugalskih nadzornika ubiju Tokoa, za šta bi bili dobro nagrađeni. Evo šta je o tome svedočio pastor Adelino Kanhandi, koji je bio kuvar na imanju. Zauzet kuvanjem, čuo je glas koji ga dozivaKanhandi, Kanhandi, dođi ovamo. To je bio Simeon, koji mu je rekao da priđe i pažljivo gleda:Još jednom će Sin Čoveka biti iskušavan. Čudne reči za Kanhandija, koji tada nije bio hrišćanin i nije razumeo terminologiju niti šta Simeon želi od njega. Ipak gledao je….

Jedan nadzornika rekao je Tokou: “Hej, Simeone, vidiš li onaj traktor? Ima korova koji je začepio sejačicu. Očisti to!” Zatvorenik se podvukao ispod naprave. U tom trenutku je nadzornik, koji je sedeo na vozačkom sedištu, uključio traktor, što je automatski pokrenulo rotirajuća sečiva na sejačici. Tokoovo telo bilo je bukvalno raskomadano. Nadzornik je krenuo u “rikverc” i proverio “učinak”. Za to vreme, njegov saučesnik pokazao je znak “V” – viktorija (pobeda), smatrajući da je poduhvat uspeo.

Tada se, tvrdi Kanhandi, desilo nešto neverovatno – telo Simeona Tokoa ponovo se “sastavilo” i on je ustao. Portugalci su pobegli u užasu. Od tog dana, Kanhandi je verovao u Boga, i čitava njegova porodica preobratila se u crkvu Simeona Tokoa. Barem tako priča kaže…

Tokom njegovog boravka u Luandi, prestonici Angole, dok je bio u procesu deportovanja 9. put, drugi događaj je, tvrdi Dark, pokazao njegov skriveni i istiniti identitet. Treba naglasiti da sam Toko smatrao da je samo “sluga Hrista”, kao i svaki drugi vernik, i utoliko su više njegovi sledbenici bili zbunjeni kada su dvojica misionara visokog ranga bila poslata u Angolu, od strane pape Jovana XXIII, da upoznaju Simeona Tokoa i isporuče ličnu poruku.

Jedan od emisara oboleo od dizinterije kada je stigao u Luandu i smešten u bolnicu. Drugi je otišao do Tokoa i rekao mu: “Ja sam emisar Pape Jovana XXIII, koji je lično ovlastio mene i mog kolegu da dođemo i pitamo te samo ovo: ‘Ko si ti?” To je bilo 1962, dakle, prošle su dve godine od sudbonosnog datuma kada je Vatikan imao instrukcije da učini javnim treću Tajnu Fatime. Kalkuliše se da je Jovan XXIII je pročitao poruku i poslao izaslanike Simeonu da “provere stvari”.

Simeon je uzvratio: “Zadivljen sam što se osoba visokog ranga kao što je papa dovoljno interesuje za mene da bi vas poslao na put od 8000 km, samo da biste me sreli. Odgovor je dao naš Gospod za mene u Bibliji:

2. Jovan čuvši u tamnici dela Hristova posla dvojicu učenika svojih,

3. I reče Mu: Jesi li ti Onaj što će doći, ili drugo da čekamo?

4. A Isus odgovarajući reče im: Idite i kažite Jovanu šta čujete i vidite:

5. Slepi progledaju i hromi hode, gubavi čiste se i gluvi čuju, mrtvi ustaju i siromašnima propoveda se Jevanđelje.

6. I blago onome koji se ne sablazni o mene.”

(Jevanđelje po Mateju 11: 2 do 6)

Koristeći biblijski citat, Simeon je praktično potvrdio papi da je ono što se krije u spisima o Trećoj tajni – istina. Zanimljivo je da je bivši kardinal Đuzepe Ronkali mogao da izabere bilo koje ime kao novi papa, ali – odlučio da bude baš – Jovan, pa je ispalo da se citat odnosi na njega bukvalno i imenom!

Navodno je papa brže-bolje kontaktirao portugalskog diktatora, Antonija de Salazara i već i 18. jula iste godine Simeon je ponovo uhapšen i deportovan, ovoga puta ne u neki izolovani deo njegove rodne Angole, već u Portugal.

A avionu je sedeo katolički sveštenik i pripadnici Salazarove tajne policije. Trebalo je da, posle sata leta iznad Atlanskog okeana, gurnu Simeona iz aviona u more. Pretpostavlja se da je katolički sveštenik bio tu da bi molitvom osujetio magijske moći Afrikanca. Međutim, u trenutku kada su agenti ustali da bi sproveli svoju “misiju”, Toko je ustao i naredio da se avion zaustavi. Letelica je, navodno – lebdela u mestu. Posada je bila u panici. Sveštenik je mogao samo da uzdiše i očajnički se moli. Simeon je podigao oči i ruke prema nebu i posle kratke molitve naredio je da se avion ponovo pomeri.

I tako je Toko stigao na ostrvo Ponta Delgada (Azuri), gde je radio na svetioniku. Tamo je, 1974, bio još jedan pokušaj ubistva, ali – neuspeo. Kasnije, 31. avgusta, Toko je vraćen u rodnu Angolu, a godinu dana kasnije, 11. novembra 1975, Angola je stekla nezavisnost od Portugala.

Posebna priča je smrt Simeona Tokoa. U noći 31. decembra 1983. i 1. januara 1984, kada je objavljeno da je preminuo, nebo nad Luandom bilo je zatamnjeno od gromova i kiše (treba napomenuti da pre toga nekoliko godina nije bilo padavina!). Kiša nije stajala tri dana.

 

Za nekoga je sve ovo dovoljan dokaz da se Hrist već vratio i ponovo otišao i da smo na kraju vremena. A, u najmanju ruku, čitava priča podseća na crno razdoblje zapadne civilizacije, kada su vojnike pratili hrišćanski misionari, koji su činili sve samo ne ono što je – hrišćanski…

M.Marković