IMG_20160909_143726_1Mesec i po dana na vodi i pređenih više od 3.000 kilometara. Kako nas je broj 222 doveo do cilja i u čemu je tajna tumačenja znakova

Talasi koji non-stop ljuljaju ne daju mi da razmišljam. Mislila sam da ću na ovom putovanjiu, u najmanju ruku, napisati početak romana ili nekoliko tekstova, ali ništa od toga. Nalazim se u čudnom, izmeštenom stanju uma, jer nijedna misao kao da ne može da se formira do kraja. Nešto poput meditacije, ali, opet, nije ni to. Sve je nekako relativno i nestvarno, kao da se nalazim u paralelnom svemiru.

Fizički je put zahtevan. Mišići su u stalnom stanju napetosti, da bi se održala ravnoteža, a ne manje naporno je po 50 puta dnevno ulaziti u potpalublje i izlaziti iz njega, jer jestepenikvisok oko 60 cm. Postaje mi jasno da ona prijava da sam član posade nije bila samopro forme. Neko mora uvek biti budan, stalno se moraju pratiti brodovi, osmatrati dvogledom, a noću gledati svetla. Naučila sam: brodovi imaju sa leve strane crveno svetlo, sa desne zeleno, i to je način da se noću proceni kuda idu. Tako da, ako vidim crveno svetlomimoilazimo se sa njim po levom boku, ako je zeleno - po desnom. A ukoliko bih videla i crveno i zeleno u isto vreme, ide pravo na nas. U tom slučaju zovem Branka da se pozabavi time. Teoretski, po nekim pomorskim pravilima, jedrilice imaju prvenstvo, međutim,Rudije mali brod i uglavnom se, i pored radar -reflektora, ne vidi na radaru, a na kargo brodovima i krstaricama upravo to i “AIS system”, koji nismo imali, koriste zaosmatranje, tako da je svakako sigurnije da mi korigujemo svoj kurs u skladu sa situacijom. Noćno dežurstvo uopšte nije prijatna stvar, postaje hladno. Oblačim i po dve jakne, dvoje pantalona, plus one žute za kišu, kapuljaču, gumene čizmeI dalje je ponekad hladno. Događalo mi se da mi se prispava, pa uključim alarm na mobilnom telefonu da me budi na svakih 15 minuta, što je sasvim dovoljno za bezbednu plovidbu jer, od trenutka kada se se brod pojavi kao jedva vidljiva tačkica na horizontu, do momenta kada nam je blizu, prođe najmanje pola sata. Iako je kapetan preuzeo veći deo tereta, i ja sam morala povremeno da ga odmenim.

Moje dežurstvo - noću i rano ujutru bilo je prilično hladno

Moje dežurstvo – noću i rano ujutru bilo je prilično hladno

Ako je potrebno namestiti jedra, i ja tu dajem neki svoj mali doprinos. Zatežem konopce kako mi se kaže, u trenutku kada mi se to kaže, i pazim da bude uvek zategnutbum-preventer- konopac koji sprečava da jedropreletina drugu stranu, ako vetar iznenada promeni smer. Takozvanibum(horizontalna metalna cev zglobno vezana za jarbol, kojanosiglavno jedro) ume da bude opasan, jer može da razbije glavu.

Opremljeni smo različitim sistemima navigacije, pa je bar taj deo mnogo lakši nego nekada. Na laptopovima se nalazi Open CPN program, povezan sa GPS-om, kojim se lako može pratiti ruta puta i planirati dalje, videti brzina i smer kojim se ide. Mobilni telefoni takođe su opremljeni oflajn programima za navigaciju, a tu je i još jedan GPS, za svaki slučaj.

Počinjemtu i tamoda sama prilagođavam kurs na autopilotu koji se nalazi u kokpitu, i upravlja kormilom. Kada autopilot počinje da pišti, jer više ne može da postigne zadati kurs, ili se jedra napunenaopako, korigujem kurs za plus 10, minus 10 ili više. Tek koliko je neophodno da ne bismo stajali dok ne dođe vreme da me ponovo odmeni kapetan.

Prvobitni plan bio je da stanemo na Ibici ili, možda, Palmi de Majorki. Međutim, shvatamo da vreme odmiče i da se bliži jesen, pa od opuštenog krstarenja Sredozemljem nema ništa. Tako se u jednom trenutku nalazimo na nekih 80 kilometara od Ibice, gledajući je izdaleka. Isto tako, neki dan kasnije, vidimo Palmu de Majorku i, naravno, prolazimo pored nje. Tih dana dogodilo se da vetra u jednom trenutku nije bilo, pa smo plutajući čekali da se odnekud ipak pojavi, tako da možemo dalje. Tada sam još i mogla da sastavim poneku misao, a o čemu bi te misli bile - ako ne o vetru. A evo kako je to glasilo:

1. Misliš da imaš svoj kurs, a zapravo imaš samo odredište. Držanje željenog kursa ponekad je nemoguće.

2. Ne možeš se mnogo pomaći ako vetar ne duva u povoljnom pravcu i smeru.

3. Ponekad se možeš mrdnuti, ali u cik-cak ako ti vetar ne ide naruku, što duže traje i ume da bude iscrpljujuće.

5. Najbrže ideš kada ti vetar duva u leđa. Tada je ponekad neophodno i namerno usporiti, kada vetar postane prejak.

Bežanje sa Sicilije

I tako do 20. septembra. Izgledalo je da ulećemo u oluju, ali bila u pitanju samo kiša. Ali, sat kasnije, počinje i oluja. Branko skraćuje jedra, i postavlja brod u zaustavni položaj, zgodan za opstajanje u olujama. Vetar duva brzinom od oko 30 čvorova, a udari su dostigli u jednom trenutku i 44 čvora. Trebalo bi da se plašim, aliNa neki način, i podsećam sebe da bi trebalo da se plašim, nekih 200 kilometara od najbližeg kopna, na uzburkanom moru koje baca brodić kako mu se prohte. Međutim, ono pomereno stanje svesti kao da preovlađuje. Sve mi je relativno. Najradije bih spavala, ali to je nemoguće, jer je škripanje i pljuskanje preglasno, a ljuljanje broda prejako. Ispostavlja se da smo dobro obezbedili sve stvari na jedrilici, jer ništa nije popadalo po nama. Na smenu izvirujemo da proverimo stanje napolju, iako nema baš velike šanse da još neko brodi ovuda po ovakolepomvremenu. Na sreću, sve traje samo par sati, i Branko zaključuje da na Mediteranu pravila očigledno nisu ista kao na Atlantiku, gde oluje opstaju i znatno duže. Međutim, kasnije se ispostavilo da je Meditaran zapravo mnogo ćudljiviji od okeana, ako ne i opasniji.

IMG_2197Prolazimo i pored Sardinije. Energija ovih voda nekako mi je čudna. Da nisam bila svesna gde smo, posmatrajući okolinu noću, pomislila bih da smo u nekoj močvari. Jedne od tih noći sedeli smo u kokpitu i pričali, vreme je bilo lepo. Branko je upitao mogu li da kažem šta vidim, ali ne očima, negoiznutra. Pogledala sam Mesec koji je obasjavao more, poput svetiljke, brod koji je takođe bio osvetljen i mračnu vodu koja je svetlucala. Izgledalo je kao scenografija koju nam je neko postavio. Kao da smo u nekoj čauri u tom beskraju, u nekom Božjem rijaliti programu, dok nas neko posmatra ilupa recke, na osnovu ko zna kakvih kriterijuma. Imala sam osećaj da se nebodujupostupci, već unutrašnja previranja, stanja i promene. Sve ono do čega mogu da dovedu samo ovakve,pomereneokolnosti.

Te noći bile su relativno mirne, iako je tu i tamo sevalo sa neba, pa smo menjali kurs, da ne bismo opet uleteli u oluju. Već 25. septembra ujutru opet smo se našli u vrtlogu, ali vetar nije prelazio 23, 24 čvora. A 27. septembra konačno stižemo u blizinu Sicilije. Hoćemo li pristati i malo se odmoriti ili ne? Već smo 13 dana neprekidno na vodi. Nedostaje nam tehnička voda, gorivo za brod i dingi, sveže voće. Približavamo se prvom mestu na Siciliji, San Vito lo Kapo, alihoćemo li stati? Branko se premišlja, jer smo već u velikom zaostatku, a vreme je sve nestabilnije. A ondaopet znaci. Autopilot je zapištao, ne mogavši više da prati zadati kurs. Branko ga isključuje i namešta jedra drugačije. Okrene se, pogleda u autopilota, i vidi magičnu brojku: 222. Odlučeno je. Stajemo na Siciliji. Krećemo ka marini, ali kapetan ipak rešava da tu ne pristanemo, jer je prilična gužva, te odlazimo na sidrište. Vraćamo se koju stotinu metara i Branko baca sidro. Konačno, možemo jednu noć da odspavamou komadu. Ujutru je porinuo čamac u vodu, stavio motor i izlazimo na obalu. Par sati šetnji po mestu čudno je iskustvo. Zemlja se ljulja pod nogama, a svaki korak je težak, jer smo, izgleda, zaboravili da hodamo i ispravljamo noge. Sve je podređeno turistima, čak i u prvim danima jeseni. Svuda načičkane tezge sa suvenirima, hoteli, restorani…

Stižemo nazad na brod, saplenomiz supermarketa, rešivši da posle ručka ponovo izađemo na obalu, da bismo se snabdeli tehničkom vodom i gorivom. Alivetar je hteo drugačije. U jednom trenutku počeo da je duva jak severac, pomerajućiRudija, zajedno sa sidrom, sve bliže obali. Postojala je ozbiljna opasnost da završimo nasukani. Filmska scena u kojoj je Branko uspeo da podigne motor sa dingija na brod, dok su talasi bivali sve jači. Zatim diže i dingi, koji je težak četrdestak kilograma, i sve to u nemogućim uslovima. A onda možda najteži deo: dizanje sidra. Potrebno je brodom ići u smeru upravnom na talase, da bi bilo moguće dići lanac i sidro. Dobijam zadatak da upravljam kormilom, a minuti se odužuju kao sati. Na kraju, Branko uspeva, dodajemo gas i bežimo sa Sicilije. Dižemo jedra i krećemo na pučinu, u mrak (ovo su već bile noći bez Meseca), i pored ozbiljno jakog vetra.

Oluja i Crna Gora

Izgledalo je da će dalje putovanje biti lako i kratko. Međutim, vetar je duvao kako mu se htelo, i išli smo stalno u cik-cak, prelazivši 100 km, da bismo zapravo napredovali samo četrdesetak kilometara. Kada pogledam rutu na kompjuteru, izgleda kao da su njome išli ludaci, jer više liči na EKG krivulju nego na smišljeni put.

Danima i danima išli smo tih 250 kilometara duž severne obale Sicilije. Nedostatak komfora je na brodu normalna stvar, ali je sada dodatni problem predstavljala činjenica da smo imali deficit tehničke vode, pa smo sudove prali morskom vodom, a tako održavali i ličnu higijenu, dok je pranje odeće bilo nemoguće, jer so koja bi ostala ne bi dozvolila da se stvari osuše. Čak smo i hranu spremali sa morskom vodom. Napokon, 3. oktobra, stigli smo do prolaza koji nas vodi na jug, do Mesinskog moreuza, između Sicilije i Apeninskog poluostrva. Jutro je, sunčan dan, radujemo se, jer konačno napredujemo. A onda, čim smo izašli iz prolaza, počinje iznenadan jak vetar koji zanosi brod, i postoji opasnost da se prevrnemo. Potrebno je hitno skratiti jedra, što, opet, ometa jak vetar, koji zateže glavno jedro toliko da ga je nemogućepovući. Dobijam zadatak da držim pravacu vetar, kako bi jedrolandaralo, dok se Branko bavi težim delom priče. Istovremeno, zatežemškotu, konopac koji drži glavno jedro, kada mi i kako kapetan kaže. Mislimo da smo sada na sigurnom, alizabavatek počinje. Krećemo na severoistok, sa ciljem da negde kodštikleItalije odlučimo hoćemo li za Grčku ili u Crnu Goru. Nekako tih dana rodila se ideja da put završimo u Crnoj Gori, ali još nismo sigurni. Međutim, onda je Mediteran pokazao svoje drugo lice. Ni sama ne znam koliko smo oluja prošli u međuvremenu. Kako krenemo kaštikli- nešto nas zaustavi. Ili bonaca ili nevreme. Jedna od oluja, ona 7. oktobra, bila je najjača od svih i tada sam se prvi put uplašila, u trenutku kada mi je Branko rekao da obučem prsluk za spasavanje i dok sam u potpalublju. Značiovo je ozbiljno. Talasi su visine i do tri metra, vetar duva brzinom od oko 35 čvorova, i to traje i traje. Da li zaista plašim? Ne znam ni sama. Sve mi izgleda kao neki film. A, istovremeno, deluje mi prilično glupo da nastradam na pragu kraja puta, negde ispod italijanskečizme. Valjda nećenadam se. Kao da se plašim zato što bi, po nekoj logici, trebalo da se plašim u takvoj situaciji a, istovremeno, imam neku unutrašnju sigurnost da ova plovidba ima svrhu i da neko veći od nas tu kontroliše stvari. Istovremeno, prisećam se da je Branko sam praktično preplovio Atlantik i preživeo mnogo jače i dugotrajnije nevreme, paneće valjda sad nastradati. Oluja se primiruje, ali ponovo počinje narednog dana, pa opet uveče. Konačno, prolazi.

Kapetan Branko

Kapetan Branko

U nekom trenutku nepovoljnog vetra Branko opet pušta autopilota da se samnamesti, u trenutku kada pominjemo mogućnost odlaska u Crnu Goru. Pogledamo, piše222. Dakleznamo gde ćemo. Alida li znamo? Kako krenemo na sever, doštikle, počne da seva na nebu sa te strane. Vratimo se, pa probamo ponovo. Ne vredi, kao da nas nešto drži tu. Jednog jutra, vetar počinje da duva povoljno za put ka Grčkoj. Krećemo na istok. Ali, ovo traje smo jedan dan. Vetar staje, menja pravac. Počinje jugo.

Unutrašnji osećaj govori Branku da treba nastaviti za Crnu Goru. Zove prijatelja telefonom (relativno smo blizu kopna, pa ima dometa), i saznaje da bi tog i narednog dana trebalo da nastavi da duva jugo. Stvar je rešena, konačno. I, opet, izgledalo je da je završeno sa olujama, bonacama, vetrom koji duva tamo gde nam ne odgovara. Plovimo prilično brzo, pet do šest čvorova i već naredne večeri ulazimo u crnogorske vode. Plan je da stignemo u Risan u Boki Kotorskoj. A onda, kada smo već blizu cilja, počinje da sevaiznad Boke. Opet oluja, ali ovoga puta nije bila prejaka, oko 25 čvorova. Branko skraćuje jedra, postavlja brod u zaustavni položaj i puštamo talase da nas nose dalje od nevremena, ali i od cilja.

Nevreme se brzo smirilo, a mi smo rešili da ovde predahnemo i ostanemo u zaustavnom položaju. Ja sam bila dežurna neko vreme, i izvirivala sam svakih petnaestak minuta da proverim da li ide neki brod. Kada je, pred jutro, Branko preuzeo stvari, krenuli smo prema Boki. Jutro, sunce, jedra su sklopljena i ulazimo na motor. Ispostavilo se je deo mehanizma na glavnom jedru popustio, na sreću, tek sada.

IMG_2369Boku prvi put vidim iz ove perspektive i izgleda kao da je spuštena na Zemlju iz nekog drugog sveta, druge dimenzije. Kolko god da nam je Sicilija delovala mračnotoliko je Boka izgledala kao sušta suprotnost. Imamo domet, i Branko se čuje sa prijateljima koji su ga čekaju u Risnu. Prvo se iskrcavamo i Zeleniki, gde je carina. Tlo mi se ljulja pod nogama. A ondapravac Risan. Kao da se sve samo desilo. Ljudi koje je jedva poznavao organizovali su mu da može da se priveže za brod u luci Risan. Dočekuje nas Goran, a vezujemo se za Nenadovu jedrilicu.

Uključujemo se na internet. Branku nudi pomoć Antonije Pušić, alijas Rambo Amadeus, jedriličarski prvak, koji je nekako čuo za Brankov put preko okeana. Nisu se ranije poznavali. Daje mu instrukcije da se javi predsedniku jedriličarskog kluba “Jugole Grakalić” u Herceg Novom, gde će mu biti obezbeđen vez. Branko zove Predraga Vukčevića, objašnjava ko je, i saznaje da je vez za njega obezbeđen. Cenapogađate222 evra.

Ovo je bio kraj putovanja. Mesec i po dana na vodi i pređenih više od 3.000 kilometara. A put se nastavlja. Više ništa nije isto.

Znaci

Već sam rekla da je bitan deo priče o plovidbi bilo vođstvoodozgo. A o tome će najbolje posvedočiti Branko.

IMG_20160910_193904Uvek postoji komunikacija nivoa u kojem živimo i nekih viših nivoa ili čak dimenzija. To može biti prvi sledeći, astralni nivo sa kojim uglavnom i nije problem imati komunikaciju, a u kojem ima ima i lepih stvari, ali i onih koje su poput đubreta. A mogu biti i više dimenzije, sa kojima je komunikacija daleko teža, posebno u smeru “odozgo”“nadole”. Ovaj kontakt sam ja ostvario tokom one tri godine o kojima sa pričao u intervjuu. Interakcija je postala svesna. Međutim, posle tog buđenja, kontakt sa višim dimenzijama praktično je prekinut, jer je bilo potrebno biti u stanju svesnosti primerenom ovoj dimenziji… Mi smo poput radio-aparata, naštimovani na određene frekvencije kojima možemo ili ne možemo da hvatamo poruke iz istih ili pribliznih frekventnih područa. Ako je razlika u vibraciji značajnija, komunikacija postaje nemoguća. Telo nas ograničava.

Međutim, te više dimenzije mogu komunicarati sa nama indirektno. Za mene su to znaci koji su se uspostavili pre 20 godina. To su znakovi koji ne govore, kao znaci pažnje u saobraćajuupozorenje da se nešto događa i treba da budeš pripravan. Postoji neki tanani unutrašnji osećaj, koji je toliko suptilan i neprimetan, da treba da se potpuno primiriš da bi mogao da shvatiš šta ti znakovi sugerišu. To je šifra na koju se reaguje. Jedan od bitnih znakova za mene je broj 222, a ima ih još. Znaci su pratili celo ovo putovanje, do samog kraja u Boki Kotorskoj. Tamo su nas u Risnu dočekali ljudi koji su nam mnogo pomogli, a kada mi je predsednik nautičkog kluba u Herceg Novom rekao da će vez koštati 222 evra, bilo je jasno da smo na pravom mestu. Veoma sam zahvalan izuzetnim ljudima iz Boke, Neši, Goranu, Peci, Rambu, kapetanu Mihailu, Igoru i Mirjani na velikoj pomoći”.

Spomenka Milić