Trece okoPut od Portugalije do Crne Gore, na jedrilici kojom je Branko Potkonjak prethodno preplovio Atlantik, bio je avantura kakva se događa jednom u životu

Ko nije kuvao krompir za krompir salatu na gasnom rešou razvaljenom u olujama, na omanjoj jedrilici, i to nasred Sredozemnog mora, dok ljuljaju talasi i do tri metrane zna šta je to nevolja. A ja sam se našla upravo u toj situaciji. U jednom trenutku pogledala sam sebe i ono što se dešava “sa strane” i sve je izgledalo istovremeno smešno i nadrealno. A, zapravo, nadrealno je i kako sam uopšte dospela ovde, umesto da iskoristim godišnji odmor kako ga koriste svi takozvani normalni ljudi.

Nije običaj da novinari pišu tekstove sa ličnog stanovišta i govore “ja”, ali to je jedini način da opišem svoje putovanje od Portugalije do Crne Gore, a da nešto važno ne izostavim. Ovo nije putopis, ovo je lična plovidba.

Sklapanje kockica i baskuzni početak

Kao što je to običaj, da krenemood početka. Pre par meseci pisala sam o Branku Potkonjaku koji je sam preplovio pet hiljada kilometara Atlantika, od karipskog ostrva Sent Martin do Azora, gde mu se pridružio prijatelj. Iako je plan bio da sa drugom preplovi do Grčke, sticaj okolnosti doveo je do toga da Branko ostane bez saputnika koji je iz poslovnih razloga iz Portugalije morao da se vrati u Beograd, jer se putovanje odužilo. Oluja, bonaca, vetar koji ne duva na željenu stranu… Dok čovek pravi planove - Bog se smejeto svi znamo. Ali se zato meni Bog osmehnuo, pruživši mi priliku da ja postanem novi saputnik. Kockice su se sklopile kao da ih je neko pažljivo ređao (a verovatno i jeste): neiskorišćen godišnji odmor, novac za avionsku kartu koji je pristigao odakle ga nisam očekivala, rezervacija poslednjeg mesta na letu koji me je preko Rima i Lisabona odveo u Faro u Portugaliji. A odatle dalje, kopnenim prevozom u luku Portimao, gde me je čekao Branko.

Postoje znane stvari i stvari neznaneizmeđu su vratatako glase stihovi Vilijama Blejka. A ta vrata često su znaci koje nam neko daje, samo ako uspemo da ih prepoznamo. Znajući odranije neke “šifre” kojima nam se potvrđuje da smo na pravom putu, a na koje mi je ukazao Branko, počela sam da viđam znake. Haotična situacija već na beogradskom aerodromu nije obećavala: ukazali su mi da ću u Portugaliji biti sumnjiva zato što kupujem kartu samo u jednom smeru, pa sam “navrat-nanos” uspela da uplatim putno osiguranje za desetak dana, da bih bila bar malo manje sumnjiva. Moja priča gde idem i kako ću provesti naredne nedelje delovala je zemaljskim stjuardesama pomalo čudno. Međutim, čim sam odmakla dalje, na aerodromu u Rimu, više se niko nije čudio, glatko su me puštali dalje, kao da skučenost uma i kretanja koja je česta u Srbiji ne važi više. Lisabonista priča (uzgred, u pasošu mi nigde ne stoji da sam posetila Španiju i Italiju, jer smo došli sa mora). Naredna stanicaFaro, na obali Atlantika. Stižem u Faro i sve izgleda prilično baksuzno, jer jedino mog prtljaga nigde nema. Na kraju otkrivam potpuno raspadnutu i iscepanu torbu sa stvarima ispred nekog šaltera. Iz torbe vire razne “supstance” koje nije dozvoljeno prenositi iz Srbije u Evropsku uniju: suvo voće, bademi, slatko, kafa, cigarete…. ali kao da niko na to ne obraća pažnju. Službenica mi ljubazno pomaže da popunim formular, da bi mi aviokompanija, na adresu koju navedem, poslala novu torbu u zamenu za staru. Ališta vredi kada taj postupak traje i mesec dana, a ja ću najviše nekoliko dana biti u Portugaliji?

Portimao

Portimao

Meni torba treba tog trenutka, da bih uspela da stignem do Portimaoa. Nalazi se rešenje, službenica mi daje neke gurtne i pokušava da prihefta raspadnute delove. Sa aerodromskim kolicima pokušavam da pronađem prevoz do Portimaoa, i šetam se bukvalno satima. Šalter autobuskog prevoznika je otvoren, ali službenika nigde. Izlazim iz zgrade, razni ljubazni ljudi mi govore gde da idem, ali informacije nisu tačne. Na kraju nekako dolazim do stanice odakle autobus vozi do autobuske stanice u gradu Farou, odakle bi trebalo da idem dalje. Autobus staje, pokušavam da podignem torbu, a ona se ponovo raspada. Tako u delovima ne mogu sama da je podignem, a i preteška je. U to pritrčava čovek očigledno pod dejstvom alkohola, sa skejtbordom pod miškom i pomaže mi. Autobus vozi lepa žena u uniformi. Pitam koliko košta karta. Kaže: “Dva evra i 22″. Ne verujem, pitam ponovo, ponavlja: “222”. Prvi znak. Ovaj broj je bitan za dalji razvoj priče, a Branko je potanko objasno zašto. Uglavnom, nadalje se često ponavljao i na kraju nas je doveo do kraja puta…

Posle višesatnog čekanja autobusa u Farou (red vožnje postoji, ali su mi rekli da će autobus “doći kada dođe”), stižem u Portimao, pa taksijem do recepcijom marine. Branko dingijem (čamac kojim se sa usidrenog broda ide na obalu) dolazi po mene. Vetar duva kao da smo na severnom moru, kiša pada, a mi se vozimo.

Isplovljavanje i Gibraltar

Odredište“Rudi”, brod od devet metara koji je preplovio Atlantik. Sve je manje i neudobnije nego što sam očekivala, a zaista nisam očekivala previše. Ali, kada sam se već uhvatila u kolo… Nikada ranije nisam bila na jedrilici, ako ne računamo jedno posle podne na Dunavu. Nikada me nije interesovalo da nešto saznam o jedrenju. Plašim se aviona, velikog prostora, dubine, mora, beskraja. Volim udobnost. A krenula sam, eto, “grlom u jagode”, jer mi je nešto reklo da jednostavno tako treba. A zaštonisam sigurna ni sada da sam to u potpunosti shvatila. Mada, negde nije ni važno shvatiti umom, promena se odvija iznutra.

Ispred Gibraltara

Ispred Gibraltara

Dobijam svoje mesto za spavanje, čim se siđe niz nekoliko stepenika desno, smešteno je ispod kokpita. Na prvi pogled deluje mi neudobno, ali kasnije shvatam da je ovo mesto zapravo odlično, jer je većim delom obezbeđeno od pada i udaranja o stvari, a nije postojala ni opasnost da neka stvar naleti na mene, ako počne ozbiljno da “ljulja”. Ishrana je bila unapred utvrđena, na osnovu Brankovog iskustvanekoliko jela koja su se mogla lako spremiti u tim uslovima. Uglavnom: srpska proja napravljena u tiganju (okreće se kao palačinka), kineski prženi pirinač sa povrćem iz konzerve i pečurkama (takođe iz konzerve), krompir salata sa sardinama ili tunjevinom, pasulj (iz konzerve, već skuvan, a dopunjen zaprškom od luka i aleve paprike), paradajzpelat iz konzerve, breskve iz konzerve itd.

IMG_2066Prvi dani su i ličili na letovanje, išla bih na obližnju plažu na koju bi me kapetan odvezao čamcem, a išli smo, takođe čamcem, i do grada, u snabdevanje i razgledanje. Portimao je lepo mesto na ušću reke Arade. Jutrom bi voda bila zelenija i manje slana, a do uveče bi dobila pravu morsku boju i slanoću. U Portimau smo čekali povoljan vetar za prolazak Gibraltara (nalazili smo se nekih 300 kilometara od moreuza), i tako nedelju dana. A onda je osvanuo 7. septembar. Polazak. Branko diže jedra, i osećam neku vrstu putne groznice u stomaku. Uzbuđenje, radost na trenutke, ali i teskoba i strepnja.

Još radi motor, ali jedro je skoro dignuto, ono veliko belo. Sakrila sam se u potpalublje, knedla u grlu i vrtlog u stomaku. Nešto kasnije ohrabrila sam se i izvirila na palubu. Prvo samo glava, pa ruke, pa sam se usudila da sednem na sam ulaz. Upozorena sam da ne smem biti napolju bez pojasa-prsluka za spasavanje koji se privezuje za gurtne koje su, opet, privezane za brod. Prvih pola sata ne smem dalje. Kopno se sve više udaljava, motor je ugašen i čujem samo škripanje broda i talase. Polako se ohrabrujem i nekako preskačem ulaz i sedam u kokpit. Ne plašim se toliko pada u vodu, koliko beskraja koji postaje sve izvesniji. Kada smo se, sutradan, toliko udaljili od obale da sam videla samo more, shvatila sam da to i ne izgleda toliko strašno, jer je brod nizak, pa vidokrug stvara iluziju da se nalazimo u centru kruga prečnika možda 500 metara. Saživela sam se sa tom iluzijom, tako je bilo lakše.

Prvi put sam jedrila i preplovila više od 3.000 kilometara

Prvi put sam jedrila i preplovila više od 3.000 kilometara

Do Gibraltara smo stigli relativno lako i udobno. Dobila sam i svoju smenudežurstvo u kokpitu. Vetar je bio stabilan, ali trebalo je non-stop osmatrati da nas neki brod nepokupi. Branko je mogao da spava noću dok je išao preko Atlantika, jer tamo saobraćaj i nije mnogo gust, ali Mediteranto je već druga priča. Na početak moreuza stižemo 9. septembra, u 6.15 ujutru. Svečan trenutak, na neki način. Na radio-stanici čuje se arapski jezik, a i mobilni telefoni prijavljuju neke neobične mreže. Gledamo da budemo bliži španskoj obali. Primećujemo neosvetljene siluete velikih brodova pored obale Crnog kontinenta. Lako i bez problema prolazimo ulaz u Evropu. Noć kasnije, prvi put su nas pratili delfiniOsećaj koji je teško opisati.

Put od 3.000 kilometara

Put od 3.000 kilometara

Iako smo planirali da odmah posle Gibraltara pristanemo u nekoj marini, Branko je odlučio da plovimo dokle god nam to vetar dozvoljava. Ali, vetar se promenio, više nismo išli niz vetar, veću vetar. Nismo mogli da idemo pravolinijski, već u cik-cak, što je znatno produžavanje puta. Na kraju smo pristali u Adri, mestu u Andaluziji. Tu sam prvi put bila prijavljena kao član posade. Boravak tamo nije posebno interesantan, ali morali smo da tu ostanemo, jer je vetar bio jak i duvao je smeru koji nam nije odgovarao. Konačno, 14. septembra, krenuli smo dalje.

(Kraj prvog dela)