Ako je ravna - izgleda ovako?

Ako je ravna – izgleda ovako?

Izgleda šašavo, i to mnogo – svi znamo da je Zemlja okrugla i da se okreće oko Sunca, ali sve je više onih koji izražavaju sumnju u ove očigledne činjenice…  Zanimljivo je čuti i njihovu argumentaciju…

Vladari iz senke, koji stoje iza različitih zavera, teorija, naučnih postulata, definicija, religioznih shvatanja, kreiranja ratova, revolucija, kao i svih važnih zbivanja, obmanuli su nas u jednoj stvari. Rekli su da je planeta Zemlja okrugla, da se okreće oko svoje ose i oko Sunca. Zapravo, sve je - suprotno. Niti se Zemlja okreće, niti je okrugla, niti se kreće oko Sunca. U stvari, Sunce se kreće iznad Zemlje, baš kao i što vidimo. Ono je mnogo manje i mnogo bliže Zemlji, nego što to zvaničnanaukatvrdi. Sve tvrdnje koje iznosi NASA, odnosno moderna astronomija, nemaju nijedan dokaz da je Zemlja okrugla, da se okreće oko osvoje ose i Sunca. Sve to su samo dogme koje čovečanstvo treba da drže dalje od istine, dalje od znanja. Onaj ko ima znanje, ima i moć. Čovečanstvo treba da bude u iluziji, jer jedino tako može da se stavi pod kontrolu.

Dokazi o ravnoj Zemlji

Kad se pomene rečnaučni, smatra se da se na osnovu dokaza iznose i dokazuju određene tvrdnje. Iako je ceo naučni establišment kreiran od strane vladara iz senke, ipak postoje stvari koje nisu pod njihovom kontrolom. Neke zakonitosti fizičkog sveta su očigledne, pa je moguće prepoznati šta je laž, a šta istina. Treba samo malo da razmislimo i odmah će nam biti jasno da je teorija Zemlje globusa koja se vrti potpuno nenaučna, odnosno bez ikakvih argumentovanih dokaza. Ova teorija je potpuno apsurdna i vređa inteligenciju čoveka.

Ako se zapitamo kako znamo da je Zemlja okrugla, da se vrti oko svoje ose i oko Sunca, nećemo moći da nađemo nijedan argument koji to potvrđuje. Kretanje i rotaciju Zemlje niko ne oseća, niti može da je primeti. Jednostavno, tako su nam rekli, a mi smo poverovali. Um je tu informaciju prihvatio bez ikakvih objašnjenja i analize. Prosečan čovek se nije udubljivao u sve ovo. Jednostavno se veruje u ono što vladari iz senke predstavljaju kroz nauku ili religiju. Nauku su smislili za ljude koje nisu mogli da kontrolišu religijom.

Kada je tokom prosvetiteljstva (18. vek) ljudski duh hteo da se odupre mračnoj dogmi Crkve, onda je smišljen program zvaninauka, kako bi pod njenim okriljem kontrolisali sve one koje nisu mogli religijom. Međutim, promoteri i tvorci naučnih postulata, kao što su Frensis Bekon, Isak Njutn, Čarls Darvin i mnogi drugi, bili su članovi tajnih društava čiji je zadatak bio da se kroz nauku servira materijalizam kao nova ideologija života. Tako su preko religije imali monopol nad masom vernika, a one koje nisu mogli religijom, kontrolisali su kroz nauku.

Početkom tridesetih godina Rokfeler uvodi globus u škole, u učionice, a onda se on marketinški pojavljuje kao špica mnogih filmova (The Universal Pictures), informativnih emisija, TV dnevnika i postaje logo mnogih kompanija, turističkih agencija i dr. On je do te mere bio prisutan svuda, da je um jednostavno prihvatio i usvojio tu informaciju, a zdrav razum je zakazao. Ali, stvari stoje potpuno drugačije.

Gde je zakrivljenost?

Na snimcima i fotografijama koje je plasirala NASA uvek se vidi zakrivljenost Zemlje, koja je vešto napravljena. Zakrivljenost bi dala dokaz o sfernoj okrugloj Zemlji, ali na svim drugim amaterskim snimcima i fotografijama koje ne dolaze od NASE, vidi se da je Zemlja ravna i da nigde ne postoji zakrivljenost kolikogod da se ide u visinu. Sa bilo koje visine da se posmatra, horizont je uvek u visini pogleda posmatrača. Kad bi Zemlja bila sfera (globus) onda to ne bi moglo da bude.

Na snimcima preko 33 km udaljenosti ne vidi se zakrivljenost, niti kretanje Zemlje. Da je Zemlja kugla, bez obzira koliko velika bila, horizont bi ostao tamo gde jeste. Što se više podižemo u visinu, morali bismo da gledamo dole da bismo ga videli. Ali, to se ne dešava. Ravni horizont je karakteristika ravnice. Sa Zemljom kao kuglom, to nije moguće.

Šta je sa vodom?

Priroda površine vode je da je uvek ravna. Kada bi Zemlja bila sfera koja je iskošena, koja se klati i putuje kroz beskonačni prostor, ravna površina vode ne bi bila moguća. Zamislite kako bi izgledali okeani i mora pri brzini rotacije Zemlje od 1 600 km/h? Mi, ipak, uvek vidimo mirnu vodu.

Što se tiče reka, one se uvek spuštaju ka nivou mora. One biraju najlakši put, sever, jug, istok, zapad. Ako bi Zemlja bila lopta koja se okreće, onda bi mnoge reke tekleuzvodno. Misisipi reka, koja je dugačka 4.830 km, morala bi 11 km da se penje pre nego što se ulije u Meksički zaliv. Po zvaničnim podacima NASE, obim Zemlje je 40.233 km, a to znači da sferna trigonometrija ukazuje da bi površina svih stajaćih voda morala da se zaobljuje naniže, što bi iznosilo 20 cm na svakih 1,6 km. To znači da bi se 10 km kanala sa vodom Zemlja spuštala 185 cm sa bilo koje strane od tačke sa koje počinjemo da posmatramo. Ali kada su rađeni slični eksperimenti, stajaća voda bi bila u istom savršeno ravnom nivou. Nema nikakvog pada, ni zaobljavanja vode. Ono što je interesantno je to da inžinjeri, arhitekte, geometri, u svom radu nikad ne uzimaju navodnu zakrivljenost Zemlje pri projektovanju kanala, autoputeva, železničkih pruga, mostova, tunela i dr. Oni su uvek planirani, građeni i postavljeni horizontalno.

Često su dugački nekoliko stotina, pa i hiljade kilometara. Da je Zemlja sfera, zakrivljenost bi morala da se uzme pri projektovanju i izgradnji, inače objekti ne bi mogli da se izgrade bez takvih proračuna. Suecki kanal, koji spaja Sredozemno i Crveno more, dugačak je 163 km. Kada je konstruisan i pravljen, zaobljenost Zemlje se nije uzimala u obzir. Kopan je horizontalno, zajedno sa površinom 8 m ispod nivoa mora. Prolazio je nekoliko jezera, od strane jednog mora ka drugom, paralelno sa površinom koja je 163 km savršeno ravna. Da je Zemlja okrugla, tj. Zaobljena, ovo ne bi bilo moguće. Inženjer V. Vinkler je izjavio:Kao inženjer sa dugogodišnjim iskustvom mogu da kažem da priča o zakrivljenosti Zemlje postoji samo u školskim udžbenicima. Nijedan inženjer to ne uzima u obzir. Ja sam projektovao milione kilometara železničkih pruga i još više kilometara kanala, a uzimanje zakrivljenosti Zemlje nikome ne pada napamet i to niko ne razmatra.

Uzimanje zaobljenosti Zemlje bi podrazumevala sledeće. Razdaljina između zapadne i istočne obale Engleske je oko 483 km. Ako bi Zemlja bila sfernog oblika, i samim tim zakrivljena, onda bi glavne stanice u Ragbiju i Varviku (Rugby i Warwick) trebalo da budu 4,8 km više od nacrtane linije koja ih povezuje. One su na istoj nadmorskoj visini sa obe strane. Inače bi razlika između nadmorske visine, sa zakrivljenošću, bila skoro 5 km. Dakle, nema zakrivljenosti. A ako bi bilo zakrivljenosti na Zemlji, ne postoji vozač koji bi mogao da upravlja vozom, odnosno nijednim prevoznim sredstvom. Sa sadašnjom tehnologijom bilo bi nemoguće napraviti mašinu, tj. lokomotivu i vagone koji bi mogli da se kreću po sferama. To je fizički nemoguće.

Još jedan od mnogobrojnih eksperimenata dokazuje sve ovo. Lampa sa izuzetno jakim reflektorima stavljena je na obaluDesierto las Palmasu Španiji i mogla je da se vidi sa ostva Ibica. Nadmorska visina ovih tačaka je identična. Razdaljina između njih je 160 km. Ako je, kao što NASA i moderna astronomija kažu, Zemlja obima 40.233 km zbog zakrivljenosti Zemlje, svetlost lampe bi morala da bude 2 km ispod ravni koja se vidi, tako da se ni svetlost, ni lampa ne bi mogli videti. Ipak, sa Ibice se svetlost lampe jasno videla.

Slično je sa mnogim drugim eksperimentima ovog tipa. Kip slobode u Njujorku se vidi sa udaljenosti od preko 100 km sa mora. Da je zemlja zaobljena horizont bi prekrio kip i ne bi mogao da se vidi u celosti ili uopšte. Može da se vidi samo ako je površina Zemlje ravna. A on se vidi ceo.

Brzina rotacije

Ako bi Zemlja sa svojom atmosferom rotirala ka istoku brzinom od 1.609 km/h, kakvi su zvanični proračuni NASE i moderne astronomije, avion koji leti brzinom od 800km/h nikad ne bi došao do svog cilja na istoku, jer bi mu zbog rotacije Zemlje cilj stalno bežao i u jednom trenutku bi mu došao iza leđa. Avion koji leti prema zapadu, zbog rotacije Zemlje prema avionu, trebalo bi da stigne tri puta brže na svoj cilj, nego kad ide sa tog mesta na istok. Ipak, ovo se nikada ne dešava, jer Zemlja stoji i nije globus.

Ona je ravna i nepomična. Kad smo već kod letova aviona, izgleda da ima puno nelogičnih ruta. Jedan je primer kad avioni iz Južne Amerike lete u južnu Afriku, preko Bliskog istoka. Na okrugloj Zemlji ovo je potpuno besmisleno, ali na mapi ravne Zemlje Bliski istok se nalazi između i na pola puta, pa avion svakako preleće preko tog dela, često i da uzme gorivo.

Inače, mapa ravne Zemlje je logo Ujedinjenih nacija.

Satelitanema!

Sateliti su još jedna prevara. Po svemu sudeći, oni uopšte ne postoje. Nema nikakvih dokaza ni za njih, jer su svi takozvani satelitski snimci Zemlje izmišljeni i montirani. Zapravo, ne postoji nijedna fotografija Zemlje iz kosmosa. Sve su to samo slike koje su izmontirane. Kako se koja pojavljivala, na njima se vide različite dimenzije kontinenata, a pojavljuju se mnogi drugi propusti koji dokazuju da nijedna nije autentična fotografija, već napravljena slika u fotošopu.

Kada bi sateliti kružili oko loptaste Zemlje - prizor bi izgledao ovako, što je nemoguće?

Kada bi sateliti kružili oko loptaste Zemlje – prizor bi izgledao ovako, što je nemoguće?

Onda se ispostavilo da NASA kaže da postoji jedna slika, čuveniPlavi kliker. Međutim, na njoj se vide živopisne boje mora i kontinenata, što je nemoguće zbog atmosfere kroz koju se gleda ili slika. Boje bi trebalo da budu jako blede sa te daljine. Drugo, Zemlja tu izgleda kao savršena lopta. Po njima, zbog Zemljine rotacije i nagiba, centrifugalna sila bi naterala ekvator da se malo isturi dok se brzo okreće. Zemlja bi tako izgledala kao spljošteni sferoid, a ne kao savršena lopta, kakva je na slikama NASE.

Navigacioni sistem (GPS), internet, mobilni telefoni i 90 posto komunikacije na Zemlji obezbeđuje se hiljadama kilometra optičkih kablova koji postoje ispod okeana i mora, i koji su užasno skupi. GPS funkcioniše preko kule za mobilne telefone (triangulacija). Satelitska televizija je, u stvari, pojačan radio koji koristi antene na Zemlji. Kažu da ima na hiljade satelita na nebu, ali za to ne postoji nikakav dokaz. Još je manje verovatno kako podnose temperaturu od 2.500 C i ne istope se. Na nebu se ne vide nikakvi sateliti. Vide se samo na NASINIM slikama. To su sve kompjuterski generisane slike u fotošopu. Sateliti se navodnonalazeu termosferi, koja je dobila ime po tome što joj je temperatura preko 2.500C. Na toj temperaturi funkcioniše satelit? Naravno, sve ovo se finansira iz budžeta, pa se na taj način uzimaju ogromne pare. Ceo svemirski program NASE je prevara, počev od lažnog odlaska na Mesec, preko okrugle Zemlje, sve do izmišljenih satelita.

Gravitacija ne postoji

Još jedna prevara vezana je za silu zemljine teže, gravitaciju. Ona takođe nikada nije naučno dokazana i ne može da bude, jer je to zapravo pseudonaučna teorija.

Gravitacija je smišljena da bi objasnili kako voda stoji zakrivljena i zalepljena na Zemljinoj kugli. Pošto je prevara u vezi sa Zemljom kao loptom bila smišljena odavno, trebalo je objasniti kako to da voda stoji prikovana za zemlju i još zaobljena.

Po Isaku Njutnu, gravitacija ja osnovno svojstvo mase. Ajnštajn je rekao da je gravitacija posledica zakrivljenog prostora. Nikola Tesla je rekao da u Ajnštajnovim teorijama ima puno izmišljotina. Pitanje je - zašto stvari onda padaju nadole? Iako ne padaju sve stvari nadole, one koje ipak padaju, zapravo su gušće od vazduha. Sve ono što je gušće propada kroz vazduh, a ono što je ređe, ne pada. Po tom principu brodovi mogu da plutaju po vodi. Nije stvar u njihovog težini, nego u gustini. Zbog toga je ogroman deo broda šupalj. Čak i ako ima 50.000 tona, on nema problem da pluta po vodi. Manje je gust od vode i zbog toga ostaje na njenoj površini.

Ajnštajn nije uspeo da dokaže teoriju gravitacije i ona je tako propala. Ako napravimo eksperiment sa komadom plute i vodom, videćemo da pluta neće da potone, jer je ređa od vode. Da bi ostala na dnu moramo da je pritisnemo prstom, odnosno silom pritiska naniže. To znači da pluta oseća određeni pritisak odozdo naviše. Sila koja gura plutu ka površini je sila vode. Sila koju mi pravimo prstom nadole je sila koja ide u suprotnom smeru od sile vode. To dokazuje da, kada je objekat stavljen u vodu, tečnost vrši silu pritiska na taj predmet. Zbog toga predmet uvek gubi na težini kada ga stavimo u vodu. Da li će nešto da potone ili ostane na površini nije određeno njegovom težinom, već njegovom gustinom.

Možemo da postavimo pitanje - kakva je to sila koja drži toliku vodu zalepljenu za zemlju, a ipak pušta male ptice da bez problema odlete i lete? Kako gravitacija određuje šta je voda, a šta ptica? Interesantno je videti kako jata ptica lete brzo u svim mogućim pravcima, što je nemoguće ako se Zemlja sa atmosferom okreće 1600 km/h. Ovakvih pitanja ima puno. Odgovor je jednostavan. Gravitacija ne postoji.

Još jedan dokaz da Zemlja nije okrugla je to što nikad ne vidimo drugu stranu Meseca. Ako rotiraju i Mesec i Zemlja, mogli bismo da vidimo njegovu drugu stranu. Sunce nejednako osvetljava Zemlju. Ako je Sunce ogromno, a Zemlja mala, to bi bilo nemoguće. Imali bismo jednaku dužinu dana i noći. Dan i noć bi trajali po 12 sati. Razlike u temperaturi bi morale da budu mnogo manje da je sve tako kao što smo učili. Ako je Sunce zaista tako veliko i toliko udaljeno kao što tvrdi nauka (150.000 000 km), bilo bi nemoguće da sunčevi zraci padaju pod različitim uglovima. Grčki matematičar Erastoten izračunao je da cirkumferencija Zemlje zavisi od toga da li je svetlo koje dolazi od Sunca paralelno. Zraci bi, u slučaju da je Sunce tako veliko i udaljeno, na Zemlju padali paralelno, a ne pod različitim uglovima. Na slikama gde Sunčevi zraci probijaju oblake i padaju pod različitim uglovima vidimo da nam je Sunce blizu i da je malo. Ako izračunamo uglove sunčevih zraka, onda jednostavnom geometrijom možemo da izračunamo tačno koliko je Sunce visoko (daleko). Sunce je mnogo manje od Zemlje i mnogo joj je bliže. Udaljeno je oko 50 km, a široko 5000 km.

(Kraj prvog dela – ceo tekst izašao je u štampanom izdanju Trećeg oka)

Predrag Petković