Protest ispred parlamenta novembra 2008. godine

Protest ispred parlamenta novembra 2008. godine

 

Nije nemoguće oteti se iz kandži svetske bankarske mafije i MMF-a. Ovo dokazuje primer Islanda koji je odbio da plaća zelenaške kamate inostranim bankama i osudio na zatvorske kazne mešetare koji su zemlju doveli na rub propasti

 

Verovali ili nepostoji način da seotmeiz kandži svetske bakarske mafije, alikao da se sve čini da se za ovo što manje zna. A Islandu je to uspelo, iako je izgledalo da je država na ivici propasti. Tamo je pre sedam godina započeo proces kojim je narod zaštićen, a bankari koji su doprineli krahu osuđeni na zatvorske kazne.

Raspušten parlament i vlada

Do 2008. Island je smatran zemljom sa stabilnom ekonomijom, a onda su, bez ikakvenajavebankrotirale tri najveće komercijalne islandske banke, a građani su ostali bez svoje štednje i, zapravo, postali dužnici banaka u Danskoj, Velikoj Britaniji i Holandiji. Naravno, ispostavilo se da je do ovoga došlo zahvaljujući špekulacijama na berzi, u šta su bile umešane i vlasti.

Kako je izgledaloizvlačenjeiz ove situacije? Za početak, Island je odlučio da ne plaća spoljni dug (da, i to se može!), iako je on porastao za 80 posto zbog zateznih kamata i iznosio je oko 50 milijardi evra, što je bilo šest puta više od bruto domaćeg proizvoda. Građani Islanda su raspustili parlament i vladu i inicirali brzopotezno suđenje onima koji su upropastili državu. Konsolidovali su Nacionalnu banku i napravili specifičan sistem dnevne aukcije za državnu valutu, da bi izbegli uticaje stranih banaka i hiperinflaciju.

Pritisak iz banke EU bio je veliki, a naročito bankara iz Holandije i Velike Britanije, aliIslanđani su radili dalje po planu. Tadašnji predsednik Olafur Ragnar Grimson dva puta je stavio veto na izvlačenje novca iz Islanda takozvanim bajlautom. Radi se o tome da banke nadoknade svoje zelenaške kamate novcem poreskih obveznika, uz odobrenje parlamenta. Bejlaut (bailout) je, inače, engleska kovanica koji označava izvlačenje vode kantama iz broda koji tone dakle legalnu krađu zemlje ili kompanije koja propada.

O Grimsonovim potezima ostatak sveta nije znao punih pet godina, a bankari su radili na tome da mu stvore političke probleme, ne bi li ostvarili svoje ciljeve. O ovom vremenu Grimson je u jednom intervjuu izjavio:Taj period mi je ličio na noćnu moru. Svaka važnija finansijska i bankarska institucija u Evropi i u mojoj sopstvenoj zemlji bila je protiv mene, a postojale su i moćne snage koje su smatrale da su moje odluke potpuno lude.

Pred kraj 2008, naWikileakssuiscurelidokumenti kojima je zastrašena finansijska zajednica da će Island nacionalizovati propale banke, međutim, na kraju je FME (novoosnovani Državni finansijski odbor) sve rešio dogovorom sa 75 posto malih vlasnika deonica najveće islandske bankeGlitnir. Ostale islandske banke potpale su po državni nadzor, čime je onemogućeno izvlačenje novca iz zemlje i dodatne krađe. Posle sloma berze na Islandu, država je osnovala novu Narodnu banku bezrepovaiz prošlosti. Dok su trajale ove aktivnosti, Island je uveo posebnog državnog tužioca i agenciju koja je upravljalalovomna krivce za ovakvu situaciju. Angažovana je i spoljna istražiteljka, Eva Žoli, koja je otkrila najveću finansijsku prevaru u Evropi.

Pritisak EU

Veliki pritisak na ovu ostrvsku državu vršio je Gordon Braun, bivši premijer Velike Britanije, koji je pokušavao da ubedi parlament i vladu da promene odluke, jer se, navodno, ekonomija Islanda ne može porediti sa ekonomijom Britanije, pa zato poreski obveznici moraju da budu obzirni prema obavezama koje imaju prema njegovoj zemlji (iako se, u stvari, radilo o obavezama prema privatnim bankama).

Na ovo Island nijepao, već je dodatno zaprećeno bankama da paze šta rade, jer ako propadnu niko im neće pomoći. Grimson je to ovako objasnio:Mnoge države su napravile grešku, jer su ih ortodoksni stavovi o ekonomiji terali u potpunu ludost da spasavaju privatne banke državnim novcem, na taj način su dodatno zadužili države i uništili privredu, upadajući u kreditno ropstvo iz kojeg ne mogu da se izvuku… …Proizvođači uvek moraju da imaju prednost nad bankama, banke ne proizvode ništa drugo, osim dobiti za vlasnike i gubitak za sve ostale.

Grimson napominje da su se britanske i danske banke koje rade po nalogu Evropske banke iživljavale nad Islandom:Ako države dozvole bankarima da postanu drski, bezobrazni, oholi i neodgovorni, oni će, možda, ako imaju dovoljno sreće, napraviti određeni napredak u finansijskom sistemu ali, uglavnom, takvi bankari srozaju čitave države na najniže grane, zbog čega plaćaju svi ljudi.

A šta je prvenstveno dovelo Island do ivice propasti? Skoro polovina kreditnih zajmova banki na Islandu odnosilo se na holding kompanije koje su uglavnom bile povezane sa tim istim bankama. A tu su iulagačiiz Katara, koji su kupili deo jedne banke novcem opet dobijenim od te iste banke, a glavni junak ovog dešavanja bio je šeik Mohammed Bin Kalifa Bin Hamad al Tani. Počela su hapšenja koja su trajala do 2011, kada su u Londonu privedeni Robert i Vinsent Čenguiz zbog finansijske prevare (direktno su zasluženi za propast bankeKaupthing).

Podsticanje domaće proizvodnje

Svima koji su na neodgovarajući načinposlovalisa privatnim bankama suđeno je na suđenjima otvorenima za javnost. Geir Harde, premijer Islanda od 2006. do 2009, osuđen je aprila 2012. na dve godine zatvora, zbog nemara i neprimerenog ponašanja za vreme krize (nije dolazio na sednice vlade kada je trebalo spasavati državu). Doduše, žalio se sudu u Strazburu. Ministar finansija Baldur Gulaugson takođe je dobio dve godine zatvora zbog sukoba interesa i kupovine deonica na osnovu unutrašnjih informacija, a imovina mu je nacionalizovana. Aron Karlson je osuđen na dve godine zatvora, zbog prevare u banciArioni zbog ilegalnog trgovanja nekretninama (i njemu je oduzeta imovina). Mnogi političari su dali ostavke i zabranjen im je rad u državnoj službi, kao i bavljenje politikom.

A kakvi su bili efekti ovih mera? Island je krajem 2010. prvi put od početka krize imao pozitivni bilans, a do polovine 2011. već je uspostavljen stabilan rast privrede.

Šta je u ovome bilo presudno? Osim kriznih zakona, koji su onemogućili dalju krađu novca države i građana, tu je povoljan stend-baj aranžman sa MMF-om. Povećane su takse na luksuzne proizvode, prednost je data domaćoj proizvodnji i kupovini domaćih i lokalno napravljenih proizvoda, a olakšice su date proizvođačima i izvoznicima.

Danas je sve dobro da bolje ne može biti. Već sredinom 2012. Island je zabeležio dvogodišnji ekonomski rast, a nezaposlenost je stabilizovana na 6,3 posto, dok je izvoz postao najvažniji deo privrede, a inflacija je zaustavljena. Danas je tamo stopa nezaposlenosti svega četiri posto, inflacija je 0,8 posto, a tokom 2015. očekuje se realni rast plata od skoro šest posto. Sve to a ni penzije nisu smanjivali.

Nova suđenja

Poslednjih meseci još neki krivci za krizu završili su iza rešetaka. Vrhovni sud Islanda je osudio četiri bankarska bosa izKaupthingbanke na kazne od četiri do pet godina zatvora.

Sigurdur Ejnarson, bivši predsednik upravnog odbora; Hrejdar Mar Sigurdson bivši izvršni direktor; Magnus Gudmundsson, bivši izvršni direktor ogranka u Luksemburgu i Olafur Olafson, jedan od većinskih vlasnika bili su ovoga putasrećni dobitnici. Optuženi su da su krili da je investitor iz Katara, šeik Mohammed Bin Kalifa Bin Hamad al Tani, kupio deoKaupthingbanke zapravo pozajmljujući ilegalno novac od same banke.Svojih5,1 posto banke Al Tani je pazario samo nekoliko nedelja pre propasti banke.

Ovo su najteže kazne za finansijske prevare u istoriji Islanda. Njih četvorica će morati da plate svoje pravne troškove za u vrednosti od 82 miliona kronura ili približno 500 hiljada evra.

Švedska i Norveška rešile problem tridesetih godina

Malo je poznato da su Švedska i Norveška još 1930-ih godina uspele da dugom nenasilnom borbomotpusteonaj jedan posto ljudi koji su određivali kuda će ići društvo i država. Teško je zamisliti, ali nekada su ove zemlje bile vrlo siromašne, a stanovništvo je emigriralo, bežeći od gladi.

U Norveškoj su radnici 1900-tih osnovali sindikate i rešili da isteraju svoje nenasilnim metodama. Štrajkova je bilo sve više, a u gradu Hamerfestu je 1921. formirana komuna koju je predvodio radnički savet i intervenisala je vojska. Radnici su reagovali nacionalnim generalnim štrajkom. Novi štrajk usledio je u železarama i trajao je od 1923. do 1924. Vlasti su 1926. formirale pokret nazvan Patriotska liga, koji je do 1930. uključivao 100 hiljada ljudi koji su bili oružana zaštita štrajkolomaca (a čitava zemlja imala je samo tri miliona stanovnika).

Kada je svetska depresija kulminirala 1931, radnici su se borili masovnim demonstracijama. I srednja klasa počela je propada, jer su aktivirane hipoteke, a ni seljaci nisu mogli da plaćaju dugove, pa se pokretu pridružila i Agrarna stranka.

Do 1935, vlada je gubila legitimitet. A onda se išlo na kompromis kojim je vlasnicima dozvoljeno zadržavanje prava poseda i upravljanje preduzećima, a Radnička stranka našla se na vlasti u koaliciji sa Agrarnom strankom (koja je do tada bila na stranivlasti). Ekonomija je počela da se pokreće, započeti su javni radovi… I država je spasena, zajedno sa građanima.

Tek tri decenije kasnije konzervativci su se vratili u vladajuće koalicije, ali uz nova pravila igre i visok stepen javnog vlasništva nad sredstvima na proizvodnju i jake propise za javno dobro. Kada je nastupila svetska kriza 2008, radnici su zaplenili tri najveće banke, otpustili upravljačku strukturu, a deoničare ostavili bez novca. I opet problem rešen.

A Švedska? Tokom ranog razvoja socijalne demokratije, radnici, političari i pripadnici različitih staleža su sarađivali, pa nije bilo takonapetokao u Norveškoj. Godine 1932. na vlast je došla Socijaldemokratska stranka, a njeni lideri su predstavili proces odlučivanja koji je kasnije postao poznat kaošvedski model. U Švedskoj je upravljanje državom izgrađeno na decentralizaciji. Da je ovo uspešno svi znamo, jer svi znaju zašvedski standard.

Spomenka Milić