EUNije li vreme za katarzu evropske i američke političke elite od nemorala, licemerja, od zatvaranja očiju pred sramnim zločinima u ime ljudskih prava, borbe protiv terorizma, uništavanja oružja za masovne likvidacije, od špijuniranja prijatelja i sopstvenih građana, tajnih zatvora i letova, saradnje sa teroristima, neonacistima, neofašistima, vođama narko-klanova

Sve veći broj evropskih i svetskih intelektualaca, analitičara i istoričara, dolazi do ključne ocene kako je agresija NATO protiv Srbije i Crne Gore (ondašnje SR Jugoslavije), bila rat protiv Evrope sa aktivnim evropskim učešćem! Iako su SAD imale ključnu ulogu u sukobu, posledice (još uvek) trpi Evropa. Kristališe se zaključak, to je bio samo još jedan rat za globalne američke ciljeve. Kada moćne nacije šalju vojne snage na teritoriju druge države, poznato je i pticama na grani, to je retko (ako i uopšte) u humanitarne svrhe, iako se na njih stalno pozivaju.

Agresor obično sprovodi svoje uske nacionalne interese: zauzimajući tuđu teritoriju izvlači geostratešku prednost, ujedno stičući kontrolu (čitaj mogućnost otimačine) nad prirodnim resursima. Lideri okupatora se nadaju podršci, opisujući intervenciju kao visokomoralnu jer, tobože, na krilima teških bombardera donose mir, pravdu, demokratiju i civilizacijske vrednosti ugroženom području. U eri kolonijalizma, evropske vlade insistirale su na okupaciji stranih teritorija kao obavezi,teretu što leži na plećima evropske civilizacije.

Insistiranje na globalnom intervencionizmu kaovišoj moralnoj svrsii danas je dominantan politički diskurs velikih sila. Današnje vojne intervencije, uglavnom pod ingerencijom NATO pakta, objašnjavaju se humanitarnim, kako je već bivši britanski premijer Toni Bler okarakterisao udar na Irak. Ali, sve vrste vojnih intervencija, po Međunarodnom zakonu, pa i one multilateralne, treba da odobri Savet bezbednosti UN. Da ubuduće ne bi imali oko toga okapanja sa članicama još uvek respektabilne međunarodne organizacije na najvišem nivou, SAD su 2014. uvele novu doktrinu, nazvavši jeodgovornost za zaštitu(responsibility to protect). Vojni analitičar Volfgang Obenland, navodeći sadržaj doktrine, ukazuje na njenu najveću manuu čije ime ona treba da dejstvuje?

NATO je, još pre dve godine, na svom sajtu objavio priznanje kako je agresija na SR Jugoslaviju 1999. izvršena bez ovlašćenja Saveta bezbednosti. Prema povelji UN, jedino telo koje može dati odobrenje za bilo kakvu vojnu akciju protiv neke druge zemlje je upravo baš taj Savet. Izjava da je napad izvršen bez odobrenja UN dovodi do zaključka - NATO je svesno prekršio Povelju, temelj međunarodnog pravnog poretka, uspostavljenog posle Drugog svetskog rata. Agresijom na Srbiju i Crnu Goru, pre više od 17 godina, Alijansa je ozbiljno potkopala i ugrozila svetski pravni poredak. Kasniji događaji na Bliskom istoku, Africi i Ukrajini, u potpunosti potvrđuju ovo stanovište.

Vreme je za katarzu

NATO, u pomenutoj objavi, navodi kako se odlučio na napad ne bi li osigurao bezbedno okruženje, sprečio masovno kršenje ljudskih prava i proterivanje stanovništva. Koliko je to bio motiv, a koliko maska za stalno stacioniranje vojnika Alijanse na Kosmetu (baza Bondstil), kao oslonca strateške ekspanzije na Istok, nije sporno samo stručnjacima, već i svetskoj javnosti.

Naime, kakvo je tobezbedonosno okruženjekada, tokom mandata KFOR-a, biva uništeno 150 srednjovekovnih manastira i crkava, razoreno na stotine grobalja i proterano oko četvrt miliona Srba i drugog nealbanskog stanovništva? Proterani još uvek ne mogu bezbedno da se vrate na svoja ognjišta. Još je apsurdnija izjava obezbednosnom okruženjuza žrtve isplaniranog pogroma od 2004. za kidnapovane, ubijene i nestale, žrtve trgovine ljudskim organima. O tome nema ni slovca u saopštenju NATO.

Ditmar Hartvig, šef Misije EU na Kosmetu (ECMM) do početka agresije, kaže:Nije li vreme za katarzu evropske i američke političke elite od nemorala, licemerja, od zatvaranja očiju pred sramnim zločinima u ime ljudskih prava, borbe protiv terorizma, uništavanja oružja za masovne likvidacije, od špijuniranja prijatelja i sopstvenih građana, tajnih zatvora i letova, saradnje sa teroristima, neonacistima, neofašistima, vođama narko-klanova? Prljave metode političke elite Zapada, eskalirane tokom proteklih 25 godina u ime civilizacijskih vrednosti kao što su ljudska prava, dostojanstvo, moral, demokratija i sloboda, predstavljaju rak koji ozbiljno ugrožava najveće civilizacijske vrednosti.

Ko će i kako nadoknaditi 150 srednjovekovnih crkava i manastira porušenih na Kosovu i Metohiji, pita se još bivši šef Misije EU na Kosmetu, dodajući:Možda nije trebalo ni da se grade? I tako su bili previše stari, bio je antologijski odogovor jednog visokog oficira NATO na Kosmetu!

I bivši kancelar Nemačke Gerhard Šreder, pre posete Beogradu 2014, izjavljuje kako je Nemačka, kao članica NATO, napadom na SR Jugoslaviju prekršila međunarodne zakone. U vreme agresije, Šreder je stajao na čelu nemačke Vlade; on je prvi od evropskih zvaničnika javno priznao da su napadači prekršili međunarodne zakone:To je bila oružana agresija protiv mira i čovečnosti. Zapad duguje izvinjenje Srbiji, veli bivši kancelar ali propušta izvinjenje, valjda zbog problema oko namirenja štete jer, po Međunarodnom pravu, ko drugome nanese ljudske i materijalne gubitke obavezan je da ih nadoknadi, ili nekako kompenzuje. To je zakonska, ali moralna i civilizacijska obaveza. Šteta naneta Srbiji i Crnoj Gori je ogromna, samo je materijalna procenjena na 100 milijardi dolara. Bez procene za blizu 4.000 ubijenih i oko 10.000 ranjenih, bez procene po zdravlje ljudi i okoline tučene projektilima sa osiromašenim uranijumom, kasetnim i grafitnim bombama. O patnjama naroda da i ne govorimo.

Zakasnelo priznanje - Gerhard Šreder

Zakasnelo priznanje – Gerhard Šreder

Šreder je, tokom posete Beogradu, imao razgovore na najvišem nivou, ali nije poznato da li je tom prilikom ponovio ocenu o svom, nemačkom ili NATO izvrgavanju ruglu međunarodnih zakona. Izjavu datu nemačkim medijima, o učešću u njihovom kršenju, nije ponovio domaćim medijima, iako je njegova poseta pala u vreme odavanja pošte žrtvama NATO kampanje ciničnog imenaMilosrdni anđeo. Ipak, poslednjih godina se u Nemačkoj, ponovo, o intervenciji NATO oglašavaju mnoge nevladine organizacije i pojedinci u pokušajima da rasvetle pozadinu agresije. Njihov glas ostaje bez značajnijeg odjeka, najčešće su ignorisani, proglašavani neznalicama i lažovima, a neki su razrešeni dužnosti kao svojevremeno brigadni general Bundesvera Hajnc Lokvaj (1940) zaposlen do penzionisanja 2000. u Ministarstvu odbrane, zadužen za nuklearnu politiku. Lokvaj je, kao savetnik pri OEBS, još pre 16 godina objavio knjiguKosovski sukob, putevi ka ratu koji je mogao biti izbegnut.

Fiktivna katastrofa

Lokvaj piše:Niko nije u obavezi da prihvati poluistine, iskrivljavanje, arbitrarno tumačenje stavova Saveta bezbednosti, dvostruke standarde, selektivno baratanje činjenicama u vezi sa događajem u južnoj srpskoj pokrajini. Zašto niko ne pominje da se rezolucijama Saveta bezbednosti, usvojenim pre početka agresije od svih članica svetske organizacije (dakle i od pripadnika NATO!) tražilo da se prekine finansiranje, naoružavanje i obučavanje terorističkih formacija na Kosovu i Metohiji. O čemu je potom NATO govorio, o čistim rukama i principijelnostima, o posvećenosti borbi protiv terorizma i poštovanju ljudskih prava?! Ništa od toga!

Pravdoljubiv - general Hajnc Lokvaj

Pravdoljubiv – general Hajnc Lokvaj

U svojoj knjizi Lokvaj, na osnovu dokumenata, dokazuje kako je Bundesver odlučio da se pridruži NATO akcijama na osnovu iskonstruisanih podataka iz nepostojećeg planaPotkovicakojim je Vojska SR Jugoslavije tobože planirala pogrom Albanaca na Kosmetu. Ministar odbrane Šarping nazvao je generala zlim, zlonamernim i glupim, proglasivši ga, za Bundesver, nepoželjnom osobom. Potom je Hajnc Lokvaj najuren iz OEBS-a. Međutim, obilje argumenata je ućutkalo ratobornog Šarpinga, a Lokvaj je dobio nagradu za civilnu hrabrostKlara Imervar.

Primajući prestižno priznanje od organizacije, dobitnika Nobelove nagrade za mir, brigadni general je rekao: Pre dve godine, na današnji dan, NATO je počeo rat protiv Jugoslavije. Posle 54 godine Nemačka se ponovo našla u ratu sa jednom zemljom. Nemački vojnici su rizikovali svoje živote kako bi, shodno svojoj zakletvi,hrabro branili pravo i slobodu nemačkog naroda. Za nemačku Vladu nije to, međutim, bio rat, nego operacija vazdušnih udara, intervencija, da, čak humanitarna intervencija. Trebalo je sprečiti humanitarnu katastrofu, genocid. Ali valja biti sumnjičav kada se rat povede iz humanitarnih motiva, i kada se stilizuje u pravedan rattome nas uči istorija i to nam nalaže zdrav razum.

Pogledajmo dve godine unazad. Magla ratne propagande i dezinformacija se malo razišla. Moguće je nazreti makar obrise stvarnosti neposredno pred rat. Evo nekih činjenica: jedanaestog marta, dakle dve sedmice pred početak rata, pokrajinski sud u Minsteru je, u presudi procesa o azilu, naveo da kosovski Albanci u Jugoslaviji nisu bili izloženi progonima,ni sada, niti su to bili u prošlosti, u zemlji kao celini, a ni regionalno. Nedelju dana pre početka rata, Savezni ured za priznavanje stranih izbeglica je došao do sličnog zaključka. Te procene su se zasnivale na izveštajima Ministarstva spoljnih poslova o stanju na Kosovu, a stručnjaci koji su ih sačinili, diplomate, sigurno su bili svesni odgovornosti preuzetih na sebe. Sedamnaestog marta, dakle nedelju dana pred početak rata, u glavnom štabu misije OEBS-a na Kosovu se stanje u pokrajini opisuje ovako: ‘Humanitarna situacija je teška, ali je pod kontrolom. Zasada nema takozvane humanitarne katastrofe, niti se ona očekuje, pod uslovom da se nastavi pružanje pomoći.
Devetnaestog
marta, dakle pet dana pred početak rata, Ministarstvo spoljnih poslova u jednoj analizi konstatuje:Na Kosovu su sve etničke grupe, u jednakoj meri, pogođene progonima, razaranjima i primorane na bekstvo. Da bi sprečio fiktivnu humanitarnu katastrofu, NATO je započeo rat. Humanitarna intervencija branitelja vrednosti Zapada je omogućila dve realne humanitarne katastrofe: bezdušno proterivanje više stotina hiljada kosovskih Albanaca za vreme i surovo proterivanje većine Srba, Roma i drugih manjina, posle rata.

Zla kob intervencionizma

Vili Vimer - savest Evrope

Vili Vimer – savest Evrope

Vili Vimer, ugledni nemački političar i potpredsednik OEBS do 2000, upozoravajući na zlu kob širenja globalnog intervencionizma kaže sledeće:Moramo pokušati da preventivnom politikom izbegnemo pogrešnu alternativu, kako ne bismo na sebe navukli krivicu za nepažljivost ili za upotrebu vojne sile koja pogađa i nevine. U savremenoj politici nesumnjivo doživljavamo paradoks. Objektivno se svodi i bilans rata za Kosovo, uviđamo da vojna intervencija nije ostvarila nijedan od postavljenih ciljeva. I pored toga se Bundesver pretvara u intervencionističku vojsku, a u EU računaju s vojnim intervencijama. Zar to nije još jedan dokaz za ono što je američka istoričarka Barbara Tuhman konstatovala:Problem je u insistiranju na greškama. Praktičari vlasti idu nepogrešivo pogrešnim putem, kao da ih, začarane, vodi Merlin. Ovo kratko putovanje u prošlost i moguće u budućnost želim da završim krilaticom NATO:Budnost je cena slobode. Ali, za razliku od osnivača Atlantskog saveza, ja tu krilaticu tumačim drugačije.

Danas naša sloboda nije ugrožena spolja, od drugih država, nego iznutra, od našeg društva i stanja naše svesti. Ostanimo budni kada je u pitanju suptilna militarizacija, ona rat kao političko sredstvo ponovo čini salonskim, otvarajući vrata za širenje intervencionističkog mentaliteta! Ostanimo budni kad u politici prevlada stanje svesti kad Međunarodno pravo gubi na važnosti i njime se podriva pravno ustrojstvo države. Ostanimo budni pred državnim autoritetom koji kritiku tretira kao bogohuljenje i koji, umesto da podstiče demokratski dijalog, napada svoje kritičare. Ostanimo budni pred dezinformacijama medija jer ne prezaju od toga da se pretvore u prenosnike ratne propagande iz štabova zaraćenih strana! Još nismo u Orvelovoj 1984. Još nemamo Ministarstvo istine. Još ne važi povik Velikog brata:Rat znači mir, sloboda je ropstvo, neznanje je moć“. Još je cena naše slobode relativno niska. Ostanimo budni, kako se ta cena ne bi uvećala.”

Dakle, zašto se Gerhard Šreder nije izvinio Srbiji i njenim građanima za stradanja kada je NATO priznao nezakonitost agresije? Odgovor nije teško pronaći. Šreder već poodavno više nije zvanični predstavnik Nemačke i nema prava da svojim izjavama obavezuje zemlju. Kao neka vrsta utehe dolazi njegova izjava kako Nemačka smatra Srbijuključnim partnerom na Balkanui kako će ona pružiti svaku vrstu podrške Srbiji na putu njenog članstva u EU.

Zanimljivo, u vreme Šrederove posete, u Beogradu se održavala konferencijaDa se ne zaboravisa gostima i učesnicima iz 50 zemalja sveta. Grupa iz Nemačke bila je ubedljivo najbrojnija.

Miodrag Milanović