BondU 57 zemalja postoje državne instance koje se aktivno bave prikupljanjem tajnih ekonomskih pokazatelja i informacija, a vlade još barem 100 zemalja troše deo nacionalnog dohotka na pokrivanje troškova industrijske špijunaže

Izreka kaže da nije bogat onaj ko je prvi izmislio bicikl, već onaj ko je prvi od toga napravio biznis. A upravo po toj formuli danas funkcionišu – i naučna zajednica, i specijalne službe. Posle perioda hladnog rata mnogi “vojnici u civilu” preorijentisali su se na lov za privrednim i naučno-tehničkim tajnama, odnosno na industrijsku špijunažu, kojoj posebnu dimenziju daje činjenica da je u mnogim zemljama ona i institucionalizovana.

U 57 zemalja u svetu postoje državne instance koje se aktivno bave prikupljanjem tajnih informacija ove vrste, a vlade još barem 100 zemalja troše deo nacionalnog dohotka na pokrivanje troškova industrijske špijunaže. U tome se posebno ističu Nemačka, Japan i Francuska, a za petama su im Rusija, Kina i Južna Koreja.

Ekonomski spijunMetode špijunaže variraju od tradicionalne krađe i kupovine, do savremenih koje koriste visoku tehnologiju. Tu su zatim razna “zajednička” preduzeća, partnerstva, međunarodni programi razmene i nevladine organizacije, a zgodna prilika za operacije te vrste odvajkada su razni međunarodni forumi – izložbe, sajmovi, naučni simpozijumi i konferencije.

Klasični primer ekonomske špijunaže je sistem “Ešalon” koji se koristi u američkom biznisu. Upravo zahvaljujući njemu je 1990. “pukao” ugovor između Indonezije i japanske firme NEC, pošto je američka Agencija za nacionalnu bezbednost došla do informacija sa pregovora, a u čitav slučaj bio je upućen i ondašnji predsednik Džordž Buš stariji.

U industrijskoj špijunaži veliku ulogu igraju otvoreni izvori i zvanični statistički podaci, medijska izveštavanja, ekspertske ocene i analize, a iz nekih oblasti ekonomskih analiza špijuni čak 95 odsto informacija dobijaju upravo na ovako.

Tako CIA glavninu polaznih materijala dobija od Informativne službe za emitovanje inostranih programa koja je u nadležnosti američke uprave za nauku i tehniku. Ova institucija selektivno reemituje i prima informacije niza radio i TV programa, listova, naučno-tehničkih časopisa, komercijalnih baza podataka, knjiga, ilegalne literature… Amerika, ipak, nije samo najaktivnija u ovoj vrsti špijunaže – ona je istovremeno i njena žrtva.

TajnaNeka istraživanja pokazuju da ekonomski prekršaji i korupcija, u šta spada i međukorporacijska špijunaža, svake godine koštaju američke kompanije 260 milijardi dolara unutar zemlje i još 140 milijardi u stranim operacijama, a taj iznos iz godine u godinu raste.

Prema evidenciji ASIS, firme koje su najčešće na udaru su proizvođač kompjutera “IBM” , kompanija proizvodnju vazduhoplovno-kosmičke opreme “Hanivel”, zatim firme “AT&T” i “Dženera ilektrik”.

Prema mišljenju zapadnih stručnjaka, ekonomska špijunaža je danas značajnija u odnosu na vojnu i političku. Mesto hladnoratovskih vojnika zauzeli su ekonomisti, a vremena Džemsa Bonda i nekoristoljubive i naivno-ideološke špijunaže su nepovratno prošla.