goran draskovic,bioenergicar, 2403 2017 beograd, foto:v.danilovJedini put bosanski “Dnevnik” prekinut 1992. da bi emitovali njegovu pesmu, a Goran Drašković danas kaže da je on “samo provodnik” između nebeskog i zemaljskog

Bog ne stanuje ni na Istoku ni na Zapadu. On na obe strane gleda i odozgo i iznutra, i, verovatno se čudi kako ga baš toliko mnogo ljudi ne razume.

Upravo o tome razgovaramo sa Goranom Draškovićem, čovekom koji, baš kao i mnogi drugi, ima dar bioenergije i pomaže mnogima, ali kroz vidovitost koju su osetili njegovi bliski, ume da zaključi kako je to veoma delikatno stanje duha.

Naš sagovornik je počeo da se bavi muzikom u Sarajevu kao frontmen grupe “Gorki šećer”, završio je Fakultet političkih nauka i ima titulu diplomiranog novinara, a mnogi su ga zapamtili iz doba pre nego što se rasplamsao rat u bivšoj Jugoslaviji. Tada je, strepeći od vojnog sukoba, spevao pesmu “Ne dozvoli da toneš Bosanski Brode”. Možda je to pravi način da poteče ova pripovest…

Prekidao “Dnevnik”

- Te, strašne 1992. godine je sadašnji direktor Televizije Sarajevo Senad Hadžifejzović, koji je tada bio voditelj “Dnevnika”, jedini put prekinuo emisiju tačno u 19.50 - uz setu priča naš sagovornik.- Voditelj je tada rekao: “Sada će vam Goran Drašković otpevati pesmu posvećenu Bosanskom Brodu, nadajući se da neće morati za svaki grad u Bosni i Hercegovini da napiše po jednu pesmu”.

Nažalost, trebalo je.

Sudbinski putevi zaraćenog sveta Draškovića su odveli u Beograd, gde je nastavio da se bavi muzikom, svirajući po splavovima, često okružen instrumentima dovoljnim za ceo orkestar, i glumeći “van men šou”.

Provodnik energije između neba i zemlje - Goran Drašković

Provodnik energije između neba i zemlje – Goran Drašković

- Sve vreme sam osećao ljude oko sebe na neki drugačiji način nego što bi oni to mogli da naslute - govori Drašković za “Treće oko”.- Bio sam mlad kada sam prvi put osetio da bih nekome mogao da pomognem. To su moji prijatelji zvali “pusti, opet petlja ono njegovo”. A kako nikad nema bogomolje bez nevolje, tako se sećam kako me je pozvao jedan od drugara, bila je kasna noć, i zamolio da učinim šta god umem, ali njegova žena je bolesna, nepomična i danima nepovratno zakucana za krevet. Uradio sam šta sam mogao i ona je već sutra hodala.

Dar vidovitosti i pomoći drugima osetio je baveći se masažom. Večito sklon da uči ispočetka i otvoren ka novim izazovima, osetio je u sebi neki usud koji su mu, kaže, “ostavili pradedovi”. Ili, možda - prabake?

- Nekoliko puta sam samo bolje koncentrisanim dodirom uspevao da otklonim nesnosne glavobolje ljudi iz svog okruženja. Polako sam shvatao da postoje ljudi ophrvani bolom, kojima mogu da pomognem. I da ja time nisam postao niko drugi, nego samo provodnik između božanske energije i njih, koji su doživeli neko zagušenje kroz koje ne mogu da se probiju.

Presudan trenutak bio je kontakt sa legendarnim Miroljubom Aranđelovićem Rakijem, vrhunskim fizioterapeutom, lekarom fudbalskih reprezentacija Jugoslavije, Srbije i OFK Beograda.

Raki ga je uveo u tajne svojih znanja, mada je Drašković uredno završio i školu za fizioterapeuta. Kako u šali kaže, još jedna diploma u životu svakako nije mogla da mu smeta, mada, dabome, suština nije bila u slovima na papiru, već u snazi koju nosi znanje deponovano u duši.

Visoka cena

Možda tek na ovom mestu počinje priča. Goran nam mirno objašnjava ono što su ljudi nalik njemu govorili odavno.

- Svaki čovek koji je imao dar vidovitosti ili moći da pomogne drugima, najčešće je takav talenat veoma skupo platio. Tako bi ovog trenutka, od prvih deset prolaznika koje biste sreli na ulici, svih deset oduševljeno prihvatilo ako bi im neko ponudio takav Božji dar, ali već posle jedne godine najmanje devet bi se grdno pokajalo. Učenje koje proističe iz tog dara je jedan težak slalom između kapija sačinjenih od velikih izazova i još težih prevaranata. Zato je moj put uvek vodio kroz crkvene kapije.

Svi smo Božiji stvorovi sazdani od energije, i začudo je kako neki od nas obolevaju tako što sami zakoče njene dobre protoke. Tome postoji bezbroj razloga. Kako objašnjava naš sagovornik, zadatak ljudi poput njega je da “premoste” mesta u kojima se čovek “zakočio”.

Pošto je potpisnik ovih redova imao duge i brojne razgovore sa Goranom Draškovićem, dobili smo privilegiju da najzad njegove misli ekskluzivno obelodanimo u “Trećem oku”. Do sada je odlučno izbegavao medije.

- Život koji živimo uz konstantne stresove pun je napetosti i neizvesnosti. On “seče” organizam na određenim mestima ramenog pojasa, laktova, gluteusa, kolena stvarajući burze. To su kese pune otrova, krvi i limfe, koje se formiraju u grozdovima, i baš one vode naš organizam u suprotnom smeru od vitalnog. Razbijajući burze, ja upravo okrećem smer u pozitivnom pravcu. Tada je mnogo lakše dodati istrošenom čoveku energiju. Uostalom, nikada mi nije ni bilo jasno kako čovek može uopšte da proba da sipa vodu u razbijenu čašu. A upravo tako izgleda naš organizam, razbijen od silnih stresova i jada koje nam ovaj život nemilosrdno nudi.

Važno je, kaže naš sagovornik, da on lično nikada ne sme da pruži pomoć nekome ko to od njega ne traži. To je, kaže, “osnovni zakon koji poštujem i jedini zakon ove terapije”.

Od pustinje do Valjeva

Ista ljudska energija i isti put koji čoveka čeka postoje i na Istoku i na Zapadu, kako, uostalom, i započesmo ovu priču. Našeg sagovornika šarolika putovanja vodila su i u pustinje i među solitere Dubaija, kao i u guste šume u okolini Valjeva. Na svim tim tačkama jasno je osećao da Bog na sve nas gleda uvek na isti način. To je jednostavno reći, ali teško shvatiti: Bog je u svima nama.

Osmeh, onaj koji iz čoveka krene iskreno i od srca, Goran Drašković doživljava kao najbolji, iskonski lek.

- Često mi se dogodi da mi posle dve godine dođe ponovo prijatelj kojem sam jednom pomogao. I upita me da li se sećam šta sam mu onda govorio. Uredno ga zamolim da mi ponovi ono što pamti, a kada čujem izgovoreno, iskreno pomislim - Bože dragi, ala sam mu pametno pričao!

Goran otvoreno kaže da, dok je u kontaktu sa nekim kome želi da pomogne, nije jasno svestan svake reči koje izgovori kao savet, već pušta da one izađu iz njega, ne trudeći se da ih kontroliše. Potom se i sam seća kako je nešto izgovorio, i sve mu se to dopadne, kao da to nema veze sa njegovim “ja”. Kao da je, kako kaže, bio posrednik između onog što vidi i radi. Skromno će za sebe u tom stanju da kaže: “Ja sam tada ništa. Samo provodnik. Između čoveka i Boga, između neba i zemlje”.

Upravo u toj “klopci” leže mnoge nedoumice onih koji ne traže izlečenje i zdrav pogled na život u sebi, već u onima koji im pomoć nude.

- Kada bismo svi pronašli sebe u sebi, ne bi nam bili potrebni iscelitelji. Ljudi su naivni, vole atrakcije. Izmišljaju i daruju čoveku koji im je pomogao nekakve čudesne moći i besmislene atribute, kao da treba da ima dve glave i četiri ruke. A dar podrazumeva samo da osetite energije, i da razlikujete lepu i lošu. Zatim se jasno opredelite za onu koja je životna, a drugu odgurnete od sebe. Treba misliti o tome. Mnogo stresa unesemo u svoj životni prostor, mnogo je negativne energije u domu u kojem smo stalno nervozni, besni, ili u njemu plačemo. I zidovi skupljaju deponovanu energiju, i veoma je bitno da ih iskren osmeh “okreči” i očisti.

Svakom treba “njegov” Lelić

Na pitanje kako se stiče dar poput onog kojim raspolaže, Goran Drašković ne krije da je taj put često veoma bolan, i da je njegovo odrastanje i stasavanje bilo sve osim priče o princezama i vilenjacima.

- U najtežim trenucima života, a bilo ih je bezbroj, imao sam osećaj da je moje mučenje započelo još u porodilištu, jer, kao da samo meni nisu dali mleko. Prisvojio sam sve patnje ovog sveta i bio siguran da su okeani sačinjeni od mojih suza. Vremenom sam se pomirio s tim da je to moja sudbina, i zagrlio sam je snažno! Utehu sam tražio i nalazio u manastiru Lelić, jer je to izuzetna svetinja, i to je prostor neopisive energije. I sada, kada odem tamo vraćam se svom domu. Svaki čovek u ovom ludom vremenu mora da pronađe način da pronađe svoj mikrosvet, svoj Lelić.

Škole i učenje

Spoznajući neke od svojih talenata Drašković ne krije da su ga zbunjivali i da ih se, vrlo često klonio.

- U školi nas uče da sve treba da bude jasno, crno-belo, poznato. Nema ničeg što sme da je nepoznato. I kako se onda obračunati sa energijom u sebi koja nema nikakvo naučno uporište, a sve oko dečaka koji odrasta je energija? To je bilo pitanje koje je tražilo vreme za odgovor.

Smeš li sam?

Beograd, scena u tadašnjem hotelu “Interkontinental”, prepuna sala, i mladić tek pobegao iz Sarajeva stoji pred publikom sa gitarom. To je bio naš sagovornik.

- Prišao mi je legendarni Boki Milošević i upitao:”Smeš li sam? Treba li ti podrška?”. Nije mi trebala. Sećam se, te večeri sam otišao u iznajmljen stan, navukao vunenu kapu na glavu jer je bilo hladno, uključio tv, i gledao svoju tačku koja je bila snimljena jedan sat ranije. Posle toga me je estrada “raznela”. Proneo se glas da “je to onaj mali koji nema menadžera”, bilo je tu ljubomore, prosto su me oterali, a ja sam znao da više tu ne pripadam, to je bilo u redu, i krenuo sam dalje.

Bosanski brod i mračna vizija

Pesma zbog koje je prekidan sarajevski Dnevnik pre rata imala je refren kojim je naš sagovornik jasno upozoravao na nesreću koja je pretila.

“Ne dozvoli da toneš

Bosanski Brode,

Jer sa sobom do dna

nosiš i narode.

Ne i ne.

Bosanski Brode,

tobom do dna

idem i ja.”

Z.Nikolić