Mošti i molitva svetom Srpskom Kralju

Mošti i molitva svetom Srpskom Kralju

U crkvi Svete Nedelje u Sofiji u kojoj počiva sveti Kralj Milutin, pred sarkofag dolaze u neprekidnom nizu bugarski hodočasnici svih generacija

Oreol svetosti srpskog kralja Milutina Nemanjića jasno sija i sedam vekova posle njegove smrti, u šta se može uveriti svaki posetilac sofijske crkve Svete Nedelje. Od jutra do večeri, pred sarkofag pokriven staklom koji stoji ispod barjaka s natpisom “Sveti Kralj Milutin” dolaze u neprekidnom nizu bugarski hodočasnici svih generacija.

Nisu to samo konvencionalno obučeni stariji vernici, već i mladi žitelji Sofije u odeći za izlazak na žurku i atraktivne devojke koje nesumnjivo mole sveca za sreću u ljubavi. To čak ima smisla i nekakve analogije, jer ne treba zaboraviti da je Ana Terter, omiljena od Milutinovih pet poznatih žena bilabugarska priceza.

Vernici svih godina stoje strpljivo čekajući da se popnu stepenicama do uzvišenog pijadestala i poklone se moštima najmoćnijeg balkanskog vladara i zadužbinara svog doba. Posmatrajući te scene posetilac iz Srbije shvata koliko je duboko naše neznanje o susedima, ali i o našim pravim vrednostima koje komšije izgleda više poštuju od nas samih. Dok se Srbi još klanjaju ideološkim i političkim idolima 20. veka, Bugari duboko poštuju svetorodne loze Nemanjića, Lazarevića i Brankovića čija su dela ostavila dubok trag u istoriji Balkanskog poluostrva.

Najjači je kult srpskog vladara Stefana Uroša Drugog Milutina, čije mošti počivaju u drevnom hramu Svete Nedelje, čije je nezvanično narodno ime Crkva Svetog kralja. Iz Banjske, Milutinove zadužbine i grobne crkve, njegove mošti su posle provale Osmanlija u Srbiju sklonjene u Trepču, odakle ih je oko 1460. bugarski mitropolit Silvanije ili Siluan, kako kaže zvanična istorija, odneo da bi ih spasao od Turaka.

Milutinovo netruležno telo je prvo doneto u manastir Svetog Kirila i Metodija, koji je odmah nazvanSveti kralj. Odatle su mošti prenesene u sofijsku rotondu Svetog Đorđa utemeljenu još u antičkoj Serdici, a zatim su premeštene u Mitropolijsku crkvu Svete Marine, gde su čuvane kao najvrednija relikvija. Početkom 18. veka je sedište sofijskog mitropolita, poglavara Bugarske pravoslavne crkve, premešteno u Crkvu Svete nedelje, a sa njim i mošti srpskog kralja.

Od tada su one izložene i čuvaju s najvećom pažnjom, što podrazumeva da se svake godine presvlače u novu blistavu purpurnu odeždu ukrašenu kolastim azdijama-nemanjićkim belim orlovima u belom prstenu. Ponekad se stakleni poklopac s kivota skida da vernici mogu da celivaju njegovu levu šaku okovanu srebrom. Glava i desna ruka, najmoćnije relikvije, simboli Milutinove moći i mudrosti, u dugoj i burnoj istoriji njegovih moštiju nestale su neznano kuda. Naime, još je kraljev savremenik i biograf Arhiepiskop Danilo Drugi zabeležio da su razbojnici pokušali da kidnapuju telo mrtvog vladara dok je nošen u raskošnoj pogrebnoj povorci ka manastiru Banjska. Danilo ga je sahranio na tajnu lokaciju u okviru zadužbine, ali kad su posle dve godine na tom mestu počela da se dešavaju čuda, Sveti kralj je otkopan i ukazalo se njegovo telo bez i najmanjeg traga propadanja, kako kažu žitija. Čim se ukazala prilika, u smutnim vremenima posle pada srpske despotovine mitropolit Silvanije je uzeo njegove svete mošti da ih sačuva i odneo ih je u Bugarsku, koja je bila vazal Milutinove Srbije. Iako je srpski kralj često ratovao s bugarskim velmožama, on je bio zet cara Đorđa Prvog Tertera, a po Milutinovoj preporuci su sklapani brakovi kojima su se mešale srpske i bugarske plemićke loze. Srpski kralj je u Bugarskoj zapamćen kao veliki ratnik, branilac od Vizantinaca i Tatara, oslobodilac od Turaka posle njihove prve velike provale u Evropu, ali i zakonodavac, zadužbinar, graditelj bolnica za siromašne od Svete Zemlje do Carigrada.

- Kult svetog srpskog Kralja Milutina u Bugarskoj je izuzetno jak još od 16. veka. Vernici neprestano dolaze da celivaju mošti, kojima se pripisuje ogromna moć, u skladu s njegovom vladarskom veličinom. Neobjašnjiv je srpski zaborav prema vladaru koji je državničkom mudrošću i vojnom veštinom stvorio od Srbije najveću silu na Balkanskom poluostrvu. Uprkos neverovatnim stvarima koje je postigao, on je, kao i celo naše srednjovekovlje gurnut u stranu - kaže istoričar prof. dr Vladimir Stanković, autor prve savremene biografije kralja Milutina.

Poklonjenje srpskim vladarima

Poštovanje koje u Bugarskoj uživaju srpske vladarske svetorodne loze pokazuju i plakati “Pokloničkog centra Sveti Jovan Rilski” na najvećim sofijskim crkvama koji pozivaju vernike na ture po Srbiji. Na ruti “Srpski krljevi sveci” obilaze se Žiča, kraljevom Studenica, Đurđevi stupovi, Petrova crkva i Sopoćani.Tura “Sveta Milica” podrazumeva posetu Kruševcu i Kraljevu, a “Sveti Knez Lazar” Despotovcu i Nišu, a tura “Fruška gora” podrazumeva poklonjenje sremskim zadužbinama Brankovića.

Dopis za Milutinove mošti

Tek 2006. tadašnji ministar kulture Dragan Kojadinović je uz pomoć uticajnih bugarskih novinara, došao u kontakt s tad moćnim episkopom iz Varne koji je uspeo da izdejstvuje odluku bugarskog Sinoda da nam vrate deo Milutinovih moštiju. To je bio osetljiv i složen poduhvat s obzirom na poštovanje koje mošti Kralja Milutina uživaju u Bugarskoj. Bugarski crkveni vrh je, po Kojadinovićevim rečima, tad tražio samo da naš Sinod napiše zvanični dopis kojim zahteva vraćanje dela moštiju, a da zauzvrat ponudi neku drugu malu relikviju. S obzirom da nema vesti o povratku Svetog kralja, izgleda da dopis ni do danas nije upućen.

Boris Subašić

(Copyright Boris Subašić – nijedan deo ovog teksta ne sme se kopirati i objavljivati bez dozvole autora)