Kristofer Dan u Keopsovoj piramidi

Kristofer Dan u Keopsovoj piramidi

Velika piramida faraona Keopsa nije bila grobnica, nego električna centrala koja je proizvodila struju na osnovu zemljinih vibracija, tvrdi projektni inženjer Kristofer Dan, autor bestselera „Izgubljene tehnologije drevnog Egipta“

Kristofer Dan, rođeni Britanac, koji od 1969. godine živi u Americi gde je, između ostalog, radio na projektima usavršavanja laserske tehnologije, već 35 godina istražuje i premerava piramide kod Gize, i zaključci do kojih je došao bacaju sasvim novo svetlo ne samo na jedno od sedam svetskih čuda, nego i naše shvatanje antičkih civilizacija. Na prvi pogled neverovatna i bizarna teorija o visokom tehnološkom znanju i opremljenosti kojima su raspolagali graditelji pre svega Velike piramide, poznatije kao Keopsova, kada se sklopi mozaik čini se nepobitnih činjenica koje Dan, a i drugi istraživači, iznose na svetlo dana, dobija na uverljivosti. Ali, u isto vreme postavlja i niz novih pitanja na koja nema odgovora, pa je shvatljivo da tradicionalni naučnici drže oči zatvorene i ponavljaju u beskraj scenario sa robovima koji vuku kamene blokove preko balvana i u milionima ih slažu da bi svom faraonu napravili večno počivalište.

Šta je to čime Kristofer Dan najviše intrigira naučnu zajednicu i čitalačku javnost? Čitava zamisao da su drevni Egipćani, ili neki još stariji narod koji je gradio piramide kod Gize, imali nekakvu vrstu električne rasvete, povezana je sa zagonetkom kako su ljudi duboko u podzemlju mogli oslikavati tavanice bez baklji, jer tragova čađi nema!? Objašnjenje da su koristili zamršeni sistem ogledala, ne „drži vodu“. Treće rešenje može da bude samo elektricitet, i naslikano je 600 kilometara južno od Gize, u Hatorinom hramu, a taj prikaz nazivaju „Sijalica iz Dendere“.

Geomehanička elektrana

Da starim narodima proizvodnja elektriciteta nije bila toliko nepoznata, svedoče i posude od pečene gline sa bakarnim cilindrima iz Iračkog Nacionalnog muzeja, poznatije kao „Bagdadske baterije“, koje su stare oko 2000 godina. Arheolozi nagađaju da su možda korišćene za galvanizaciju zlata na srebro za ukrasni nakit. Ali, ideja o električnoj centrali ide mnogo dalje u područje misterija i nagađanja, jer, kako kaže poznati istraživač tajni drevnog Egipta Robert Boval, „Ili se radi o tehnologiji koju ne razumemo, ili, ako je neko sklon mozganju, o spoljnom uticaju“, misleći pri tom na zagovornike teorije o prisustvu tehnologije posetilaca sa drugih planeta u davnoj prošlosti.

Suština Danovog otkrića je u tome da se zemljina kora sastoji od niza pokretnih delova, 9 velikih tektonskih ploča i 12 manjih, koje se uvek sudaraju ili razmiču. Pritisak raste u tektonskim rasedima, i neprekidno se zbivaju veoma mali potresi, i kada bi se konstruisao uređaj na način da njegova sopstvena rezonantna frekvencija bude ista ili u harmoniji sa frekvencijom Zemlje, mogao bi da postane oscilator koji bi crpeo energiju iz zemlje. Kristofer Dan veruje da je Velika piramida upravo to, i da deluje kao „akustični rog“ za sakupljanje i usmeravanje Zemljinih vibracija. Pošto je ispitao njenu unutrašnju strukturu, zaključio je da su prolazi i odaje osmišljeni upravo tako da maksimalno povećaju protok zvuka. Akustičke vibracije u materijalu od kojeg je napravljena, granitu koji sadrži kristale kvarca (Dan ne isključuje mogućnost da je u pitanju veštački kamen!), određene sprave u piramidi, konvertori kojih danas nema, pretvarale su u – elektricitet.

Kristal kvarca neobično reaguje kada je izložen vibraciji. Pojava je poznata kao piezoelektrični efekat, a sastoji se od naizmeničnog pritiska na kristal izazvanog vibriranjem, čime nastaje električna struja. Mikrofoni, na primer, rade na tom principu. Kristal kvarca ne stvara energiju, samo je pretvara iz jedne vrste u drugu. U stvari, služi kao transformator. Zanimljivo je da je Kraljeva odaja izgrađena od asuanskog granita koji sadrži 55 odsto ili više kristala silicijumskog kvarca. Dakle, Kraljeva odaja je, u određenom smislu, transformator“, kaže Dan.

Dokaz za to je da se iznad Kraljeve odaje nalazi pet redova granitnih greda, ukupno 43, a svaka je teška oko 70 tona! Svaki je sloj granita odrezan pravougaono i paralelno na tri strane, dok je sa gornje ostavljen neravnim, a razdvojen je prostorijama dovoljno velikim da se čovek može uvući u njih. Svaka bi granitna greda, dakle, mogla da vibrira ako bi bila izložena odgovarajućoj količini energije. Ako su im frekvencije usklađene, i druge grede bi takođe vibrirale u harmoniji sa prvom, i prenos energije bi bio maksimalan! Princip je jednak muzičkoj viljušci. Graditelji su obradili neravne strane greda pre nego što su ih postavili na mesto, odtranjujući komade i bušeći rupe. „Usklađivali su ih“, tvrdi Kristofer Dan. Akustička testiranja potvrdila su da su one zaista rezonantne s temeljnom frekvencijom i da odaja stvara povišenu notu „F“, a veruje se da je to u harmoniji sa prirodnom vibracijom Zemlje.

Struja iz hemijske reakcije?

Mehanizama kojima je Velika piramida bila opremljena da bi služila svojoj funkciji proizvodnje električne energije danas nema, ali Kristofer Dan, kao i pomorski inženjer Džon Kedmen, koji mu se pridružio u dokazivanju ove teorije, veruje da su oni postojali i da su bili veoma sofisticirani.

Postoji mišljenje da je pre egipatske civilizacije na tom prostoru bila jedna koja ja nazvana „kemitijanska“, a njen period se rangira od 65.000 do 9500 godina pre naše ere. Kada se razmatra pitanje nedostajućeg oruđa ili mehanizama, mnogo je logičnije smatrati da oni sežu što dublje u prošlost. Tragovi upotrebe sprava na artefaktima su nesumnjivi. Još je sir Vilijam Flinders Petri pisao o njima 1883. godine“, kaže Dan.

Da je Velika piramida bila složena naprava, potencijalno sposobna za stvaranje energije, neki istraživači veruju da se tragovi mogu pronaći istraživanjem podzemlja te građevine. Džon Kedmen je 2000. godine ponudio teoriju da su Egipćani crpili vodu iz Nila i dovodili je u malu odaju ispod građevine. Pumpa je tada mogla da stvori snažan hidraulički pritisak koji bi prouzrokovao vibriranje cele piramide.

U podzemnoj odaji postoje dokazi da je u njoj bila prisutna voda koja je izazvala eroziju na tlu i poviše na tanjim područjima. Tu je i delovanje hidrauličnog impulsnog generatora. Dakle, imate talas razređivanja s vrlo niskim pritiskom koji je pogađao strop i doslovno ga odlamao. Razlog tome je bilo udaranje komprimiranih talasa u strop. To se vrlo dobro vidi”, kaže Kedmen.

Ispitivanjem okana Kraljičine odaje pronađeni su tragovi cinka i hlorovodonične kiseline. Pošto je Rudolf Gantenbrink 1993. otkrio “ventilacione otvore”, koji nikada nisu služili ventilaciji, Dan sugeriše da su dve hemikalije ulivane kroz okna a zatim pomešane unutar Kraljičine odaje pokretale sagorevanje.

Verujem da je hemikalija koja je dolazila kroz severno okno bila hidratizovani cink, a ona koja je dolazila kroz južno okno

i ulazila u odaju razređena hlorovodična kiselina. To se jasno vidi na zidovima odaje”, smatra Dan. On dalje nagađa da je produkt te hemijske reakcije bio vodonik koji je putovao iz Kraljičine odaje u Kraljevu, a zatim bi vibracije iz podzemnog bazena pretvorile atome vodonika u mikrotalasni “energetski zrak”.

Dokaz koji ukazuje na korišćenje vodonika može

se pronaći u Kraljevoj odaji. U njoj postoji okno dimenzija 21×12 cm koje bi bilo pogodno za provođenje talasa “MASER”, ili “mikrotalasno širenje kroz pobuđenu emisiju zračenja”. Od te tačke možemo ponuditi razne zamisli šta su radili s tim”, navodi Kristofer Dan.

Da li je Velika piramida u Gizi zaista stvarala energiju u dalekoj prošlosti? I, da li je moguće da je ta energija pokretala alate starih graditelja i uređaje poput “Sijalice iz Dendere”?

Od obeliska do Teslinih talasa

Krajem 19.veka, poznati egiptolog Čarls Pjaci Smit zabeležio je da se u odaji osećao neugodan miris koji je navodio posetioce da je što pre napuste. Dan smatra da miris nije bio posledica nečistoća, već da su to bili preostali elementi hemijskih procesa koji su se u njoj nekada odvijali. O njima svedoči i činjenica da su zidovi bili pokriveni solju, kao i horizontalni prolaz u donjem delu Velike galerije, a na nekim mestima sloj soli je bio deblji od jednog santimetra. So je nuzproizvod hemijske reakcije u kojoj nastaje vodonik, i istraživači smatraju da je nastala kada je vrući gas koji je nosio vodonik reagovao s kalcijumom iz krečnjačkih zidova.

Ali, ako je u Gizi postojala toliko snažna elektrana, gde je odlazila dobijena energija? U Hramu sunca u Abu Gorabu, arheolozi su 1898. godine otkrili bazu masivnog obeliska koji je po proceni bio visok oko 50 metara. Abu Gorab je poznat kao „Mesto bogova“, gde su faraoni i sveštenici doživljavali uzvišenje svesti zahvaljujući vibracijama koje je odašiljao obelisk. Monoliti sličnog oblika su pronađeni po čitavom svetu, što je zagovornike teorije o postojanju tehnološki napredne civilizacije u drevno doba navelo na pretpostavku da su služili za prenos energije koja je stvarana u ovoj i sličnim elektranama!

Verujem da su obelisci nekakva vrsta igala za akupunkturu Zemlje, koji fokusiraju i verovatno zalečuju Zemljine energetske meridijane koji nisu u ravnoteži, a drevne kulture su znale kako to da naprave”, kaže doktor Patrik Flanagan, autor poznate knjige „Moć piramida“.

Dok Barham, stručni savetnik na Monro Institutu, ukazuje da su kristali tokom prošlosti korišćeni za razne izume i tehnologije i bili ključni za pretvaranje jedne energije u drugu. Ogroman broj obeliska je napravljen od granita, a savni naučnik Nikola Tesla je jula 1899. godine tvrdio da je pronašao način za bežični prenos energije – upravo obuzdavanjem prirodne Zemljine provodljivosti, ili kako ih je Tesla zvao „stojećim talasima“. Divovski odašiljači bi, po Nikoli Tesli, mogli da šalju i primaju neograničenu količinu elektriciteta, koji struji poput nevidljive vode. A jedna od ključnih komponenti u tom sistemu, kao što je poznato, bio je kristal kvarca!

Miodrag Radojčin