Ne zna se još šta je i ne da se uništiti, a napada i životinje i ljude. Reč je o misterioznom uzročniku pošasti zvane »bolest ludih krava«

Prve žrtve su bile ovce. Farmeri su primetili da se neke životinje iz stada čudno ponašaju – da trljaju glave o ogradu kao da pokušavaju da se otarase nekog parazita. A onda je stoka počela da umire. Zaraza je bila još nepoznata, ali su simptomi isti – životinje su počinjale čudno da se ponašaju – postajale su zloćudne, zatim više nisu mogle da hodaju i na kraju su umirale.
U novije vreme, bolest je počela da se javlja i kod farmera. Ljudi su počinjali da gube pamet i umirali u roku od nekoliko meseci od pojave prvih simptoma. Iako je do danas poznato malo takvih slučajeva, već je jasno da je reč o istoj zarazi.
Krivac je »prion«
Ono što nauka zasad zna o neobičnom uzročniku zaraze je vrlo zabrinjavajuće. To nije ni virus, a ni bakterija, nemoguće je uništiti ga poznatim antisepticima kao ni visokom temperaturom, čak ni zračenjem. I dok neki naučnici i danas tvrde da bolest ne postoji, drugi kažu da je u pitanju potpuno nova vrsta bacila koju su nazvali »prion«, i po njihovom mišljenju verovatno je kriva za oko hiljadu smrti godišnje.
Sve do pojave priona nauka je mislila da poznaje način na koji se razvijaju infekcije. Strano telo – recimo virus – ulazi u zdravu ćeliju i koristi njen genetski kod da napravi svoje kopije. Te kopije se šire dalje i inficiraju nove ćelije. Ali, prion nema svoj genetski kod i upravo zbog toga deo naučnika još od 1967. godine, kada je prvi put primećeno delovanje nepoznatog uzročnika, odbija da prihvati njegovo postojanje. Još tada je, naime, otkriveno da nepoznata stvar prouzrokuje sićušne rupe u mozgu čije tkivo postaje slično sundjeru. Ishod toga je gubljenje pameti i smrt.
Bolest se, utvrdjeno je tada, prenosi unošenjem zaraženog tkiva, i to čak i ako se ono skuva ili ozrači. Naučnik sa Univerziteta u Kaliforniji Stenli Prusiner otkrio je jedini način da se uzročnik bolesti uništi – hemikalije koje uništavaju proteine. Pretpostavio je da to znači da je »bacil« protein i nazvao ga »proteinska infektivna čestica« ili prion. Kada je, medjutim, 1982. godine objavio rezultate svog istraživanja, zvanična nauka ga je ismejala i nazvala jeretikom.
Prusiner i njegove kolege su za poslednjih deset godina otkrile još niz dokaza o postojanju priona kao i o njegovom poreklu. Pre svega, otkrili su da je prion ustvari jedan od proteina koji mozak normalno luči. Nazvan je PrP, i nastaje po »naredjenju« DNK (dezoksiribonukleinske kiseline) nosioca genetskog koda, u mnogim životinjama, od miševa do ljudi. U normalnom obliku, PrP ima neku, nepoznatu, ulogu u mozgu. Ali, ako se nešto poremeti, moždane ćelije stvaraju drugačiji, smrtonosni oblik PrP–a – prion.
Prusinerova istraživanja dovela su prion u vezu i sa veoma retkim bolestima ljudi kao što je Krojcfeld–Jakobova bolest. Iz nepoznatog razloga, nekom greškom DNK, mozgovi obolelih od Krojcfeld–Jakoba počinju da luče smrtonosni oblik PrP–a odnosno prion, oni gube razum i na kraju umiru. Već ranije je utvrdjeno da se kod potomaka obolelih od Krojcfeld–Jakobove bolesti relativno često javlja ili ta ista bolest, ili slična vrsta demencije koja se zove Gerštman–Štrausler–Šajnkerova bolest.
Zaraza sa mrtvih tela
Obe bolesti su, medjutim, izuzetno retke, nasledne su, i u prvi mah nije bilo jasno kako mogu da postanu zarazne? Odgovor je brzo otkriven, a način je jeziviji nego što bi ijedan pisac horora mogao i da sanja. Prioni su, naime, dospevali u ljude sa hormonima, tkivima i organima koji su uzimani sa mrtvaca – ne vodeći računa o tome od čega su ti ljudi umrli.
Sredinom pedesetih godina lekari su, naime, počeli da leče decu sa poremećajima u rastu hormonima uzetim iz mrtvih ljudi. Lečenje tim hormonima, iz moždanih žlezda, postignut je veliki uspeh. Ali, sedamdesetih godina lekari su počeli da primećuju vrlo visok procenat Krojcfeld–Jakobove bolesti kod ljudi koji su dobijali hormone rasta. Istraživanja su pokazala da su svi oboleli dobili hormone iz mozgova ljudi koji su umrli od demencije. Onda su se pojavili i novi dokazi – oboleli su i drugi koji su primali proteine ili tkiva (recimo rožnjaču) sa mrtvih ljudi.
Tek pre tri godine, 1993, upozoreno je da su u opasnosti od Krojcfeld–Jakobove bolesti i stotine žena kod kojih je hormonima sa mrtvih tela lečen sterilitet. Krajnje su opasni i hirurški instrumenti koji su bili u kontaktu sa prionima, jer se oni ne uništavaju normalnom sterilizacijom.
Sada je već potpuno jasno da je Krojcfeld–Jakobova bolest isto što i takozvano »oboljenje ludih krava« koje mozgove životinja pretvara u sundjerasto tkivo, kao i da ta bolest može da se dobije i od zaražene govedine.
U medjuvremenu je otkriveno i kako se prioni šire u mozgu – oni, naime, imaju sposobnost da normalne proteine PrP pretvore u prione, i za to je dovoljan – dodir. Na Institutu za tehnologiju u Masačusetsu (MIT) pretvorili su proteine PrP u prione tako što su u epruvetu sa PrP ubacili jedan prion i promućkali!
Kako nastaje greška u genetskom kodu koja dovodi do stvaranja priona – još nikome nije jasno. Ne možemo se oteti utisku da je to još jedna od »blagodeti« civilizacije, koja nam je donela zagadjivanje vazduha, zemlje i voda, ozonske rupe i ko zna šta još. Ali ona se javlja i tamo gde savremena civilizacija jedva da je kročila.
Bolest ljudoždera
Još 1956. godine vesti o užasnoj novoj bolesti stigle su sa Papue–Nove Gvineje. Pripadnike plemena Fore pokosio je »kuru«, odnosno »drhtavica«. Počinjalo je gubitkom koordinacije i normalnog govora, za nekoliko meseci žrtve više nisu mogle da hodaju, a za godinu dana su potpuno gubili razum i umirali. Ali, iz nekog razloga bolest nije pogadjala odrasle muškarce – samo žene i decu. Američki lekar dr Karlton Gajdusek pokušao je da otkrije uzrok epidemije. Već pri prvoj obdukciji primetio je da je nervni sistem žrtava u jezivom stanju. Ali, uzročnik nije uspeo da otkrije.
Istraga koju je sproveo otkrila mu je poreklo zaraze. Fore su još upražnjavale kanibalistički ritual – jeli su mozgove preminulih rodjaka. Ali, to su činile samo žene, koje su jezivi »obrok« delile sa decom.
Gajdusek nije uspeo da nadje uzročnika (pretpostavio je da je u pitanju neki »spori virus«), ali je još tada bolest povezao sa Krojcfeld–Jakobovom i Gerštman–Štrausler–Šajnkerovom bolešću. Za to je 1976. godine dobio Nobelovu nagradu.
Retka vrsta oboljenja mozga ponovo je uzburkala javnost tek krajem osamdesetih godina, kada se pojavila kod »ludih krava«. Takozvana BSE (govedja spongiformna encefalopatija) najpre je otkrivena u Velikoj Britaniji 1986. godine, i od tada je od nje obolelo 150.000 grla stoke. Smatra se da je bolest nastala tako što su goveda hranjena mozgovima ovaca koje su umrle od slične bolesti, opisane na početku teksta.
Pravog krivca ove bolesti, međutim, kao i za sidu ili ebolu, treba tražiti u samom čoveku, pre svega u njegovom sve neprirodnijem načinu življenja i razarajućim tehnologijama kojima sve bezobzirnije zadire u prirodni red i procese.