Zašto vanzemaljci uglavnom imaju prevelike glave i oči, a mala tela i usta 

Reklo bi se, bar prema svedočenjima onih koji su imali konkretna iskustva sa vanzemaljcima, da je njima, iz nekog razloga, posebno interesantan ljudski organizam, odnosno telo. Sve je više svedočenja onih koji tvrde da su ih vanzemaljci kidnapovali i zatim proučavali njihov organizam, pa i vršili eksperimente nad njima. Slične opite vršili su i na životinjama, a uzimali su i uzorke kamenja, zemlje… Zašto sve to čine, ne zna se tačno, ali nas, razumljivo, najviše interesuje zašto ih toliko zanima naše telo. Međutim, i nas, pored ostalog, zanima njihovo telo.
Postoji li način da neko od Zemljana utvrdi osnovne karakteristike vanzemaljaca, odnosno njihov spoljnji izgled, anatomsko–biološku strukturu, njihove psihičke sposobnosti, pa i da prema tim podacima izvede zaključke kakvo je područje odnosno planeta odakle dolaze, proceni stepen njihovog tehnološkog razvoja, pa čak i stepen evolucije. Šta znamo o vanzemaljcima i koliko možemo reći da ih poznajemo?
Na sve ovo osvrnula su se dvojica vrsnih poznavalaca ove zagonetne materije i dala, prema svojim saznanjima, konkretne procene. Evo nekoliko najosnovnijih detalja iz njihovih istraživanja.
Žive daleko od svog sunca  
Britanac Dejvid Kumer, iz Hereforda, član je jedne grupe koja se bavi proučavanjem misterioznih pojava vezanih za NLO–e.Nedavno je izneo niz pretpostavki i razmatranja o anatomiji, biološkim potrebama i zahtevima vanzemaljaca. Na osnovu njihovih fizičkih karakteristika, Kumer je doneo nekoliko zaključaka:
»Ako pogledamo vanzemaljce i pročitamo mnoge izveštaje o otmicama, vidimo da oni, od slučaja do slučaja, veoma raznoliko izgledaju. Ali, ipak, u najvećem broju primera slični su po neusklađenosti između tela i glave, za šta svakako postoje određeni razlozi. I sam oblik njihovih tela ukazuje na nekoliko stvari. Koristeći zemaljske vrste kao merilo, ne bi se reklo da su, recimo »mali sivi« bića koja žive, pod vodom, jer, očigledno, nemaju aerodinamična tela. Drugo, na osnovu tvrđenja očevidaca da ova vrsta vanzemaljaca ima velike oči, nameće se zaključak da možda žive u  mračnoj ili noćnoj sredini ili, pak, da su neka podzemna rasa. Moguće je i da je njihovo sunce udaljenije od njihove planete nego naše od Zemlje, pa da je intenzitet svetlosti koja stiže do njih, slab. U tom slučaju sledi, da oni dobijaju mnogo manje ultraljubičastog zračenja od nas na Zemlji. Da li njihove oči prikupljaju svetlost?
Ako je film iz Rozvela, o obdukciji jednog vanzemaljca,  istinit, da li je membrana, odstranjena tom prilikom iz njegovog oka, bila, u stvari, ultraljubičasto filter sočivo?  
Što se tiče manjih, odnosno sitnijih tela ovih vanzemaljaca, možda je to posledica većeg gravitacionog dejstva njihove planete, kombinovano sa drugačijim atmosferskim pritiskom. Moguće je da su na početku procesa njihove evolucije, ovaj pritisak i gravitaciono delovanje ograničili njihov rast i kretanje. Da bi se to nadoknadilo, poboljšane su njihove intelektualne sposobnosti, što verovatno može objasniti zašto su im nesrazmerno velike glave.
Neosetljivi na patnje otetih
Ne osporovam njihove psihičke sposobnosti – nastavlja dalje Kumer – ali smatram da je nepravedno uzimati kao njen izvor isključivo moždanu masu.
Što se pak tiče njihovih emocionalnih reakcija i odnosa prema ljudskoj rasi – stepen tehnološkog  razvoja neke civilizacije ne mora obavezno biti saglasan stepenu njenog sociološkog razvoja. Pogledajte nas, sa nuklearnim oružjem i svim onim strahotama koje jedni drugima svakodnevno činimo. Pogledajte lica ljudi koji su upleteni u razne grozne scenarije. Da li smo zaista toliko različiti od vanzemaljaca koji vrše otmice, a možda i razna druga nasilja? 
Što se tiče tehnologije vanzemaljaca, ona je svakako daleko superiornija od ljudske. Moguće je da su je razvili koristeći se raznim psihičkim zakonitostima kojih mi, za sada, nismo svesni. Ipak, ako su se njihove letelice kvarile i zatim padale, ili ako su na neki način obarane, znači da su ili ranjivi ili veoma neoprezni. Ako su od nas psihički razvijeniji, ne znači dakle da su i savršeni. To se vidi i  iz činjenice da neće, ili ne mogu, da osete ili razumeju kako se osećaju ljudi koje otimaju i nad kojima vrše eksperimente, često pri tome i iz mozga otetog izvlačeći cerebralnu supstancu.
Kako se razmnožavaju
Ne znam kako se, usled »odsustva« polnih organa (što je primećeno u nekim primerima), određuje pol jednog »malog sivog«, naročito ako se to određivanje vrši kao kod ljudi. Mnoge zemaljske vrste imaju reproduktivne organe u samom telu. Možda je to slučaj i sa ovim vanzemaljcima? Ipak kod nekih vanzemaljaca viđan je neki organ koji bi mogao biti reproduktivni; je li to neka vrsta organa za polaganje jaja (kao kod većine ženki insekata), ili oni pak imaju samo jedan rod, odnosno sami sebe »zamenjuje«, rađajući svoje minijaturne verzije. 
Usta vanzemaljaca su uglavnom mala i u obliku proreza. Smatra se da ne bi bila mnogo korisna za verbalnu komunikaciju, i zato oni koriste telepatiju. Ali i u tom slučaju moraju da poznaju neki jezik, možda čak i sličan našem. Ipak, iako struktura usta isključuje govor, onakav kakav bismo mi razumeli, ona dopušta zvukove kao što su zvižduk, cvrkut i šištanje, što su potvrdila i neka svedočenja očevidaca. A ovakav način »govora« neodoljivo podseća na »govor« delfina. To bi moglo značiti i da su oni u nekoj međusobnoj, bliskoj razumnoj vezi (ovo izričito potvrđuju neke objave iz viših dimenzija – prim. red). Zatim, ovakvom obliku usta, odgovarala bi lagana, tečna hrana. Setite se slučajeva osakaćene stoke kojoj su vanzemaljci odstranjivali neki unutrašnji organ. Na mrtvim telima ovih životinja,  u blizini mesta odstranjenih organa, bilo je i po nekoliko malih rupičastih rana. Pretpostavlja se da je odstranjenje organa vršeno upravo kroz te rupe, koje su manje od samih organa. Izgleda da su ti organi vanzemaljcima bili od manje važnosti za istraživanja, odnosno da su ih oni pretvarali u tečno stanje, i isisavajući koristili ih možda i kao hranu.« 
Prvi anatomski prikaz
Ovo Kumerovo razmatranje može donekle ilistrovati analiza koju je slikovito dao jedan član specijalne desetočlane grupe bliske američkoj vladi, pod psedonimom »Falkon«. To je detaljan opis vanzemaljca, tipa »malog sivog«, napravljen prema crtežima većeg broja svedoka – ali i začuđujuće detaljnim analizama njegove anatomije, što i navodi na zaključak da je pre reč o jednom uhvaćenom ili nastradalom ufonautu nego o tipiziranom vanzemaljcu. Bilo kako bilo, prvi put smo u prilici da vidimo anatomski izgled jednog inteligentnog bića koje potiče iz zvezdanog sistema različitog od našeg. »Falkon« opisuje:
»Visina ovih bića je između metar i metar i petnaest centimetara. Oči su veoma velike, gotovo kao kod insekata, i imaju par unutrašnjih kapaka. Na mestu gde bi trebalo da je nos, imaju samo dva otvora. Usta su mala, nemaju zube, već samo očvrsli deo nalik na gumu.
Unutrašnji organi su im prilično jednostavni. Postoji jedan organ koji izgleda funkcioniše i kao srce i kao pluća, a sistem za varenje im je prilično uprošćen. Koža vanzemaljaca  veoma je elastična i tvrda, verovatno očvrsla od njihovog sunca. Mozak im je složeniji od našeg. Dok je centar za kontrolisanje  naših očiju smešten u zadnjem delu glave, njihove oči kontroliše prednji deo mozga. Sluh im je mnogo bolji od našeg, i čak je osetljiviji od psećeg. Reproduktivni organi su im… postoje i mužjaci i ženke.
Bubrezi i bešika su kao jedan organ, za izbacivanje nepotrebnih materija. Imaju još jedan organ za koji naučnici pretpostavljaju da služi za pretvaranje čvrstih materija u tečne.  Šake im imaju četiri prsta, a nemaju palčeve. Stopala su im mala i sa opnama između prstiju. Prosečni životni vek im je od 350 do 400 godina. Ovo nije toliko neverovatno kao što se čini, jer su ova bića nalik na reptile. A poznato je da neke vrste reptila, ovde na zemlji, mogu da žive i po 400–500 godina (čak je otkriven gušter star oko 850 godina). Po mom mišljenju, ovi vanzemaljci imaju koeficijent inteligencije preko 200.«