Nikodije Spasić, autor knjige "Seča zapisa"

Nikodije Spasić, autor knjige “Seča zapisa”

Nikodije Spasić, autor knjigeSeča zapisapriča o značaju molitvenog drveća u našem narodu.U pedesetak sela u jagodinskoj opštini zapisi su posečeni u doba vladavine komunizma (a bolje nije ni u drugim delovima Srbije), i nijedandrvosečanije ostao nekažnjen

 

 

Nikodije Spasić je još davne 1991. godine objavio svoju antologijsku knjiguSeča zapisa. Tada je Srbija bila jošu ranamaod seče svetog drveća koje su sprovodile komunističke vlasti.

-Dugi niz godina, putujući po Srbiji, slušao sam priče u svakom selu šta se događalo onima koji su se osmelili da seku zapise. Na kraju se mi se pričasložilai odlučio sam knjigu vežem za opštinu Jagodina, gde živim. Krenuo sam u hodočašće i za 52 dana obilazio sam svakoga dana po jedno jagodinsko selo i pisao po jednu priču. U 49 sela dogodila se - seča zapisa. Samo u tri jagodinske opštine nisu posečeni!

Na kraju knjige nalazi se precizan spisak ljudi - imena i prezimena onih koji su priče ispričali, sa njihovim godinama rođenja, pa nemamo razloga da sumnjamo u autentičnost događaja. Navešćemo samo neke od njih. Sve u svemu, niko od vinovnika seče nije prošao bez posledica.

Selo Voljavče: čovek je zajedno sa svojim sinovima posekao zapis na svom imanju. Žena i snaje sedele su po vedrom danu pred svojom kućom (i one su pomagale u seči).I tada iz vedra neba sevnu munja, puče grom i ubi ženu jednog od mojih sinova, a njenu svekrvu i jetrvu obori na zemlju“ – kaže ispovest.A drugi crni barjak postavi moj drugi sin, za svojim sinom. Negde u gradu sevnu struja iz zida i ubi mi unuka.

Selo Glogovactu su stradala tri zapisa:Na Ermskom gumnu neki čovek kupi zapisni hrast i plati drugom čoveku, onome iz Duboke, da ga izvadi i iseče na komade. Taj posle i rođenog oca iseče sekirom. I u Ključu je zapis bio hrast. Onaj što ga iskopa ne požive ni dugo, ni srećno. Obesi se na dud u svom dvorištu. A sin mu osta bez dece. I naš treći zapis je hrastovo drvo. Eno ga, u sredini sela. Osušio se i sad straši narod, a niko ne sme da ga izvadi. Uništila ga ženska ruka, kad niko nije video, sipala je naftu u njegove žile. Ali bog ne da da se tajna sakrije. Uvek te neko gleda kada učiniš nedelo. Ta žena mu je zatrovala dušu i sad čeka šta će da je snađe. Prva nevolja zadesi njenog muža. Opi se i upogani pred ljudima. Ona izbeže negde od nas, ali od prokletstva nema kud. Kad je stigne kazna, neka priča svetu da na srpskoj zemlji postoji greh koji ne može da se okaje.

Dionica:Ubica zapisanog drveta obole preko noći i više glavu ne podiže. Umre kada ljudi ne umiru, još tri puta se crni barjak zavijori iznad njegove kuće, za kćerkom i mladim sinovima.

Dobra Voda:Jedan od naših zapisa bio je hrast na međi Milorada Đorđevića i Dragutina Jankovića. A kad je nešto na međi, pola je od ovoga, pola od onoga. Ja uzeh i od jednoga i od drugoga. Hrast je dobar za vatru, polako gori i dugo drži žar, dok se u pepeo ne pretvori. Izgoreo sam celo drvo, jedino nisam smeo da stavim u vatru onaj deo na kojem je bio urezan krst. Tu cepanicu sam bacio ispred kuće i na nju sam se spotakao kad su me uhapsili i odveli u tamnicu za nedela koja sam počinio. Znam da mi niko ne veruje, ali taj krst na hrastovoj kori zasvetleo je pred mojim očima. Ja nisam čovek koji se plaši, prošao sam kroz klance i tamne noći, ali tada sam zadrhtao od jeze i pokajao se za svako zlo koje sam drugome naneo.

Od tuđeg nikada nisam imao koristi. Tuđe me satre i odvede u zatvor, iza rešetaka. Kada sam se posle silnih godina vratio u selo, jedva sam poznao ukućane. I puteve i staze bio sam zaboravio. Gledam, a ništa ne prepoznajem. Sina mi je sudbina krivom nogom obeležila, a drugi ode na tuđe imanje, da druge sluša i tamo čeka da mu neko javi čas moje smrti.

Nije slučajno što mi se kuća razmeđila. Još jedan naš seljak kupio je zapis sa međe, od Jankovića, Bore i Dragutina i njega što snađe takođe treba da se zapiše. Šta je uradio sa svetinjom, samo to on zna. A Bog zna zašto kamion nalete na njega pred ribarskom kafanom, dok je bicikl terao. I Bog zna zašto mu snaja ode od kuće na jednu stranu, a drugo dete na drugu, u tuđinu.

Tako mi posekosmo dva zapisa, a neki čovek iz Velikog Popovića poseče treći, na imanju Dragutina Ilića. Sada naše selo čuva od Božje osvete samo jedan zapis, divlja kruška na njivi Nikole Ilića. Za njega nisu važile komunističke zabrane. On je svake godine obnavljao krst, polivao ga vinom i kitio vencima. U vremenu straha bila je to velika hrabrost. Kao da je zadužbinu podizao.

U ovoj ispovesti pominju se četiri zapisa u selu. Zašto?

-U mnogim tekstovima piše da svako naselje treba da ima četiri zapisa, koji su se oduvek, od starine, sadili po stranama sveta. Međutim, kada su posečeni zapisi, taj brisani prostor stajao je kao velika nesreća za naseljesmatralo se da sa te strane gde nema zaštitedolaze demonske sile. Zato se u obnavljanju i pri sađenju novih zapisa išlo na to da se prvo posade na ta nezaštićena mesta. Najčešće je takvo drvo hrast, zato što je dugovečan. On je - kao nebeski svod. Tamo gde nije bilo crkve, zapis je bio - nebeski svod za to naselje.

Dakle, drvo-zapis je nešto poput crkve?

-Da, jer bio je običaj da se pod zapisom krsti dete, da odatle počinje svadbeno veselje i da se ispod zapisa obeleži i nečija smrt: tu počinje obredna povorka, ukoliko je glavni zapis blizu groblja.

Jagodinski zapis posekaoJuda

Naš sagovornik se sa zapisom susreo još kao dete. Rođen je u Omašnici kod Trstenika (kasnije su se moji preselili u Kruševac i tamo sam završio gimnaziju):

-Između sela Donja Omašnica i Golubovo, odakle je bio sluga Golubar, po narodnom predanju sluga kneza Lazara, postoji veliko mesto na livadi gde se okuplja narod i tu je jedan ogroman hrast. Mi smo kao deca dolazili tamo da se igramo, ali tada ispod hrasta nije bilo litije, takvo je bilo vreme. Litija je u mnogim naseljima po zapovesti novih Titovih gospodara koji su ukinuli veruukinuta. U jagodinskoj opštini je među prvima ponovo uvedena litija, desetak godina pre ponovne pojave litija u Beogradu, Kruševcu i drugim gradovima.

Spasić kaže da je po objavljivanju knjigeSeča zapisa“ – zaživela i litija, kao i priča o zapisima koje treba obnoviti. Početkom devedesetih, ipak, svest o značaju zapisa nije bila tako visoka, pa je bila aktuelna priča o jagodinskom svetom drvetu koje je neko pristao da poseče. Neverovatno, ali na ovaj korak se odlučio penzioner GPPutRadovan LazarevićJuda. Treba li na ovo nešto da dodamo?

Šta se dogodilo sa Judom - ne znamo (za onog biblijskogznamo), ali, po onome što je naš sagovornik zabeležioniko nije ostao nekažnjen - ako je uništio drvo-zapis. A zašto ljudi to, uopšte, čine?

-To je zapisano još u Novom zavetu u poslanici apostola Pavla Rimljanima, kao što sam naveo i u knjizi:Dobro što hoću ne činim, nego zlo što nećuto činim. Sve je to u čoveku. On zna šta je dobro, ali to ne čini, nego čini zlo. Znači, čovek je jednospornobiće koje je podeljeno na dobro i zlo. Kada dođu zla vremena, kada po zapovesti gospodara, vlasti, počnu da se menjaju zakoni i običaji, onda dođe do toga da čovek koji nekada ni list nije smeo da skine sa zapisa, nije se usuđivao da oskrnavi to sveto drvo, (jer su mnogi su slušali u detinjstvu od svojih starih te priče)poseče zapis. I etokazna ih uvek stiže. Zapis ne sme ni da se loži, čak i ako sam padne. Tu gde je živeo, iskopa se njegovo grobno mesto i sahrani, kao čovek, kao biće koje je živelo sa nama.

Verujem da priča o zapisu mora da dotakne svakog verujućeg čoveka. Pa ineverujućeg. Oni se, zapravo, najviše i boje, oni koji ne veruju. Nama su rušili hramove svi naši neprijatelji, a onda su rušili hramove i oni bezbožnici koji su došli da zavode komunističku vlast, ali mi sami, mi, Srbi posekli smo svoje sveto drveće. To se ne sme zaboraviti i to mora prestati.

Za kraj, citiraćemo deo predgovora knjiziSeča zapisakoji je napisao mr Miodrag Aleksić, a koji možda najbolje odslikava suštinu ove priče:Ni u krivičnom, ni u običajnom pravu nema, niti se pominje kazna za drvoseču zapisa. Ova knjiga pokazuje da kaznu odabira sam grešnik, ili kazna odabira njega. Ta kazna nije osveta, ni volja bogova, jer su bogovi na kraju milosrdni u svojoj moći. Prokletstvo drvoseče zapisa je usud pred kojim su i bogovi nemoćni da pomognu. Teško onome ko ovu knjigu pročita, pa zaboravi!

Ne sme seni ubrati plod

Prof. dr Ljubinko Radenković sa Balkanološkog Instituta SANU, svojevremeno je vašem novinaru pojasnio priču o molitvenom drveću.

-Kada krene povorka krstonoša, obilazilo se oko takvog drveta, a nošen je krst, zastave i ikone iz crkve. Tada su svi pevali molitvenu pesmu, koja sadrži i elemente magije.

Povorka bi obišla oko drveta, sveštenik bi očitao molitvu i urezivanjem u drvoobnovio krst. To bi obično bilo neko rodno drvo, sve što donosi bilo kakav plod. Često se radilo o hrastu, ali mogla je to biti i divlja jabuka, kruška, pa i jasen. Sa takvog drveta ništa se nije smelo ubrati, i nijedna grana koja bi pala nije se smela stavljati u vatru. Kada bi se drvo osušiloi dalje ga niko ne bi dirao, jer su kružila predanja šta bi zadesilo čoveka ako se ne pridržava ovog pravila.

Spomenka Milić