Prvi mobilni telefon iz 1957. godine

Sovjetski radio-inženjer, doktor tehničkih nauka Leonid Ivanovič Kuprijanovič je 4. novembra 1957. dobio patent broj 115494 za “Uređaj za poziv i prebacivanje radio-telefonskih komunikacionih kanala”, a prvi mobilni bio je težak tri kilograma

Razvoj mobilnih komunikacija širom sveta, verovali ili ne, započeo je još tridesetih godina prošlog veka, a najnaprednije zemlje bile su Nemačka i SSSR. Amerika se pridružila “mobilnoj trci” tek 1940-ih godina. Međutim, prvi uređaj koji je ugledao svetlost dana nastao je tek kada je 4. novembra 1957. radio-inženjer, doktor tehničkih nauka Leonid Ivanovič Kuprijanovič dobio patent broj 115494 za “Uređaj za poziv i prebacivanje radio-telefonskih komunikacionih kanala”. U zvaničnom dokumentu Komiteta za pronalaske i otkrića autor je zapravo opisao osnovne principe mobilne telefonije, kompresiju i dekompresiju signala, čiji su

Nije imao ekran, ali je imao brojčanik

razvoj kasnije pripisivali zapadnim stručnjacima.

Kuprijanovič je bio talentovani radio-amaterski konstruktor, koji je razvio i male radio-stanice. Tako je 1956. napravio ručni voki-toki koji je težio svega 50 grama, radio je bez “punjenja” 50 sati i obezbeđivao komunikaciju na dva kilometra (kasniji nastali američki uređaji “dosezali ” su svega do 400 metara).

Uglavnom, te 1957. on je javno prikazao prototip automatskog mobilnog telefona LK1. Uređaj je bio težak tri kilograma, imao je opseg od 20 do 30 kilometara, a baterija je trajala čitav dan. Bio je “opremljen” lampnim poluprovodnikom. Godinu kasnije, Kuprijanovič je unapredio svoj LC, pa je sada težio svega 500 grama, a i bio veličine dve paklice cigareta (zapadni mobilni telefoni bili su takve veličine i težine tek početkom 1980-ih godina). Sovjetski telefon, baš kao i današnji, kontaktirao je telefonsku centralu preko bazne stanice. Ne samo da je primao i predavao signale, već je i prenosio signale sa “žičane” mreže na mobilne telefone. Uglavnom, bilo je moguće pozvati bilo koji fiksni broj sa LC, ili ga kontaktirati pozivom sa fiksnog telefona (uključujući i govornice).

Kasniji modeli bili su manji i lakši

Godine 1961. Leonid Ivanovič je ponovo poboljšao svoj pronalazak, koji je nazvao “radiofon”: sada je mogao da stane na dlan i bio je težak svega 70 grama. Po veličini je bio identičan savremenom mobilnom telefonu, ali je bio bez ekrana i “dirki”, već sa kompaktnim brojčanikom – kao kod svih drugih telefona tog vremena.

U jednom intervjuu iz tog doba inženjer je izjavio da će ovaj model biti serijski proizvođen u jednoj od sovjetskih fabrika, ali da je za to potrebno u gradu poput Moskve izgraditi bar deset automatskih telefonskih radio-stanica. Čak je naveo da je jedna takva stanica već izgrađena. Međutim, ovo je bio poslednji intervju talentovanog pronalazača.

A onda nastaje neobičan obrt: tekstovi o Kuprijanoviču periodično su se pojavljivali u popularnim svetskim naučnim publikacijama, ali u sovjetskoj štampi više nije bilo pomenuto njegovo ime, a ni – pronalasci. Nema ga ni u sovjetskim enciklopedijama. Samo možemo da nagađamo šta se dogodilo. U to doba bila je normalna stvar da se nešto jednostavno, po naredbi sa “više instance” – zaboravi.

S. M.