Koliko puta ste, kao dete, zavirivali ispod kreveta da biste otklonili strah i sumnju zbog tobož sakrivene baba-Roge ili deda-Mraka? Ili ste se, konačno, oslobodili nekog straha, ali vam se u dušu uselilo novo, neprijatno osećanje zbog kojeg nad vama cele noći bdi upaljeno svetlo?

omegacorLjudski strahovi su prastari i večni, ali ne datiraju svi od vremena Kulina bana; ima i modernih strahova, pa specijalno muških i čisto ženskih, a da ne spominjemo nebrojene dečje strahove koje smo svi iskusili.

Strahovi ne poznaju granice, oni su stalni i prate nas od rođenja do svršetka života. Neke bojazni blede i iščezavaju, ali često ustupaju mesto drugima. Vekovima su ih lečili vračevi, proroci, šamani, lekari, sveštenici, psihijatri… I uvek je bilo više ljudi-zečeva nego ljudi-lavova. Univerzalni lek za strah ne postoji, pa vakcinu za ovu vekovnu bolest ne možemo kupiti ni u jednoj apoteci. Ovu malu, strašnu tajnu ne treba skrivati od drugih. A da li ćete je poveriti bratu ili sestri, ocu ili majci, lekaru ili svešteniku, ostaje na vama.

Kad senke porastu…

Mnogi strahovi su opravdani, ali je većina njih podsvesna, podmukla i tajanstvena. Ponekad nam se od straha naježi koža i podigne kosa na glavi. Tada nelagodnost koju osećamo postane toliko jaka da se sa njom ne smemo suočiti i onda dobija drugo ime i postaje fobija. To je izraženo, trajno i, najčešće, prekomerno i neopravdano neprijatno osećanje koje se pojavljuje u vezi sa očekivanjem specifičnog objekta ili situacije. Većina ljudi boji se, recimo, pauka, mraka ili visine, ali ih ti strahovi ne ometaju u svakodnevnom životu. O njemu treba duboko razmisliti tek onda kad počne da nas ometa i onemogućava u aktivnostima koje smo do tada sa lakoćom obavljali ili, pak, uživali u njima. I, bez obzira na razum i svest o pripadnosti modernom društvu u kojem nema vukodlaka, drugog života i tome sličnog, odrasli sa specifičnom fobijom prepoznaju da je neki njihov strah preteran i bezrazložan, ali mu se, i pored toga, ne mogu odupreti.

Zgražavate se kad pored vas, u bilo kojem prevoznom sredstvu, stoji neko koga biste zbog neprijatnog mirisa više voleli da zaobiđete nego da delite sa njim dragoceni kiseonik. Ukoliko nije reč o osobi koja je operisana od održavanja higijene, možda je pred vama ablutofobičar – neko ko se plaši pranja i kupanja. A da li je to, u isto vreme, i akvafobičar, neko ko se plaši vode i davljenja, nije sigurno, ali je moguće. Nelagodnost koja se javlja u zatvorenom i veoma tesnom prostoru poznata je pod nazivom klaustrofobija. Ljudi koji pate od ove vrste straha nerado se voze avionima i izbegavaju da uđu u tunel, hodnik ili podzemni prolaz. Nasuprot strahu od zatvorenog prostora, kod određenih ljudi javlja se, ne manje snažan, strah od otvorenog praznog prostora – agorafobija. Dok smo još na određenim visinama, spomenimo i akrofobičare, osobe koje se plaše visine, i aviofobičare koji ni za živu glavu ne bi seli u avion, jer se plaše letenja. Kronofobičari su stalno u stisci sa vremenom, jer ga se boje. Amneziofobičari se plaše da ne izgube pamćenje, agateofobici strahuju da ih ne snađe neko ludilo, a ideofobičari nikako ne vole nove, niti bilo kakve ideje.

Mraka se ne boje samo deca; i odrasli aklufobici ponekad beče oči, pokušavajući da odagnaju strah zbog nečega što ih čeka u tami. A kad vam komšija, koji stanuje sprat niže ili više, zalupa na vrata, u pod ili zatopće po svom podu tako da vam se zatrese luster, pomislite da možda u vašem komšiluku živi akustikofobičar koji ne može da podnese vašu muziku.

Dok razmišljaju o raznim bolestima, strašljivci se dodatno isprepadaju, pa se algofobičari plaše samog bola, bacilofobičari i bakteriofobici ne podnose mikrobe i bakterije, dentofobičari nikako ne mogu da podnesu zubara, a neki ljudi padaju u nesvest kad ugledaju krv i tada sasvim sigurno pred vama leži hemofobičar. Kancerofobija je strah od mogućnosti dobijanja raka, kardiofobičari ne podnose pomisao da će ih “strefiti srčka”, mizofobičari neprekidno peru ruke strahujući od prljavštine koja ih okružuje, nekrofobičari se boje leševa i smrti, a nozofobičari ili hipohondri, baš kao i patofobi, opasno se boje bolesti. A u ovoj “medicinskoj” sferi ne zaboravimo ni tripanofobičare koji se plaše injekcija (iako više nisu mali).

Ko se boji tašte još…

Tanatofobičari ne smeju ni da pomisle da će jednog dana umreti, jer se plaše smrti, a autofobičari samih sebe. U strahu nisu samo velike oči, već i uši, jer ima ljudi koji se boje sopstvenog glasa – to su fonofobičari. Neki ljudi mogu vam zameriti što se smejete dobrom vicu, jer oni ne podnose smeh, pa se stručno zovu geliofobičari. Ako na ulici sretnete neku osobu koja brže-bolje pređe na drugi kraj ulice, niste pogrešili ako ste pomislili da vam je upravo pobegao ksenofobičar, koji se plaši, pre svega, stranaca, pa i nepoznatih ljudi.

Kad je u pitanju svakodnevni život, plašljivci su prosto okruženi predmetima i pojavama koje ih mogu naterati da se povuku u sebe i svoje sigurne sobe. Aliumfobičarima nikako nemojte da nudite beli luk, jer ga se užasavaju. Antofobičari će vam, najverovatnije, počupati sve cveće i možda vas zamoliti da se udaljite od njih ukoliko ste nabacili svoj omiljeni parfem, jer se plaše biljaka, mirisa cveća i parfema. Ako pozivate u goste poznanike koji uporno izbegavaju da vas počaste svojim prisustvom, nemojte da se odmah naljutite na njih, nego pomislite da se možda radi o ambulofobicima, koji se plaše da hodaju, ili deipnofobicima koji izbegavaju da jedu.

Bliski susreti nekih ljudi sa određenim životinjskim vrstama su prava noćna mora: arahnofobičari se nasmrt plaše paukova, dorafobičari se boje krzna i kože bilo koje životinje, hipofobici se plaše konja, ihitofobija prožima one koji se boje riba, a ornitofobija je strah od ptica.

Kad su u pitanju međuljudski odnosi, plašljivcima se nameću mnogobrojni strahovi. Androfobi se plaše muškaraca, gamofobi nikako ne žele da stupe u brak, homofobija je mržnja prema homoseksualcima, erotofobija je bolestan strah od fizičke ljubavi, kaliginefobija – strah od lepih žena, partenofobičari se boje mladih devojaka, a pedofobi – dece, papafobija je bojazan od pape, a penterafobija – strah od tašte. Kakva vajda od bogatstva i gomile novca ako ih poseduje plutofobičar koji se plaši baš bogatstva, ili aurofobičar, užasnut zbog zlata, koje ne sme ni da vidi.

Dromofobija se javlja kod osoba koje se ne usuđuju da pređu ulicu. Ekofobičari se plaše sopstvenog doma, aritmofobija je strah od brojeva, a asimetrifobija je bojazan od asimetričnih stvari. Ideofobičari se plaše ideja, logofobici se boje reči, hippopotomonstrosesquippedaliofobičari (!!!) strahuju od dugih reči, bibliofobi gotovo da umiru zbog pogleda na knjige, kiberfobičari se plaše kompjutera, elektrofobičari se užasavaju struje, a fotofobičari svetlosti. Ako se plašite sunca, to ne mora neizostavno da znači da ste vampir, nego da bolujete od heliofobije, straha od izlaganja sunčevim zracima. Kad smo kod prirode, ne zaboravimo ni brontofobičare koji se užasavaju munja i grmljavine,

dendrofobija obuzima zastrašene od drveća, kriptofobi se boje hladnoće, a skotofobi mraka.

Nisu svi zaposleni lenji, jer neki od njih strahuju od posla, pa boluju od ergofobije. Glosofobičari strahuju od obraćanja javnosti, a

hedonofobija je beg od osećanja udobnosti.

Hodofobija obuzima zastrašene od putovanja, kakofobičari se plaše da ne poružne, a katoptrofobici nikako ne smeju da pogledaju u ogledalo. Kleptofobičari ne vole da ih pokradu (a ko bi to, inače, voleo?!), klinofobi ne žele da legnu u krevet, korofobija obuzima one koji ne vole da igraju, a monofobija predstavlja strah od samoće. Niktofobija obuzima sve one koji se plaše mraka, tame i noći. Onomatofobija je strah da ćete čuti određenu reč, panofobičar ni sam ne zna čega se sve boji, a tropofobija je strah od promena. Pirofobi se plaše vatre, pogofobi strahuju od bilo čije brade, a trihofobi strahuju od kose. Radiofobija obuzima bezmalo sve ljude, jer – ko se ne plaši radijacije?! Tafefobija je strah od mogućnosti sahranjivanja žive osobe, a teofobiju izazivaju bogovi ili religija.

I, ne bojte se ako na ulici pored vas protrči nag čovek: možda je sa njim sve u redu, ali se samo malo plaši odeće, što se stručno zove vestifobija.

Nema potrebe da nabrajamo lične strahove, kad gotovo svi ljudi sa emocijama strahuju od padova i iznenadnih uspona, od gubitka posla ili voljene osobe, od preterane debljine i neverstva… Strah od vampira, vukodlaka i onoga čega nema, pobeđuju najmoderniji strahovi od kompjutera, mobilnih telefona, liftova, sankcija, bombardovanja, nemaštine…

I, posle svega, kako vam izgleda ono čuveno pitanje iz bajke o tri praseta?