tahjoni

Moderni uslovi života doveli su do manjka vitamina D, a tome kumuje i propaganda o štetnosti izlaganja suncu. Da li je sve baš tako i koje se bolesti mogu preduprediti, pa i izlečiti velikim dozama ovog prohormona

U štampanom izdanju pisali smo naširoko o uticaju velikih doza vitamina D na autoimune bolesti, a prvenstveno na multiplu sklerozu. Međutim, ova supstanca ima mnogo šire delovanje.

Svi znamo da je vitamin D važan u preventivi rahitisa, a tako je sve i počelo. Ruska literatura navodi da je početkom 20. veka, kada još nije uveden termin „vitamin”, posle otkrića „faktora zaštite” za skorbut (kasnije nazvanog „vitamin C”), lekari su bili u potrazi za „faktorom zaštite” za – rahitis. I zaključili su da je taj faktor – holesterol!

Ispostavilo se da unos holesterola zaista smanjuje rizik, međutim, kada su pokušali da prečiste holesterol, svakim novim prečišćavanjem – efekat je bio manji. Dakle – nešto drugo je bilo „faktor zaštite”. Na kraju se došlo do vitamina D.

Zapadni izvori prišu drugačije. Kažu da su prvo američki istraživači Elmer Mekkolum i Margarita Dejvis 1914. otkrili supstancu u ulju jetre bakalara, a da je britanski lekar Edvard Melanbi primetio da se kod pasa hranjenih ribljim uljem ne razvija rahitis, pa je zaključio da je uzrok tome – vitamin A iz ribljeg ulja. Međutim, kada je 1922. testirao modifikovano ulje u kojem je uništen vitamin A – i ono je lečilo bolesne pse. Ovaj faktor je nazvan vitaminom D (kao četvrti imenovani vitamin). Ipak, on nije shvatio da se vitamin D, za razliku od drugih vitamina, može sintetizovati izloženošću UV zračenju.

Godine 1925. utvrđeno je da se, kada se 7-dehidroholesterol ozrači svetlošću, proizvede oblik vitamina rastvorljivog u mastima (sada poznat kao D3). I tako dalje, i tako dalje…

Vek istraživanja vitamina D doveo je, naravno, do brojnih otkrića.

Manje kancera

Rana epidemiološka istraživanja pokazala su da je stopa smrtnosti od kancera manja među osobama koji žive na južnijim geografskim širinama, gde je nivo izloženosti Sunčevoj svetlosti relativno visok – nego kod onih na severu. Zbog toga se došlo do logične hipoteze da razlike u nivou vitamina D u krvi mogu da objasne ovu povezanost.

Eksperimentalni dokazi su takođe ukazivali na moguću vezu između vitamina D i rizika od raka. U studijama kanceroznih ćelija i tumora kod miševa, pronađeno je da vitamin D ima nekoliko aktivnosti koje bi mogle da uspore ili spreče razvoj raka, uključujući promovisanje diferencijacije ćelija, redukciju rasta ćelija, stimulaciju ćelijske smrti (apoptoza) i redukovanje angiogeneze ćelije tumora (angiogeneza je fiziološki proces rasta novih krvnih sudova iz već postojećih malih venula i kapilara).

Na osnovu dostupnih podataka, najčešće vrste kancera kod ljudi su rak debelog creva, dojki, prostate i pankreasa, a mnoge epidemiološke studije pokazale su da su veći unos vitamina D ili njegov viši nivo u krvi – povezani sa smanjenim rizikom od raka. Trenutno su u toku dva klinička istraživanja kojima bi se utvrdilo da li vitamin D može biti koristan u prevenciji raka prostate, debelog creva i pluća.

Takođe, zna se da je manjak ovog vitamina u krvi primećen kod astmatičara, ali niko se nije ozbiljnije pozabavio idejom da se ispita šta bi se dogodilo ako bi ovaj manjak bio nadoknađen. Dr Džozef Merkola, poznat po zagovaranju prirodnijih načina lečenja, navodi da su istraživanja više puta dokazala da vitamin D može pomoći kod brojnih poremećaja mozga, uključujući depresiju i demenciju, pa i njen najrazorniji oblik – Alchajmerovu bolest.

Prema nedavnoj studiji, stariji koji imaju nizak vitamin D u krvi udvostručavaju rizik od Alchajmerove bolesti. Konkretno, oni sa niskim nivoom vitamina D u krvi imaju 53 posto veći rizik od demencije i 70 posto veći rizik od Alchajmera, dok pojedinci sa ozbiljnim deficitom imaju čak 125 posto veći rizik od demencije i 120 posto veći rizik od Alchajemera.

Druga istraživanja su pokazala jasnu vezu između depresije i demencije, kao i između nedostatka vitamina D – i depresije. Dakle, lako je zaključiti da nedostatak vitamina D može dovesti do demencije… Stariji sa manjkom vitamina D u krvi su 11 puta više skloni da budu depresivni od onih koji su imali normalan nivo. Jedna američka studija pokazala je da se nedostatak ovog vitamina češće javlja kod depresivnih i – gojaznih osoba. Dr Merkola navodi istraživanja koja ukazuju da je uzimanje dovoljnih doza vitamina D – prevencija dijabetesa i podseća da britanski hirurg Kefah Mokbel apeluje da žene svakodnevno uzimaju suplemente vitamina D – radi prevencije raka dojke.

Uglavnom, brojna istraživanja pokazala su da vitamin D ima ogromne zaštitne efekte protiv niza različitih kancera, uključujući rak pankreasa, pluća, jajnika, dojke, prostate i kože. Konkretno, studija iz 2007. godine, objavljena u časopisu „American Journal of Preventive Medicine” zaključuje da je nivo viši od 33 ng/mL povezan sa 50 odsto manjim rizikom od raka debelog creva.

Prava doza

A koja je prava dnevna doza vitamina D? Po svetskim standardima, preporučena doza je oko 15 mikrograma dnevno. Jedan mikrogram je 40 internacionalnih jedinica, dakle – oko 600 ij. Za starije od 70 godina, smatra se da je dovoljno uneti 800 ij, i napominje se da preterane količine mogu dovesti do toksičnih efekata. Međutim, procenjeno je da je toksična doza za većinu odraslih – 40.000 ij dnevno (čemu nismo ni blizu). Neki istraživači smatraju da preporučena doza treba da bude 10 do 15 puta veća od onoga što se obično savetuje. Klinički endokrinolog dr Robert Hini nekoliko decenija je obavljao klinička istraživanja, od kojih većinu na „kvantifikaciji” vitamina D: nastojao je da utvrdi koliko je vitamina D potrebno da bi se dostigao određeni efekat, koliki se efekat može dobiti na određenoj dozi, koliko vitamina D „pravite u svojoj koži” kao odgovor na Sunčevu svetlost itd. On je zaključio da su mnoge dosadašnje pretpostavke pogrešne, odnosno, da je potrebno mnogo više od 600 ij dnevno, i da je prethodni proračun zapravo – rezultat matematičke greške. A dvojica istraživača sa Univerziteta Edmonton objavila su svoje zaključke u časopisu „Nutrition”, navodeći da je bi prava doza trebalo da bude – najmanje 10 puta veća (dakle, oko 6.000 ij).

U prošlom broju objavili smo zaključke brazilskog neurologa dr Koimbre, koji smatra da je dnevna doza – 10.000 ij.

Jedan od najzagriženijih pristalica upotrebe mega doza vitamina D je Džef T. Bouls iz Čikaga, koji je godinama pratio ovu oblast i objavio knjiguČudesni rezultati ekstremno visokih doza Sunčevog hormona vitamina D3(The Miraculous Results Of Extremely High Doses Of The Sunshine Hormone Vitamin D3).

Evo šta on, između ostalog, kaže:

Nikada nisam lako prihvatao, pa čak ni razmišljao o teorijama zavere, čak suprotno, nikada nisam želeo da ih prihvatim. No, nedavno sam se ipak upitao jesam li možda upravo počeo da otkrivam jednu takvu zaveru.

Ova bi zavera uključivala lekare koji nam godinama daju upravo kriminalne savete: klonite se sunca, upotrebljavajte sredstva – kreme za zaštitu od sunca i nemojte nikako uzimati previše vitamina D, jer je on opasan…!

Od 1980-tih, kada su lekari počeli da nas upozoravaju da izbegavamo sunce i da koristimo sredstva za zaštitu od sunca, stope učestalosti gojaznosti, autizma, astme i drugih bolesti vinule su se vrtoglavo uvis.

Prva dama SAD-a Mišel Obama pokušava da se bori protiv gojaznosti kod dece tako što postiče na više vežbanja i potrošnju kvalitetnije hrane. Ali, šta ako njihove probleme izaziva nešto drugo, nešto poput manjka vitamina D3 zbog nedostatka izlaganja suncu?

Kao dete, patio sam od nekih zdravstvenih problema poput astme, poremećaja pažnje, uz hiperaktivnost i još dosta poremećaja. Nakon 28. godine starosti počeli su da mi se dešavaju problemi koje lekari nisu uspeli da saniraju, na primer, gljivice na noktima nožnih prstiju, potkožna cista na licu, „škljocanje” kuka, kalcifikati na laktu, itd.

Posle godina i godina istraživanja, starenja i bolesti, pre nekih osam godina naišao sam na članak koji govori da 80 posto ljudi sa bolovima – pati od manjka vitamina D3. Čim sam to pročitao, počeo sam da uzimam 4000 ij D3 dnevno”.

Bouls navodi da su u roku od mesec dana nestali simptomi artritisa, ali da je ostalo škljocanje kuka, žuti nokti na nogama, Bekerova cista i potkožna cista.

Moj otac, koji je uzimao 2000 ij dnevno već godinama, otišao je na analizu krvi na vitamin D3. Rezultati su pokazali 29 nanograma po mililitru, što je 1,0 ng niže od najniže referentne stope, što znači da je već trebalo da bude mrtav. I to me je tada prosvetlilo! Povisio sam dozu na 20.000 ij dnevno, kasnije i na 50.000 dnevno, pa čak i na 100.000 dnevno.

Za mesec dana počeo sam da se osećam punim energije, ali sam ponovo osetio bolove u kostima i zglobovima koji mi se nisu nikada pravilno zalečili. Nisam se uplašio, jer sam čitao kako se na vitamin D gleda kao na hormon za preoblikovanje kostiju i zglobova. Takođe, čitao sam da su pacovima kojima su lomljene noge i kojima je davan D3 one savršeno zarasle, dok se kontrolnoj grupi koja nije primala D3 – oko mesta srastanja stvarao koštani kalus.

Tokom pet meseci moji žuti nokti su se očistili, škljocanje u kuku je nestalo, a stanje s ramenima se dodatno poboljšalo u odnosu na period kada sam uzimao 4000 ij. Nakon godinu dana kalcifikat na mom laktu je potpuno nestao, potkožna cista na licu takođe, a Bekerova cista veličine polovine loptice za tenis smanjila se na veličinu zrna graška.

Pitao sam se zbog čega je evolucijom nastao hormon koji se aktivira sunčevom svetlošću. To me je navelo na pomisao o sidromu nepotpunog popravka u kojem evolucija misli da je zima, doba godine kada su nam izvori hrane oskudni, pa se naše telo regeneriše samo onoliko koliko je nužno za preživljavanje.

A zatim, kada se u obliku vitamina D3 pojavi signal koji govori da je stigla sunčeva svetlost i leto, kada su izvori hrane obilni – telo počinje popravke i obnovu organa i tkiva“.

Živimo u stanju hibernacije?

Džef Bouls navodi da je onda pročitao da je kod medveda veliki pad nivoa D3 signal za pripremu za zimski san, što uključuje nakupljanje masnog tkiva, debljanjem za čak 70 posto.

Dalja istraživanja su mi pokazala da ozbiljno debele osobe imaju manjak vitamina D3.

Bouls je zaključio da se onda možda radi o hibernacijskom sindromu ljudi

(human hibernation syndrome – HHS) – ako osoba tokom cele godine i tokom života izbegava sunce i koristi sredstva za zaštitu od sunca – na kraju će se ozbiljno ugojiti, jer se sve vreme priprema za hibernaciju, tokom očekivanja zimske gladi.

Zatim sam sam pregledao oko 52.000 naučnih članaka objavljenih od 1967. do današnjeg dana, tražeći pojamvitamin D, i otkrio sam da su niski nivoi vitamina D povezani gotovo sa svim bolestima koje nisu nastale zbog starosti, ni zbog genetskih mutacija. Navešću samo mali deo tih bolesti: autizam, astma, šećerna bolest, dvadesetak vrsta raka, da ne navodim sada gotovo sve bolesti koje vam padnu na pamet…

Prilično je jednostavno uočiti koje su bolesti povezane s niskim nivoima vitamina D3.

Dovoljno je pogledati geografsku kartu i rasprostranjenost određenih bolesti.

Ako su, kao većina njih, ređe oko ekvatora, a mnogo češće na većim geografskim širinama, jasno je da je za njihovu pojavu vezan vitamin D – manjak sunca kojeg na ekvatoru ima u izobilju. Sve to znači da se uzimanjem vitamina D3 u visokim dozama ljudi mogu odbraniti od tih bolesti.

Što mislite, šta bi se dogodilo s profitima koje farmakobiznis gomila prodajući hemijske otrove, kada bi javno priznali da se većina bolesti može najlakše i najefikasnije sprečiti uzimanjem visokih doza vitamina D3, jednostavnim povišavanjem nivoa vitamina D3 u krvi sa 30 nanograma po mililitru (što je nisko, ali i uobičajeno ) na 80 – 100 ng/ml ili čak i više? Njihov bi profit i radna mesta nestali… zbog te i takvih istina oni su u stanju i da ubiju… što i rade širom planete“.

U čemu je problem, ako je ovaj prohormon toliko efikasan u prevenciji ili lečenju brojnih bolesti? Bouls podseća da se sunčeva svetlost – ne može prodati.

Ponekad se zapitam znaju li zaista neki od direktora velikih farmako-kompanija ovu istinu, a ipak su odlučili da demonizuju D vitamin, plašeći nas nuspojavama poput preterane kalcifikacije tkiva, do čega može doći samo u dozama od nekoliko milona ij dnevno, ili čak i nekoliko desetina miliona dnevno, i to opetsamo ako se ne uzima vitamin K2?

Mi verujemo da u ovoj priči „ima nečega“. Moderno doba donelo nam je zatvaranje u savremene „spavaonice“, a još nas dodatno plaše pogubnim delovanjem sunčeve svetlosti. Vitamin D se, svakako, preventivno može uzimati putem suplemenata, ali verovatno bi idealno bilo kada bismo to rešili na „staromodan“ način – boravkom u prirodi i na suncu. Kako smo naveli u tekstu koji je objavljen u štampanom uzdanju – 10.000 ij koje se unesu suplementima – naša koža stvori tokom dvadesetak minuta u sunčanom danu…

Spomenka Milić