Penelopa Smit sa mačkom Oliverom

Penelopa Smit sa mačkom Oliverom

Naši kućni ljubimci u stanju su da nam telepatski saopšte svoje misli i osećanja a svi smo sposobni da na taj način primamo njihove poruke, iako to ne znamo – tvrde profesionalni „komunikatori sa životinjama“

Da životinje svojim ponašanjem pokazuju šta osećaju ili žele, nije ništa novo, ali ljudi koji tvrde da mogu s njima telepatski da razgovaraju otišli su korak dalje i postali za to specijalizovani, profesionalni medijumi čije zanimanje je „komunikatori sa životinjama“. Oni prenose poruke kućnih ljubimaca njihovim vlasnicima, ali i uče ljude da i sami stupe u telepatsku vezu sa svojim psima, mačkama, pa čak i – kućnim miševima!

Polomio sam članak na nozi na nekoliko mesta. Ležao sam u krevetu u velikim bolovima, kada sam čuo: „Znam da dolazimo iz različitih kultura i možda misliš da ti ne mogu pomoći, ali ako me budeš pomilovao, ja ću tvoje bolove otkloniti“. Te reči samo čuo u svojoj glavi jasno kao da mi ih neko govori. Otvorio sam oči i video da je moja mačka Kiša na jastuku i da gleda pravo u mene. Znao sam da je to bila ona. Mazio sam je i bolovi su prestali. Zaspao sam prvi put mirno posle nesreće“, priča za portal Humanog udruženja „Krzneni ljudi“ jedan od samoproklamovanih „komunikatora“ o tome kako je spoznao da gotovo svako može telepatski da komunicira sa životinjama. „Životinje komuniciraju preko slika, koncepata ili emocija, ređe putem reči. Ponekad vi dobijete sliku onoga što životinja hoće da vam kaže, ali mnogo puta je to jedna emocija ili koncept koji vam se javlja“, objašnjava on.

U pokušaju da se „razgovara“ sa pripadnicima životinjske vrste najdalje se otišlo sa gorilom Koko, koja je naučila američki jezik znakova i barata rečnikom sa više od 600 reči. Ona ih iskazuje putem specijalno konstruisanog kompjutera i sposobna je da artikuliše ne samo takve osnovne potrebe i želje kao što su kada i šta želi da jede, nego i kako se „oseća“ u vezi mnogih stvari u njenom životu. To je već, samo po sebi, neverovatno otkriće vezano za komunikativne sposobnosti nekih viših primata koje potvrđuje da kod njih postoje ne samo instinkti, nego i misaoni procesi istovetni ljudskim! „Komunikatori“ odlaze još dalje i tvrde da i životinje mogu da saopštavaju svoje poruke telepatskim putem, kako jedne drugima, tako i ljudima, po sopstvenoj volji.

Razumela je krave

Životinje ne otvaraju istinski usta da bi izgovarale reči, ali one komuniciraju zadivljujuće neverbalno. Moje iskustvo je da je telepatija univerzalni jezik u životinjskom carstvu. Ja verujem da se ljudi, u stvari, rađaju sa telepatskim sposobnostima, ali nastoje da ih suzbiju ili zaborave kada uče da govore. Telepatska komunikacija podrazumeva da su životinje osećajna bića sa sopstvenim željama, namerama, izborima i načinima na koje gledaju svet“, kaže Rafaela Poup, jedan od najpoznatijih komunikatora sa životinjama. Ona za zainteresovane organizuje i vodi plivanje sa delfinima na Bahamima, tokom kojeg ostvaruju telepatsku vezu sa ovim nesumnjivo veoma inteligentnim stvorenjima, drži seminare širom Amerike, Kanade i Japana i nastupa u brojnim internacionalnim televizijskim i radio programima koji se bave ovom tematikom. Napisala je knjigu „Mudrost životinja“.

Pored specijalizovanih magazina, radovi su joj objavljeni i u „Vašington Postu“. Poupova zarađuje za život razgovarajući sa životinjama o životu i smrti, zdravlju i problemima ponašanja, tražeći njihovo mišljenje i otkrivajući njihove želje. Razgovore vodi u njihovim kućama, skloništima, centrima za rehabilitaciju, humanim udruženjima, na rančevima, i u divljini. Školovana je bolničarka, studirala je na Državnom univerzitetu Kalifornija i godinama je, dok je radila u struci, proučavala telepatsku komunikaciju sa životinjama, da bi joj se najzad potpuno posvetila.

Odrasla sam na ranču blizu Rozvila, u Kaliforniji, gde je bilo mnogo životinja i često sam maštala o razgovoru sa njima. Ustajala sam u pet ujutro da bih sa starijim rođacima dovodila krave sa pašnjaka na mužu. Pričala sam roditeljima da razumem šta mi krave kažu i šta osećaju, ali su mi se smejali. Nisam prestajala, ni kada sam odrasla, da sanjam o velikoj farmi na kojoj bih usvojila sve napuštene životinje sveta“.

Rafaela Poup seća se konsultacije sa nemačkim ovčarom po imenu Helga, koja je imala tešku razderotinu na levom uhu. Ona je htela da zna kako se pas povredio. Džoan, koja je komunicirala sa Helgom, rekla je da joj je kuja pokazala sliku kopanja kod drvene ograde koja okružuje njeno imanje. „Helga je pokušala da gurne njušku ispod ograde, i tada je naletela na zarđalu bodljikavu žicu. Kasnije, Džoan je pitala Helgu da joj tačno pokaže gde je bila žica. Helga ju je odvela do tog mesta i Džoan je pronašla zarđalu žicu oko osnove ispod ograde“.

Rafaelina prva lična telepatska komunikacija sa životinjom dogodila se pre petnaestak godina. Sa komunikatorkom Penelopom Smit u više navrata telefonski se konsultovala u vezi svojih pasa i mačaka i jednom prilikom saznala je da će ona održati radionicu u Ouklendu sa ciljem da nauči obične ljude da komuniciraju telepatski sa životinjama, kao i sa drvećem, cvećem, stenama i svim aspektima prirode. Shvatila je da je to prilika koju je dugo čekala!

Šta je rekao Piter?

Kada je srela Penelopu, Rafaela je imala psa po imenu Piter, starog devet godina, mešanca zlatnog retrivera i velikog pirinejskog psa, za kojeg su mnogi iz daljine pomišljali da je medved. Prateći instrukcije koje je dobila u Ouklendu, kaže, uspela je da „razgovara“ sa Piterom i čak da sazna šta je njegov životni cilj i zadatak!

Prvog dana smo učili tehniku da utišamo svoj um i fokusiramo se da zamislimo sebe kao neku životinju. Odabrala sam konja i osećala sam vetar u svojoj grivi i kako mi je divno kada se valjam u vlažnom blatu da bih oterala dosadne muve. Osećala sam se moćnom i snažnom, ali takođe smirenom i ispunjenom. Dobili smo i „domaći zadatak“ da u relaksiranom stanju sednemo sa nekom životinjom, posmatramo je i osetimo njene misli. Odabrala sam, naravno, Pitera, sela sam u fotelju i posmatrala ga kako leži na tepihu nekoliko stopa dalje. Primetila sam njegovo divno krzno, čupavi rep, njegove svetle, izražajne oči i spontano sam mu, u mislima, govorila: „Piti, ako me čuješ, molim te pošalji mi znak“. On je odmah ustao, seo ispred mene i stavio mi šapu u krilo. Bila sam zapanjena i oduševljena! Da li je to stvarno, ili samo slučajnost? Ponovo sam isto zamolila Pitera da mi da znak ako me čuje, i on mi je opet stavio šapu u krilo!“, seća se Rafaela Poup.

Još u neverici da li je to prava potvrda da njen pas „čuje“ i razume njene misli, Rafaela se setila uputstava koja je dobila od Penelope Smit i odmah je primenila jedno od njih.

Nisam mogla da sumnjam u njegovu nameru da komunicira sa mnom i potvrdu da me čuje. Oduševljena preko onoga što sam mogla da verujem, pogledala sam zadatke i jedan je glasio: „Pitaj svog životinjskog prijatelja šta je smisao njegovog života“. Učinila sam to i odgovor je u moj um stigao od Pitija: „Da omogućim tebi da ovo postigneš, i to već devet godina!“ Skoro da sam mogla da primetim da mi se Piter smeškao kada mi je to rekao“, kaže Rafaela.

Iako je to bilo duboko i zadivljujuće iskustvo, Rafaela Poup kaže da nije odmah postala ekspert za komunikaciju sa životinjama i da je dugo sumnjala da li su to u stvari njene sopstvene misli, ali se tokom godina uverila da ih zaista dobija od životinja. Jedna od njenih uspelih vežbi, tvrdi, bila je kada se mentalno obratila miševima u kuhinji: „Vi ste šarmantni, vi ste moji prijatelji, ali bih više volela da živite napolju!“

Kako uspostaviti vezu?

Komunikatori sa životinjama imaju mnogo takvih anegdota, od kojih su neke opisane u knjigama Penelope Smit „Životinja govori“ i „Kada životinje govore“. Smisao razgovora sa životinjama, osim što je to komunikatorima njihov posao, jeste da pomognu onima koji im se obrate da reše probleme koje imaju sa svojim kućnim ljubimcima, s obzirom da im je ponašanje različito kada, na primer, žele da iskažu da su nesrećni, od onoga kada su bolesni. Onima koji i sami žele da nauče tu veštinu telepatskog obraćanja, preporučuju sledeće:

Jedna od tajni uspešne komunikacije sa prirodom jeste da budete čisti unutar sebe, emocionalno i mentalno, i da unesete dosta osećanja u komunikaciju. Dozvolite sebi da zapažate, slušajte svim srcem, govorite sa osećanjem i tada verujte u uspešnu konekciju“.

Osnovni korak u telepatskoj komunikaciji sa životinjom, dakle, je stanje fokusiranosti i prijemčivosti za njene misli, odbacujući predrasude koje o tome vladaju:

Naslikajte u svom umu ono što pokušavate da ih privolite da rade ili što pokušavate da im kažete. Pošaljite im, takođe, i vaše emocije. Ako nastojite da im vaša poruka stigne, ona će i stići. Pokušajte da ne primoravate vašeg ljubimca da slušanjem shvati ono što hoćete da mu kažete. Sedite relaksirano i dozvolite da misli i osećanja životinje dođu do vas“, glasi jedno od uputstava iz „Telepatske komunikacije među vrstama“.

Kako da znate da je vaše iskustvo stvarno? Rafaela Poup nudi sledeći odgovor: „Ljudi koji su novi u komunikaciji sa životinjama često pitaju: „Kako mogu da budem siguran da sam dobio odgovor od njih? Čini mi se kao da ga ja stvaram!“ Ako ste u mirnom i relaksiranom stanju, neopterećeni sa mnogo misli i emocija, informacije koje vam dolaze moraju da budu od životinja. Zato što vam stižu kroz vaš um, emotivna čula ili vašu vizuelnu percepciju, može vam se učiniti da potiču od vas samih. Znaćete da nije tako kada dobijete neki neočekivani odgovor!“

Komunikatori sa životinjama tvrde da životinje, pa i čitava priroda, imaju mnogo toga da nam saopšte što se tiče mudrosti i saosećajnosti, samo treba biti spreman da se to prihvati. Telepatija između ljudi i životinja ne razlikuje se mnogo od telepatije između dva čoveka, i koliko je česta ili nije među ljudima, toliko, istini za volju, može da bude i sa životinjama.

Miodrag Radojčin