Balansiraju energiju – slatkovodni biseri

Svako od nas mora da se potrudi i izbalansira protok svoje vitalne energije, kako na fizičkom, tako i na psihičkom nivou, a da li ćemo to raditi molitvom, muzikom, knjigom ili prijatnim energetskim vibracijama slatkovodnih bisera, to je sada nevažno, važan je rezultat – samosvest, optimizam i strpljenje u ovo „doba korone“

Drage moje, mislila sam da nikada neću da priđem ni blizu ovakvim temama, ali eto, ova nevidljiva pošast se raspojasala, pa čovek jednostavno ne može da žmuri na to.

Za početak, evo jedne poučne priče iz zbirke „Molitva žabe“, teologa, psihoterapeuta i pisca Entonija de Mela, koja samo polovično oslikava ljudski um.

A priča počinje ovako:

Kuga je bila na putu za Damask i u pustinji je prestigla karavan.

– Gde žuriš? – upita je vođa karavana.

– U Damask. Hoću da uzmem 1.000 života.

Na povratku iz Damaska, Kuga je ponovo prošla pored karavana.

Vođa joj reče:

– Odnela si 50.000 života, a ne 1.000.

– Ne – odgovori Kuga – Ja sam uzela 1.000. Ostale je uzeo Strah.

Sve mi se nešto čini, da je kojim slučajem de Melo priču pisao u ovo „doba Korone“, verovatno bi umesto Strah, napisao Neodgovornost ili Bahatost.

Zato sam i naglasila da priča samo polovično oslikava odnos prema ovakvim situacijama.

U ozbiljnim dešavanjima, kao što su ova sa kojima se suočavamo iz časa u čas, ma koliko čudno to zvučalo, „medalja“ dobija i treću stranu. Pored samosvesti i odgovornosti, kao prve svetle strane, straha druge, pojavljuje se i neozbiljnost, neodgovornost i bahatost kao treća, tamna strana.

Možda se pitate, zašto nisam i strah podvela pod lošu stranu „medalje“?

Zato što i psihijatri, ljudi od struke, smatraju da je strah potpuno normalna emocionalna reakcija, čak je i poželjna u razumnoj meri, jer kao takav, strah nas je i očuvao kroz evoluciju da nas ne pojede neka divlja životinja, da nas ne ubije grom ili odnese neka bolest. Strah nas upozorava da se nalazimo u situacijama koje mogu da ugroze naš lični integritet i tera da nas preduzmemo neku reakciju.

To bi u ovom trenutku značilo – mere ličnog opreza, odgovornosti i solidarnosti, da bi iz ove situacije izašli sa najmanjom mogućom štetom.

Često čujem: „Život mora da teče“.

Slažem se, ali ne bahato i samoživo kao što teče poslednjih deceniju, dve, tri…

Ovaj virus je došao na vrhuncu naše samoživosti, da nam pokaže koliko nas nije briga kako je drugome i kada smo od ogromnih poslovnih obaveza polako počeli da zaboravljamo šta je to porodica, pa umesto bliskosti, davali deci novac da je pronađu u najnovijem modelu mobilnog telefona, automobila, patika… A mi smo samo vapili za odmorom i snom.

Eto sad, odmorimo se, posvetimo se, volimo, praštajmo, učimo, slušajmo muziku, čitajmo, bavimo se sobom, nemojmo za Boga miloga samo da kukamo na sve što nam se dešava, kada i sami znamo da se ništa u životu ne dešava slučajno.

Sve je sa razlogom – da nam se ukaže, pokaže i dozove nas svesti, kako je ovaj život samo jedan i da ga živimo, uživamo, ali i da se osvrnemo i da shvatimo da nismo sami na ovom svetu.

Ovaj tekst vam pišem 23. marta i već 12 dana sam u dobrovoljnoj izolaciji.

Spadam u onu „privilegovanu“ grupu koja može da radi od kuće, zato i nemam pravo ni ljudsko, ni moralno, niti ikakvo drugo da se, pa da sam i najzdravija osoba na svetu, inatim, prkosim, bespotrebno šetam i ugrožavam one lavove i lavice koji svakodnevno idu na posao i čine da rafovi budu puni, da pijemo ispravnu vodu, da ne čkiljimo uz sveću, da gledamo omiljene serije i filmove i da se u svakom momentu informišemo šta se dešava oko nas, da nas ne zatrpa smeće koje svakodnevno odlažemo, ili one koji su na prvoj liniji fronta u bolnicama – od neumornih sestara i lekara, pa do higijeničarki.

Jednostavno, nemam pravo da se bahatim.

Virus ne bira

Ne želim da ulazim u to kako je došlo do snaženja ovog virusa, jer sam samo neuki čovečuljak koji smatra da u ovakvim situacijama „teorijama zavere“ može samo da se našteti sebi i drugima, ali i zato što se vodim činjenicom da je on tu, među nama – jak, beskrupulozan, neprobirljiv i da bi ga se trebalo kloniti.

Pođite samo od činjenice da, ako dva zaražena čoveka dnevno kontaktiraju samo još dve osobe, a one još dve, pa te dve još dve, to je na mesečnom nivou neverovatnih četiri miliona kontakata; možda neće svi biti zaraženi, ali će ih svakako biti.

Zaraziće se nečiji deda, baba, majka, otac, brat, sestra, tetka, prijatelj…

Treba li ikakav drugi podatak da bi nam se skratio put od zakržljalog repa do mozga, da bismo se dozvali pameti, sedeli kod kuće i izlazili samo ako moramo?

Naravno, mi koji možemo da sedimo kod kuće, ne samo da bi trebalo da sedimo zarad nas, već i zarad onih koji bi nama, bahatima, neposlušnima, svojeglavima i neodgovornima, ne daj Bože, sutra pružili bezrezervnu pomoć.

Moj deda Miloje je govorio da se pametan uči na tuđim, a glup na svojim greškama.

Sami biramo…

Reče mi komšinica od osamdeset i nešto godina, kako ne može da sedi u stanu, jer joj je dosadno i jer se ukočila i mora da šeta.

Verujem, jer sam i sama ukočena već nedelju dana, pa sa kreveta silazim kao valjak – skotrljam se, pa tek onda lagano ustajem, a ovaj tekst vam više pišem u stajaćem, nego u sedećem položaju, ali… Ne znam otkud joj pomisao da je ona bolja baba od mene, koja nisam videla svog unuka 12 dana, osim preko ekrana, a to je isto kao kada vam se jedu kolači, a vi odete ispred poslastičarnice i gledate u izlog pun slatkih đakonija, ili možda bolji prijatelj od mene, jer je otišla u posetu svojoj osamdesetogodišnjoj prijateljici, a ja sve prijatelje nisam videla „ohoho“?

Ova pošast nije isto kao i posekotina – posečete se i vidite posekotinu, pa reagujete, ovde postoji period inkubacije u kojem i niste svesni da imate virus, a kada dođu simptomi, samo možete da se prisećate sa kime ste sve kontaktirali i moliti dragog Boga da ih niste zarazili.

Ljudi, dragi, nije „sablja za vrat“.

Neće ovo trajati do veka, ali ako već možemo da skratimo to vreme trajanja, hajde da ga skratimo i poštujemo ono što nam savetuju.

Odlučujemo sami.

Treba dobro izvagati

Ne sećam se baš najbolje epidemije koja je, nekako baš kao i ova pandemija, u martu 1972. godine zadesila Srbiju, ali se sećam da je moja baba Katarina vodila računa da sredom, koja je bila pijačni dan, ne idemo na pijac, iako smo obe to najviše volele, pa je „spoljni momak“ bio deda, koga samo što nije „spaljivala“ kada bi ulazio u kuću po povratku sa pijace. Mojoj teti je, takođe savetovala da se kloni gužve, a teču da „pasterizuje” po povratku s posla.

Strah ili odgovornost, ko bi ga znao, ali je vredelo.

Iako polupismena i nenačitana, insistirala je da svi u kući podignemo higijenu na najviši nivo i da pijemo čaj od ive i kompote u velikim količinama.

Moj deda nije voleo vodu, kao mačka, ali ju je slušao, možda ne toliko zbog sebe, već zbog nas dve.

U tom periodu sam je i prvi put čula da je podigla glas na njega, jer je danima prigovarao kako će računi za struju i vodu da budu ogromni, pošto su mašina za veš, pegla i bojler bili uključeni non-stop.

Njena rečenica „Miloje, džabe ti tolike škole, kad ne umeš da metneš na vagu i izmeriš šta ti je važnije“, posle koje deda više nije stavljao primedbe, tek sad mi je kristalno jasna.

Svi moramo da „metnemo“ na vagu i da izmerimo šta nam je u ovom trenutku bitnije – da li ćemo sedeti kod kuće ili landarati naokolo i ugrožavati one koji rade i one koji sede u četiri zida i samo po potrebi izlaze.

Zbog toga, svako od nas mora da se potrudi i izbalansira protok svoje energije, kako na fizičkom, tako i na psihičkom nivou, a da li ćemo to raditi molitvom, muzikom, knjigom, ili prijatnim energetskim vibracijama slatkovodnih bisera u formi ogrlice, to je sada nevažno, važan je rezultat – samosvest.

Najbitnije je izbistriti i koncentrisati misli na odgovornost, opreznost i solidarnost, sve ostalo je u drugom planu. I znate, nije samo vama dosadno, niste samo vi ukočeni i „zarđali“ od nekretanja, ne snuždite se samo vi kada dođe veče, pa ne možete napolje u šetnju, druženje. Svima je tako, ali nemojte biti alavi, bezobzirni i samoživi, jer to vodi na pogrešan put, put nedostojan čoveka.

Evo, na primer, zbog onih alavih, nisam kupila kvasac, pa su mi lepinje kao kremen-kamen, ali mi to ne smeta, vodim se mišlju da previše kvasca u ishrani i nije baš najpoželjnije za zdravlje.

Ništa mi ne smeta u ovo „doba korone“, ali mi fali… Najviše mi fali poljubac „da pukne”, zagrljaj i miris moje dece, što kao i svaka majka i baba volim bezrezervno i upravo zbog te neizmerne ljubavi sedim u ova četiri zida sa molitvom, verom i nadom da ćemo za ovo što nam se danas dešava, jednom, u nekoj prijatnoj večernjoj šetnji govoriti „bilo lane“.

Slažete li se?

Biljana Jovanovski

Slatkovodni biseri

Autorka ovog teksta se dugi niz godina bavi lekovitim svojstvima slatkovodnih bisera, a već duže objavljuje svoja iskustva u Trećem oku. Za sve što vas interesuje u vezi bisera – obratite se autorki na tel. 066/97-606-97.