DNKPrema najnovijem istraživanju, deca genetski više podsećaju na očeve, nego na majke. Lidija Ferčajld rodila decu sa genima nerođene sestre bliznakinje

Pitanje od koga nasleđujemo više gena – da li od oca, ili od majke, dobilo je odgovor u studiji Fernanda de Vilena sa Univerziteta u Severnoj Karolini. Naravno da je broj jednak, ali od oca se preuzima više genetskih mutacija, tako da, barem kada je karakter u pitanju, više ličimo na svoje očeve. Od očeva, osim karakternih i fizičkih sličnosti, nasleđujemo i veću sklonost određenim bolestima, kao dijabetes, povišeni krvni pritisak i drugo. Naučnik kaže da, ako želimo da znamo kakva će voljena osoba biti u starosti, treba da obratimo pažnju na njenog ili njegovog oca! Dakle, ne važi poslovica „gledaj majku, biraj kćerku“. De Vilena i njegov tim testirali su 95 osoba i njihov DNK uporedili s roditeljskim.

Ovo je prvo istraživanje koje dokazuje da sisari uopšteno više genetski liče na očeve, nego na majke. To otvara potpuno novo područje istraživanja ljudske genetike, koje će nam pomoći u dijagnostici i lečenju brojnih bolesti, rekao je autor studije Fernando de Vilena.

Možda su naučnici u pravu, ali da ništa nije tako sigurno kada je reč o nasleđivanju gena, potvrdio je slučaj iz 2002. godine, tada 26-godišnje Lidije Ferčajld iz Države Vašington, koja je bila optužena – da nije majka svoje dece! Pretila joj je tužba za otmicu sopstvenih kćerki. Lidija se, naime, sa ocem dece sporila oko alimentacije i tražila utvrđivanje očinstva. DNK test je potvrdio da je Džimi Taunsend otac obe devojčice, ali da Ferčajldova nije majka, što je bilo besmisleno, jer je socijalna radnica prisustvovala njenom porođaju sa drugim detetom. Dodatna ispitivanja otkrila su u njenim jajnicima gene njene nerođene sestre, čiji DNK je fetus preuzeo!

Na koga ste nevaljali?

Koliko roditelja ili rođaka je ovo reklo, suočavajući se sa naglašenom agresivnošću nekih mališana? U naučnom časopisu „Psihološka medicina“ od 21. januara 2014, objavljeno je istraživanje grupe stručnjaka na čelu sa Erikom Lakorsom, autorom studije i profesorom Univerziteta u Montrealu, čiji je cilj bio da se utvrdi da li je kod dece agresija povezana sa genetikom i može li se na nju uticati vaspitanjem.

Upoređeno je 700 parova identičnih i neidentičnih blizanaca, a njihove majke ocenjivale su fizičku agresivnost ispoljenu udaranjem, ugrizima i šutiranjem i to sa 20 meseci, 32 meseca i na kraju 50 meseci. Naučnici su obratili pažnju na njihove genetske faktore i rezultati su pokazali da su oni – od velikog značaja!

Treba naglasiti da ova veza između genetike i ponašanja ne implicira nepromenljive nivoe agresivnosti. Genetski faktori u kombinaciji s uticajem sredine u kojoj dete odrasta mogu, takođe, da objasne bilo koje ponašanje, rekao je profesor Erik Lakors, smatrajući da se agresija kod dece može preduprediti odgovarajućim vaspitanjem i primerom okoline.

Drugi naučnici bave se istraživanjem da li postoji „gen dobrote“, a samim tim i zla, i na Univerzitetu Kalifornija smatraju da su otkrili gene koji su zaduženi za društvenu odgovornost i dobrotu. Oni regulišu receptore hormona oksitocin i vasopresin u našem mozgu koji su povezani sa društvenošću, osećanjem povezanosti sa drugima i srećom.

Ne kažem da smo pronašli gen dobrote, ali smo pronašli gene koji svakako imaju veze sa ovakvim osobinama. Drugačiji receptori ovih hormona sa ljudima koji imaju određenu kombinaciju gena će učiniti da neki ljudi žele da pomognu drugima i oni će se drugačije ponašati u društvenoj interakciji, kaže doktor Majkl Pulin sa Univerziteta Kalifornija.

Što se tiče one tamne strane genetske kombinatorike, finski i američki naučnici istraživali su da li se zlo krije u genima. Nakon što su analizirali genetski materijal 800 zločinaca i nasilnika, oni su zaključili da bi zločin mogao da bude povezan s mutacijom dva gena, preneo je naučni časopisMolekularna psihijatrija. Naučnici su prilikom izrade studije naveli da su uzeli u obzir i faktore životne okoline, kao što su istorija bolesti, zavisnost od droge i alkohola i asocijalno ponašanje zbog zlostavljanja u detinjstvu, ali to nije uticalo na rezultate analize gena.

Dve verzije gena (MAOA i CDH13), otkrivene su mutirane kod ispitanih zločinaca, ali njih ima i petina ostalih ljudi, što znači da nisu potencijalne ubice i teški zločinci svi koji ih nose. S druge strane, bilo je i nasilnika kod kojih ti geni nisu mutirali. Ipak, osoba s tom mutacijom ima pet puta veći rizik da postane izuzetno nasilna.

Otkrili smo da ta dva gena utiču na agresivno ponašanje. Verovatno postoje i drugi geni koji imaju sličan uticaj, rekao je finski profesor Jari Tilhonen sa Odeljenja neuronauke Instituta Karolinska u Stokholmu. Naučnik je zaključio da su potrebne i druge studije da bi se utvrdila veza između gena i zločina.

Ljubav na naučnoj osnovi

Ako su već geni, ili bar neki od njih, odgovorni za sklonost ka nasilju, pa i teškim zločinima, ima li njihove uloge u odabiranju životnog partnera, odnosno u tome zbog čega se zaljubljujemo u određenu osobu? U švajcarskoj kompaniji „GenePartner“ ne sumnjaju u to i potrudili su se da na naučnoj bazi pruže pomoć onima koji im se obrate sa željom da pronađu idealnog partnera za sebe.

GenePartner projekat je inspirisan poznatom studijom koju je sačinio profesor doktor Klaus Vedekind sa Univerziteta Bern u Švajcarskoj. U toj studiji doktor Vedekind tražio je od ženskih dobrovoljaca da pomirišu majicu koju je muškarac nosio tri dana uzastopce i izjasne se koliko ih privlači. Onda je analizirao deo DNK koji je povezan sa HLA (human leukocyte antigen) molekulom i otkrio je da su žene sklonije muškarcima čiji HLA molekuli su bili potpuno različiti od njihovih sopstvenih. Osećanje i klasifikovanje HLA gena je nešto što naša tela rade automatski i nesvesno, objašnjavaju u ovoj kompaniji suštinu svog naučnog pristupa tako složenim emotivnim i drugim procesima.

Njihova je poruka daljubav nije slučajnost, prema tome, izostavite romantična šaputanja i zaljubljene poglede, sve je to nenaučna prošlost, nego od potencijalnih partnera ili partnerki tražite odmah uzorak kose i umesto kod vračare, odnesite ga u laboratoriju! (A možda ni vračare nisu slučajno baš tražile kosu, nokte, odeću itd, i možda su makar i nesvesno radile DNK analizu na svoj način?!)

Genetski kod otkriva biološku kompatibilnost. Većina srećnih parova zapravo ima veoma kompatibilno genetsko nasleđe, što omogućava da izgrade duge i uspešne veze. Upravo DNK određuje međusobnu privlačnost i strast, poziva se kompanijaGenePartnerna reči profesora doktora Klausa Vedekinda i uverava da može sa velikom preciznošću da odrede koliko su dvoje ljudi dobar potencijalni par.

Da li pružaju i garanciju, doživotnu, ili samo na određeno vreme?

Geni (nisu) na aramejskom!

Američki istraživači su, navodno, sekvencioniranjem gena u otpadnom genetskom kodu ljudi otkrili rečenice na aramejskom jeziku, kojim je govorio Isus Hrist. Naučnici sa univerziteta „Bob Džouns“ (BJU) i Instituta tehnologije Vajominga utvrdili su „čitanjem DNK“ dve poruke. Jedna glasi: „Na prvo svitanje zore Bog stvori zemlju i nebo“, a druga „Ili ne znate da su telesa vaša crkva Duha svetoga, koji živi u vama, koga imate od Boga? Niste sami“, tvrde na sajtu WIT.

Vest je, naravno, odjeknula kao senzacija i većina ljudi se zapitala da li je informacija tačna, da li je stvarno reč o najvećem naučnom otkriću u istoriji, ili samo o običnoj prevari?

Što se tiče dokaza on je tu i neoboriv je. Reč Božja elegantno je upisana u naša tela i naše duše, jasno kao dan, rekao je Metju Bolder, glavni lingvista i profesor odeljenja primenjenih kreacionističkih nauka univerzitetaBob Džounsza WIT.

Tvrdnje o dokazu o postojanju Boga u ljudskom DNK su laž i prevara. UniverzitetBob Džounspredaje i kreacionizam, ali nema odeljenje kreacionističkih nauka. Osim toga, ideja da je tek tako moguće prevesti niz iz DNK na aramejski je neverovatna iz jednog jednostavnog razloga ne postoji Kamen iz Rozete koji bi pomogao u identifikovanju slova i reči, tvrdi dr Džordžija Perdom, molekularni biolog i kreacionista.

Prema rečima Perdomove, pre nego što se poveruje u takve vesti potrebno je proveriti sajt koji ih je pustio, a „proverom strane WIT jasno je da ima više tekstova koji su šaljivi, a ne ozbiljni naučni tekstovi“.

Sličnu pomamu o Božjim porukama zapisanim u DNK ljudi izazvao je 2013. tekst sajtaDejli kurent.U do sada neispitanom delu otpadnog DNK, tim genetičara sa Harvarda otkrio je 22 reči na aramejskom jeziku u kojima Bog objavljuje da postoji. Poruka glasi:Zdravo, deco moja. Otkrili ste tajnu postanja. Sada je mirno podelite sa svetom napisao je tadaDejli kurent. Iako su mnogi mediji preneli tu vest, ispostavilo se da je reč o prevari i da jeDejli kurent, u stvari, šaljivi sajt.

Iz istih izvora potiče i vest od avgusta prošle godine da Institut tehnologije Vajominga planira sa kontroverznim pokušajem kloniranja, ni manje-ni više, negoIsusa Hrista, a projekat je započet 2012. godine, tako što su naučnici sa vrha Longinovog koplja koje se čuva u Vatikanu i kojim je Isus bio proboden dok je bio razapet na krstu, uzeli uzorke DNK. Oni tvrde da su u stanju, zahvaljujući napretku u genetici, da izoluju DNK Isusa Hrista, koji je sličan ljudskom, ali s nekim genima koji kod ljudi ne postojepiše WIT, dodajući da su, iako je kloniranje ljudi zabranjeno, uspostavili kontakt sa Severnom Korejom, gde su spremni da pomognu u kloniranju.

Ostaje da se nadamo da je u pitanju šala. Ali, ako je i za šalu – previše je.

Miodrag Radojčin