Njegova ekselencija ambasador Marsa na Zemlji

Jovan Spasić iz Negotina tvrdi da su ga oteli Marsovci, ali da je u međuvremenu postao njihov ambasador na Zemlji i da Srbima nisu potrebne vize za odlazak na Crvenu planetu

Priča o vanzemaljcima koji u svakom trenutku mogu da nas otmu, odavno se otela kontroli. Ali Jovan Joca Spasić (66) iz Negotina uverava nas da mu se baš to desilo. Imao je, kaže, sreće da bude plen Marsovaca, koji su ga pre nekoliko godina kidnapovali i ubrzo vratili kući. Od tada je njihov ambasador na planeti Zemlji.

– Bio je to dan kao i svaki drugi. Krenuo sam na posao i odjednom osetio snažnu vrtoglavicu. Imao sam osećaj da me je neko uhvatio i povukao za glavu, pa sam se okrenuo iza sebe. Sledeće čega se sećam su neobični likovi u odelima metalik-sive boje. Na glavi su, kao velike, strašne rogove, imali antene. Pretrnuo sam od straha. Na nepoznatom jeziku, koji sam odjednom savršeno razumeo, objasnili su mi da sam sada na Marsu. Umirili su me obećanjem da mi se ništa loše neće desiti ako budem sarađivao. Bio sam tamo jedno vreme, uspešno završio obuku, posle koje su me primili u njihove redove i vratili nazad na Zemlju – priča Jovan.

Svakog četvrtka brifing

Dok razgovara sa nama, Joca nam pokazuje svoj mali prst kroz čiji nokat je provučena metalna alkica. To je, kaže, čip koji su mu Marsovci ugradili kako bi u svakom trenutku mogli da ga prate. Preko njega, kao i uz pomoć metalnog prstena, sa njima je na stalnoj vezi. Jer ovaj Negotinac je sada u misiji povezivanja Marsa i Zemlje. Tvrdi da se dopao “onima tamo”, pa su ga od običnog špijuna unapredili u ambasadora. Sa nadređenima ima telefonske brifinge bar jednom nedeljno.

– Obično komuniciramo četvrtkom, a kada je nešto vrlo važno na tapetu, čujemo se i drugim danima preko ovog – kaže Jovan, vadeći iz fioke metalnu “skalameriju” koja liči na kutlaču sa nakalemljenim čeličnim dodacima, a on je naziva “bućitrućifon”.

Da bi nas uverio da brifinzi sa vanzemaljcima zaista postoje, moli za apsolutnu tišinu. Umiruje dah. Prislanja ruku na desno uho, kao da pokušava da oslušne zvuke iz daljine. Zatim uzima bućitrućifon i počinje da šapuće na nerazgovetnom jeziku. Dugo i tečno. Kao da razgovara na maternjem. To je, objašnjava nam, jezik Marsovaca. A prevod za nas je kratak i jasan – uskoro će ponovo sleteti na Zemlju i usisaće nekog novog stanovnika naše planete.

– Nema razloga za brigu, jer mu se ništa neće desiti. Marsovci su dobri i blagi. Nikome ne rade ništa loše. Samo usisaju živo biće, obuče ga da bude misionar njihove kulture življenja i onda ga vrate na Zemlju. Ma, oni su bolji od nas. Preziru agresiju, ne vole galamu, komuniciraju tišinom. Ne mlataraju rukama kao mi kada se pravimo važni. Bilo me je sramota kada sam shvatio da se u odnosu na njih ponašam kao pravi divljak. Jednom sam im potpuno oštetio letelicu. Vozio sam 130 svetlosnih godina na sat, a dozvoljeno je deset puta manje. Ispao sam prava neznalica i “marspandur” je to registrovao. Oprostili su mi jer mi se prvi put desilo – kaže Negotinac.

Na pitanje da li ih se plašio, Jovan kao iz topa odgovara: “Ne!”. I dodaje da su se oni uplašili njega, jer je pre boravka na Marsu bio bučan i oštar. Sada je mnogo pitomiji i staloženiji.

(Copyright Treće oko/Srpske misterije – Nijedan deo teksta se ne sme kopirati niti prenositi u štampanim ili elektronskim izdanjima bez odobrenja vlasnika autorskog dela)

Idemo na Mars!

Otkako je kročio na drugu planetu, njegovo dvorište u porodičnoj kući izgleda sasvim drugačije od ustaljenih negotinskih avlija. Da bi komunikacija sa Marsovcima bila uspešnija, Jovan je rasprostro širok i dugačak “tepih” od gomile plastičnih flaša plavo-zelene boje. To je, prevodi nam, magnetno polje. Na njemu stoji tokom važnih sastanaka, kako veza sa stvorenjima sa druge planete ne bi pucala kada se umešaju remetilački talasi sa strane.

– Svi misle da je to obična plastika, ali nije. Marsovci su me naučili kako da od nje napravim okruženje u kojem mogu da obavljam posao bez problema – kaže Jovan.

Garaža je, ipak, glavna kancelarija ambasadora iz Negotina. U njoj se nalazi i maketa Marsa iz koje nam pušta vodu, tvrdeći da je upravo on tamo pronašao H20, dok Marsovci nisu ni slutili da takva tečnost postoji. Tu mu dolaze ljudi da se raspitaju kako mogu da odu na Mars.

– Zanima ih da li im treba iseljenička viza ili mogu i bez nje da se nastane tamo. Sada kada sve više ljudi beži iz Srbije, mnogi veruju da će im tek na drugoj planeti biti bolje. Ali ne vredi tako. Ne mogu oni sami da odluče da žele da se presele. To zavisi od Marsovaca koji će ih ili prepoznati kao podobne stanovnike ili će proceniti da bi im samo narušili mir. Ako slučajno usisaju agresivne, odmah ih vrate na Zemlju, a prethodno im izbrišu memoriju, kako se ne bi sećali nijedne stvari koju su videli. Zato kada čujete da je neko nestao netragom, pa se vratio sa rupom u pamćenju, znajte da su ga kidnapovali Marsovci. Nije zadovoljio njihove visoke kriterijume, pa su ga vratili. Prvi su tamo otišli naši Crnotravci, poznati kao veliki građevinari. Dokazali su se, pa sada tamo imaju svoju četvrt, dok neki drugi “gastarbajteri” tek izgrađuju svoje pozicije. Moje je da zainteresovanim ljudima kažem da ako žele da idu tamo moraju da rade na sebi, postanu miroljubiviji i bolji – priča Jovan i dodaje da je pesma “Idemo na Mars” nastala u znak podrške iseljavanju ljudi sa Zemlje i naseljavanju druge planete.

Pošto nikada ne zna kada će ga Marsovci odvesti na sastanak uživo ili na novo usavršavanje, Jovan je na vrata svoje kancelarije stavio papir sa natpisom: “Dolazak ovomu domu najaviti dva dana ranije. Juče nisam bio ovde, danas nisam tu, sutra ću biti negde”.

Neobični domaćin iz istočne Srbije ispraća nas vozeći svoj “marsovoz”, električni bicikl sa malim letećim tanjirom pozadi. Na glavi mu je kaciga sa antenama, jer bi šefovi sa Marsa u svakom trenutku mogli da ga pozovu i pokupe. Njegova supruga je na to već navikla. I ne ljuti se, jer, kaže, zna da njen Jovan nije običan smrtnik.

Tatjana Loš

Foto Vojislav Danilov

(Copyright Srpske misterije/Treće oko; nijedan deo ovog teksta ne sme se kopirati niti preuzimati bez dozvole vlasnika autorskog dela)