Osamdesetogodišnja Sinđelija Marjanović otvoreno o vlaškoj magiji i o tome kako voli da usreći nesrećne. Za crnu vlašku magiju znamo da postoji, ali niko o tome ne voli da priča…

Noć pada na istočnu Srbiju. U negotinskom selu Šarkamen dobuje samo tišina. Ni vetar da zahuči, ni lavež pasa da odjekne iz daljine. Čini se – ovo je kraj sveta. Većina domova je odavno pusta, a onih stotinak preostalih meštana zatvorilo se u svoje odaje. Do jutra. Budni su samo čuvari stare vodenice u šumi. I noć.

Vojkan i Dragan Milošević iz Šarkamena sakupljaju drva i pale vatru u drvenoj kolibi sa mlinom, jedinim u ovom kraju koji još uvek radi. Zvuk čeketala odzvanja kao prijatna, davno zaboravljena pesma. U neko doba stiže osamdesetogodišnja Sinđelija Marjanović. Baka u narodnoj nošnji istočne Srbije, sa cvetom udenutim u kosu. Dolazi da samelje žito. I da, onako usput, prebaje putnicima namernicima. Da im kaže da li ih je neko urekao i da im izmađija da budu zdravi i sretni.

41 zrno za ljubav

Vatra pucketa u vodenici. Baka sedi kraj ognja. Broji zrna kukuruza – tačno 41. Ređa ih po drvenom stolu i počinje da izgovara bajalicu. Naglas, menjajući boju i visinu glasa. Čas priča tiše i mekše, čas glasnije i oštrije. Ne razumemo šta kaže, ali tu je Vojkan da nam prevede.

– Baba Sinđa se obraća zrnevlju. Traži od njih da joj kažu istinu na postavljeno pitanje, pa ako budu iskreni, posejaće ih da se umnože. A ako je slažu, baciće ih da ih stoka pojede – objašnjava Milošević.

Osamdesetogodišnjakinja u nošnji se zadovoljno osmehuje. Kaže nam da urok postoji, ali da će ga ona lako otkloniti. Cvetom crvene muškatle natopljenim vodom i žarom vatre, baje za ljubav. Izgovara reči kao pesmu koja nikako da se završi. Da urok ode, a sreća dođe. Na kraju nam stavlja taj cvet na grudi i kaže da vodu iz drvene činije bacimo preko vrata vodenice.

– Najčešće mladi ureknu mlade. A onda mi koji bajemo priskočimo u pomoć da bi postali laki kao perce. Dakle, srećni. Mnogo volim kada nekog usrećim, pogotovo kada je mlad i lep a pati – kaže Sinđelija Marjanović.

(Copyright Treće oko/Srpske misterije – Nijedan deo teksta se ne sme kopirati niti prenositi u štampanim ili elektronskim izdanjima bez odobrenja vlasnika autorskog dela)

Kukuruz joj pokaže da li muž vara ženu ili ona njega, ko je urekao devojku da ne može da pronađe momka ili ostane trudna. Eh, koliko je samo potomaka stiglo zahvaljujući njoj. Ljudi joj se često obraćaju kada imaju grudobolju, pa ih ona izleči prirodno izbušenim kamenom koji pronađe negde u prirodi. Ili metalnim lancima kada imaju problem sa stomakom. Leči i stoku, naročito krave i krmače koje imaju bolno vime posle poroda. Neretko joj dolaze meštani okolnih sela da im prebaje zbog sušnih godina, nastradalih useva i životinja. Ljudi traže utehu i u slučaju iznenadnih svađa u porodici, teških reči koje padnu kao olovo i unesu razdor tamo gde je do juče vladala harmonija. Dođu očajne žene i kažu joj da im se čini kao da im je neki đavo ušao u kuću.

– I jeste vrag, ali ja ga oteram da se nikad više ne vrati – kaže.

Naučila je to baba Sinđa još kao devojčica, od svoje bake kojoj je drevno magijsko učenje otkrila njena baka, a njoj njena… Jer ta veština se prenosi po ženskoj liniji, sa kolena na koleno. Kao privilegija. Čim devojčica postane malo zrelija, porodična škola bajanja počinje. I svaka se uglavnom tome raduje, znajući da nije mala stvar dobiti dozvolu da uđeš u svet vradžbina.

Zavet ćutanja

Svako selo ima svoje male posebnosti, ali u suštini, bajanje je svuda isto. Baba Sinđa bajalice izgovara na srpskom jezikom, a iste te reči neke druge žene iz ovog kraja izgovaraju na vlaškom. Ali ona, tvrdi, vrača samo da bi nekom pomogla. Ne i odmogla ili još gore naudila.

„Alat“ vlaške vračare – okovi, nož, zrnevlje kukuruza…

– Ja sam tu da bi ljudima bilo bolje. Kada me pitaju da nekome uvračam da se razboli, umre ili bude nesrećan u ljubavi, uvredim se. Kažem mu da smesta ode – kaže baba Sinđa, iznenada menjajući izraz lica i ton razgovora.

Ljuti se na sam pomen crne magije. Iako priznaje da je ovaj kraj po tome poznat, ona o vlaškim činima neće da govori. Kaže da ih bacaju neke zle žene. Ona nikada u bajanju ne koristi ljudsko rebro ili menstrualnu krv. Zbog toga posle njenih vradžbina, kaže, niko nema teške glavobolje, niti iznenada počinje da se svađa sa najbližima i pada u depresiju.

I naša reporterka je na kraju seanse dobila cvet muškatle

– Za crnu vlašku magiju se veruje da je najjača i najopasnija, pa nas svi koji dođu sa strane ispituju o njoj. Znamo da postoji, ali niko o tome ne voli da priča niti će vam bilo ko olako priznati da se njome bavi. To je kao neki zavet ćutanja. U Negotinsku krajinu dolaze ljudi iz svih krajeva Srbije kada imaju bilo koji problem, nadajući se da će im vračare pomoći. Ali sa tim treba biti oprezan. Nama su pričali da su uglavnom žene tražile da uvračaju drugim ženama i to zbog muškaraca. Govorilo se da kad neka devojka želi da unesreći suparnicu, mora da se skine gola i uđe u reku, zapali sveću, obari jaje i baci ga u dvorište drugoj ženi. Ili ubere travu morunu koja raste u planini, zapali je i ubaci u njen dom – priskače u pomoć Vojkan.

Dok stari kamen melje žito, vatra tinja i čuva noć od budnih, u selu Šarkamen saznajemo i da obred inicijacije podrazumeva da žena koja želi da pristupi redu vračara, mora da uhvati crnu mačku i odseče joj rep. Ili da nabavi zmijsku košuljicu. Dokazavši se na taj način, spremna je da zvanično uđe u mistični magijski krug vračara. I tako to počinje…

Tatjana Loš

Foto: Vojislav Danilov

Skidanje uroka

Ljudi iz ovog kraja otkrivaju da se vlaška magija uglavnom izvodi uz pozivanje na određene svece, što je ostalo iz vremena kada je crkva strogo sankcionisala ove radnje, a onda su im vračare doskočile korišćenjem hrišćanskih simbola u ritualima. Njima se pribegava i kada je potrebno da se magija skine.

Kada vam kažu da vam je neko uvračao, jedna od procedura koju morate da ispoštujete je svakodnevna molitva. Vrlo česta slika u istočnoj Srbiji je pozivanje popa da okadi kuću, njivu ili štalu, kako bi se porodica oslobodila bačenih (zlih) čini. To je postao deo folklora ovog kraja. Kao uostalom i samo postojanje magova u 21. veku.

(Copyright Treće oko/Srpske misterije – Nijedan deo teksta se ne sme kopirati niti prenositi u štampanim ili elektronskim izdanjima bez odobrenja vlasnika autorskog dela)