Paket zapečaćen na sto godina

Paket zapečaćen na sto godina

O čemu je pisala „Pionirska istina”?

O čemu je pisala „Pionirska istina”?

Vremenski paradoks – u paketu iz 1912, zapečaćenom na stotinu godina, posle otvaranja pronađene su novine koje su izašle – dve godine nakon što je pošiljka zatvorena, a školski list stigao je jednom učeniku čitavu godinu ranije – jer ga je on jako želeo

Još od kada su se pojavile prve novine verovatno je svaki čitalac bar jednom došao na pomisao kako bi to bilo kada bi mogao da zaviri u pojedina izdanja iz bliže ili dalje budućnosti i sazna o ishodu nekih događaja pre nego što se oni dese! Na primer, da vidi rezultate fudbalskih utakmica, konjskih trka, ili izvlačenja lutrijskih brojeva. Na ovoj ideji zasnovane su brojne priče iz naučne fantastike, pa su se njome bavili i u jednoj od epizoda čuvene serije „Zona sumraka“.

Za maštu ne postoje granice, ali šta kada ih stvarnost prevaziđe u gotovo neverovatnom spletu događaja čiji nas epilog posle čitavog jednog veka ostavlja u nedoumici – šta je jedno a šta drugo, da li poverovati u nešto što se čini nemogućim i neverovatnim, ili o svemu misliti kao o tek još jednoj storiji iz pomenute televizijske serije, koja se ovog puta odigrava van malog ekrana?

Priča počinje 26. avgusta 1912. godine, kada je Ota Johan Nigard, gradonačelnik norveškog grada Sela, odneo na poštu paket koji je lično zapečatio crvenim voskom i na kojem je pisalo: „Može biti otvoren 2012. godine“. Bio je to poveći koverat dimenzija 40 puta 28 puta 9 santimetara i težine 3,1 kilogram. Gradonačelnik Nigard je uz paket ostavio i poruku da se u pošiljci nalazi nešto „što će budućim generacijama doneti oduševljenje i korist“.

Pedantni Norvežani su ga u pošti u Oslu, u koju je paket poslat, čuvali 80 godina, a narednih 20 godina bio je izložen u muzeju Gudbrandsdalen. Onda je došlo vreme da bude otvoren. Očekivala se senzacija, okupilo se nekoliko Nigardovih potomaka, neki su došli čak iz Amerike. Bila je nestrpljiva i Kjel Voldhajm iz muzeja. Kakve vrednosti se unutra kriju?

Nije bio otpakovan!

Toliko smo puta fantazirali šta bi moglo da bude u njemu, priznala je Kjel, nagađajući da li su to neki važni dokumenti, poverljivi detalji o nekakvom davnom skandalu, ili retki i vredni novčići?Šta god bilo, nadajmo se da je izdržalo uslove u kojima je provelo stotinu godina, rekla je pred otvaranje paketa.

Komisija koja je za tu priliku formirana na stogodišnjicu, 2012. godine, skinula je pečat, obavestio je „Forbes“, vodeći magazin za novosti iz sveta biznisa i finansija koji se zainteresovao zbog najavljene vrednosti paketa. U koverti je bio još jedan, manji, a u njemu su se nalazile nekakve sveščice, novine, slova, mala slika i dokumenti sa sednica lokalnog veća. Bilo je i nekih pisama iz Sjedinjenih Američkih Država, a o sadržaju samih dokumenata nakon otvaranja ništa nije rečeno.

Zašto je Ota Johan Nigard ovo zaveštao budućim generacijama, uz poruku „da će biti oduševljeni“? Sve u svemu, u pošiljci se na prvi pogled nije nalazilo ništa senzacionalno, sve dok nisu pročitali datume izdanja novina! U pitanju su bila dva dnevna lista iz – 1914. godine! Dospela su na neki način u paket koji je dve godine ranije bio zapečaćen i oročen na čuvanje u strogim uslovima na stotinu godina.

Čak ni tada, nakon početnog iznenađenja, dileme nije bilo: paket je bio, nema nikakve sumnje, otvaran i ponovo zapakovan, i to možda i nekoliko puta, automatski su zaključili. Bilo da je to učinio lično gradonačelnik Nigard ili neko ko je imao nameru da se našali sa njegovim potomcima iz 2012. godine. Onda je usledilo još veće iznenađenje – kada su pošiljku i pečate pregledali kriminalistički stručnjaci, došli su do nedvosmislenog saznanja da paket iz 1912. godine u međuvremenu uopšte nije otvaran, kao i da sam Nigard u Oslu nije imao pristup mestu na kojem se on čuvao, da bi mogao da ga eventualno otvori i ponovo zapečati ili zameni drugim nakon dve godine!

Šta je norveški gradonačelnik s početka 20. veka hteo da poruči svojim naslednicima? Da je boravio u budućnosti i da se vratio s novinama kao dokaznim materijalom za svoje putovanje kroz vreme? Da li je smatrao da će sama ta činjenica za njih predstavljati „oduševljenje i korist“ a ne tek zagonetku s kojom mogu samo da lupaju glavu? Zbog čega Nigard, umesto beznačajnih isečaka i ceduljica, u paketu nije ostavio ni reči objašnjenja o „novinama iz budućnosti“, ukoliko o tome za života svojim savremenicima iz nekog, možda čak i opravdanog razloga nije hteo ništa da otkrije? Na ta pitanja najverovatnije nikada neće biti pronađeni odgovori.

Kada izlaze „Pionirske novine“?

Ako su Norvežanima 1912. godine na neki čudan način stizala štampana novinska izdanja iz budućnosti, jedan neimenovani dečak iz Turkmenistana paranormalnim putem došao je do željenog izdanja školskog lista „Pionirska istina“, i to godinu dana pre nego što je objavljeno!

Iako se ne navodi godina dešavanja, može se zaključiti da se priča događa u Sovjetskom Savezu u vreme kada je biti član pionirske organizacije predstavljalo veliku čast. U gradu Čardžou, dečak koji još nije došao do tog uzrasta, toliko je želeo da dobije „Pionirsku istinu“ da je zaboravio na ideološke preporuke kako je religija „opijum za narod“, pa se usrdno počeo moliti Bogu za novine, onako kako ga je baka učila molitvama. Te letnje noći spavao je u dvorištu i pre spavanja izgovorio je: „Bože, pomozi mi da postanem pionir, kako bih mogao da čitam „Pionirsku istinu“!

Odjednom, pred njim se podigao vihor od prašine i na njemu je ugledao novine. Kada ih je zgrabio, vetar je stao a on je u rici držao „Pionirsku istinu“. Sledećeg jutra otkrio je da je to broj od – naredne godine.

Mislio je da ga je vetar doneo iz komšiluka, ali niko o tome nije imao pojma.

Prošlo je godinu dana, dečak je pošao u školu, postao pionir i pretplatio se na „Pionirsku istinu“. Prvi primerak koji je dobio u ruke kada je stupio u pionirsku organizaciju bio je onaj koji mu je vetar doneo u letnjoj noći!

Dedina razglednica iz budućnosti

Ova priča se može bez većih problema svrstati u neku vrstu urbanih legendi, ali bi to bilo malo teže sa onom koju iznosi porodica Harsfeld iz Luisvila u Sjedinjenim Američkim Državama. Ova porodica čuva razglednicu koja im je, sa sve pečatima, stigla iz nemačkog grada Frankfurta početkom 1950-ih godina, gde je živeo deda gospođe Rite Harsfeld, i na njoj se nalazi njegov svojeručno ispisani pozdrav. Nedoumica je jedino u tome što je deda umro 1959. godine, a sama razglednica je štampana i puštena u prodaju 1983. i na njoj se vide zgrade koje pedesetih godina prošlog veka još nisu bile izgrađene!

Sticajem okolnosti, međutim, sve do današnjeg vremena niko iz porodice nije na to obratio pažnju, a onda na scenu, pored još živih svedoka o autentičnosti razglednice, stupaju stručnjaci i grafolozi. Rezultat je, u najmanju ruku, zapanjujući: upoređivanjem je utvrđeno da je rukopis zaista dedin, kao i kolorit i linijske kompozicije slova, a da je mastilo iz 40-ih i 50-ih godina. Mogućnost bilo kakvog falsifikata je isključena – rekli su eksperti!

Šta je u pitanju, niko ne može da objasni; ni kako se događa da se predmeti pojavljuju sa istorijske distance, što malo ko veruje da je moguće. Dok ljudi maštaju o putovanju kroz vreme, čini se kao da negde na vremensko-prostornoj granici, možda na kvantnom nivou, dolazi do paradoksalnih premeštanja stvari iz jednog u neko drugo vreme!

Miodrag Radojčin