Često se tvrdoglavošću, nesvesni njene suštine, ponosimo i svrstavamo je među tri naše nacionalne osobine, nesvesni činjenice da biti uporan i tvrdoglav nema veze jedno sa drugim.

Hajde za početak, da pojmove tvrdoglavost i upornost, razložimo “do atoma” i povučemo liniju između njih.

Priznajem, nije lako…

Kada pokušate da nađete definiciju tvrdoglavosti, najčešće srećete onu, da je tvrdoglavost upornost bez cilja, mada bih se ja malo umešala i dodala, da u oba slučaja postoji cilj, ali da je razlika u svrsi.

Pri samom pominjanju ovih termina, jasno je da upornost predstavlja nešto dobro, dok je tvrdoglavost isprazna i loša. 

I u jednom i u drugom slučaju, čovek ide ka zacrtanom cilju i bez obzira na kakve prepreke da nailazi, on ne odustaje.

Gde počinje tvrdoglavost, a gde se završava upornost?

Za razliku od upornog čoveka, tvrdoglavčev cilj nema suštinu i svrhu, već želju za dokazivanjem, koja je samo njemu bitna.

A možda ni njemu, nego eto tako…

Naš narod ima jasne i transparentne krilatice za tvrdoglave, da mislim da ni jedan svetski jezik ne daje tako dobar uvid u loše produkte tvrdoglavosti, počevši od “navro, k’o svinja na rupu” ili “tvrdoglav, k’o magarac”, pa sve do “drži se… kao pijan plota”.

Gledano od prapočetaka na ovamo, da nije bilo upornosti ne bi bilo ni napretka, jer je upravo uporan čovek stvorio mnoge dobre i konstruktivne stvari – vatru, točak, struju, avion, lekove za razne bolesti, leteo u svemir…

Dakle, ljudi su dostigli vrhunac razvoja zbog upornosti pojedinih predstavnika čovečanstva, zato jer je njihova upornost imala svrhu – boljitak.

Za razliku od upornih ljudi, tvrdoglavci su svetu doneli loše i destruktivne stvari, jer su za cilj imali neki lični kapric, gordost i sujetu, tačnije sve ono otrovno što je direktno vodilo ka kavgama koje su razarale porodice, pa sve do svetskih i bratoubilačkih ratova.

Međutim, kada malo bolje pogledamo, tanka je linija između tvrdoglavosti i upornosti, pa ponekad ljudi pokazuju tvrdoglavost, a da to ne shvataju i nisu svesni da im je cilj bez cilja, što samo dokazuje njihovu nezrelost.

Ali, pokušajte to da im kažete i naravno, proćićete kao bos po trnju, jer tvrdoglav čovek ne može da vidi sebe iz tuđih cipela, a u njegovim cipelama mu svaka tvrdoglavost liči na doslednost, nepokolebljivost, samosvesnost…

Tvdoglavko ne želi da sasluša savet i realne argumente, jer ima tako zacrtanu konstrukciju u glavi, da ukoliko mu neko iskaže suprotno mišljenje, odmah postaje njegov neprijatelj.

Čini mi se da su najgori oni tvrdoglavci, koji ne popuštaju ni pred kakvim predočavanjem i ukazivanjem da je put kojim se kreću, ništa drugo do ćorsokak. 

I što su ubeđivanja argumentovanija i racionalnija, to su oni inatljiviji, pa sad neće ni ono na šta bi ranije pristali.

E, takve “čvoruge” su najbolnije.

Ovde bih možda i stala sa pričom o tvrdoglavima i upornima, ali tada slika ne bi bila potpuna, nedostajao bi delić sa onim ljudima koji su popustljivi.

Obično ih nazivamo prijatnim, krotkim ljudima, a onda, kada shvatimo da njima može da manipuliše ko kako hoće, ušivamo im etiketu – povodljivi, mekušci, tunjavi, smotani…

Iz ovoga vidimo da krajnosti ni u čemu nisu poželjne, ali ako bih morala da biram, pre bih izabrala da moju upornost drugi vide kao tvrdoglavost, nego da me smatraju mlitavom i tunjavom, pa nek’ košta, kol’ko košta.

A koštalo me je, mnogo puta… 

Cica izdajica!

Spremajući ovaj tekst, prisetih se najboljeg pojašnjenja razlike između upornosti i tvrdoglavosti, koje nisu smislili ni filozofi, ni psiholozi, već moja pokojna baba Katarina.

Do tedefinicije, došlo je sasvim slučajno.

Naime, jedne jesenje večeri, pri povratku iz posete mojoj teti, baba Katarina i ja smo u šancu pokraj puta, našle tri, tek progledala, gladna i promrzla šteneta. 

Moja plavooka vila, ni časa nije časila, već je skinula svoj vuneni šal, uvila ih i stavila u torbu.

Pogledala me je kao da se obraća nekom odraslom:

– Gre’ota je, smrznuće se do jutra... Miloje će da nas izbaci iz kuće, al’ neka… 

Uspele smo nekako da ih prošvercujemo preko verande u našu spavaću sobu, napojimo toplim mlekom i smestimo u korpu od pletenog pruća pored naftarice, pa su ubrzo zaspali, ali…

Ujutru su se probudili pre nas i počeli da cvile, pa je deda ušao da vidi o čemu se radi i umalo se nije onesvestio.

Celog jutra trajala je “borba Titana”- baba je govorila da on nema ni srca, ni duše, dok je deda bio izričit i tražio da se štenci izbace. 

Da bih ga umilostivila, donela sam sva tri šteneta i stavila mu ih u krilo, što je izazvalo još burniju reakciju.

– Katarina, odmah da si iznela ovu zarazu iz kuće! A i ovo dete si napravila u tvoj dulikat – tvrdoglavo sačuvaj Bože, kad nešto zabidži i zaglavunja, ide glavom kroz zid.

E, to je bila kap, koja je prelila babinu čašu strpljenja – u sve joj diraj, ali u decu i časne namere nikako. Sevnula je svojim, kao more plavim očima i prosiktala:

– Miloje, moje dete nije tvrdoglavo, nego uporno i ‘oće da spasi nečiji život, a ti si taj koji je tvrdoglav, pa samo zato što ne voliš kučiće, dozvoljavaš da ove dušice majkaju.

“Radi šta hoćeš” je obično bila rečenica, koju je deda Miloje upotrebljavao umesto istaknute bele zastave, kao znak kapitulacije, pa smo bile presrećne, kada izgovorio i tog jutra.

Na našu žalost, od ta tri šteneta preživela je samo Cica, koja se, gle ironije, nije odvajala od dede, pa ju je moja baba Katarina često nazivala “Cica izdajica”.

Čuvajte energiju

Mi žene, često pokušavamo da promenimo tvrdoglavce, ukazujući im na greške i želeći najbolje, a na kraju i same ispadnemo “grbave”, naporne i svojeglave.

To neretko i sama radim, upinjući se da objasnim onome ko neće da čuje i ukažem onome što žmuri, pa kad već budem isceđena, kao ona suva drenovina u rukama Kraljevića Marka, setim se one naše stare – ne trkaj se sa konjima i ne svađaj s budalama, niti možeš konja pobediti, nit’ budalu ubediti – pa onda “nakrivim kapu” i odem svojim putem.

Trudeći se da ih izvedemo iz mraka inata i tvrdoglavosti, tačnije pokušavajući “sitom da zahvatimo vodu”, olako razbacujemo ovo malo vitalne energije, koja nam pretekne od udara naših tekućih problema, briga i strahova, umesto da je čuvamo kao malo vode na dlanu.

I ne samo da čuvamo, već i da se iz petnih žila trudimo da je dovedemo u balans, jer svaki novi stres pravi još jedan “čvor” u protoku životne energije kroz naš organizam i što je više “čvorova”, to postajemo slabiji i bolesniji, kako na fizičkom, tako i na psihičkom planu. 

Prioritet svake od nas je da nađe svoje “izvorke” iz kojih će se napajati prijatnom energijom, koja će je voditi do bistrih i koncentrisanih misli.

Jedan od tih “izvoraka” su i slatkovodni biseri u formi ogrlice o kojima vam pišem u svakom broju Trećeg oka.

Njihova nežna ženska energija iz opsega Meseca, utiče umirujuće, čineći svoju vlasnicu opuštenijom i staloženijom, što priznaćete, nije lako dosegnuti u ova čudna, napeta vremena. 

Ogrlice od slatkovodnih bisera često smatraju lekom, upravo zbog tog umirujućeg osećaja, ali one, na žalost nisu lek, već predivan nakit koji godi, kako oku, tako i duši, pa zato često napominjem da se ove ogrlice ne pozajmljuju, jer baš kao i voda i biseri “pamte” tuđe energije, a i opše je poznato da su biseri individualni nakit.

Ta staloženost, do koje nas vode nežne energetske vibracije slatkovodnih bisera u formi ogrlice, bistri i sabira naše misli, a samo sa takvim mislima možemo prepoznati razliku između tvrdoglavosti i upornosti, tačnije da li ono što smo zaglavunjale, zabidžile i navrle služi da nam oplemeni put ili je plod našeg hira i kaprica.

Ralaksirajte se, sabirajte i bistrite vaše misli, tražite svrhu vašim ciljevima, da se jednog dana ne biste prepoznale u rečenici maestralnog književnika, koji je napisao : “Previše sebe dadoh tamo, gde nije trebalo ni da me ima.”

Slažete li se?

Biljana Jovanovski