01 krevet je opasno mesto

Ako vam se krevet nalazi na mestu štetnih zračenja, može se desiti da obolite od degenerativnih oboljenja, reumatizma, bubrega, srca, katarakte ili čak – raka i leukemije

 

Pomisao da uzrok bolesti poveže sa zračenjima Zemlje, tzv. telurskim emenacijama su razmatrali brojni engleski autori. Pre II svetskog rata. V.M. Trajnder je u knjizi Rašljarstvo napisao:Nema nikakve sumnje da se zračenja podzemnih voda, ukoliko smo im konstantno izloženi, definitivno štetna i po ljudsko zdravlje i po biljke. Upoznao sam veliki broj ljudi koji pate od nerava i reumatizma. U svim tim slučajevima oboleli su svakodnevno provodili veliki deo vremena iznad podzemnih vodotokova i to je počelo da ispoljava izuzetno razorno dejstvo na njihovo zdravlje.

Od poda do plafona

Francuski stručnjak Merme je takođe insistirao da podzemne vode štetno deluju na ljudsko zdravlje. Merme je zapisao da se zračenja podzemnih vodaprenose od poda do plafona svake kuće sagrađene iznad njih. I ne znajući, čovek može biti izložen tim zračenjima u svojoj radionici, u fabrici, kancelariji, u svom stanu na desetom spratu solitera!Upravo u spavaćoj sobi smo najizloženiji štetnim zračenjima toliko, da ne samo što nam razaraju organizam već nam uskraćuju i toliko potreban zdrav i dubok san. Posledice ugroženog zdravlja brzo postanu vidljive, a nesrećna osoba pati od različitih bolesti kojima ni ona sama a ni lekari ne mogu da pronađu odgovarajući uzrok.

Zaintrigiran da sazna da li takva razmišljanja imaju realnu osnovu, američki lekar i rašljar Herbert Daglas je počeo da proverava krevete ljudi koji su se žalili na artritis i otkrio da su njegove rašlje uvek detektovale ispod njih podzemne vode i, što je još značajnije, da su se dva ili više podzemna vodotoka ukrštala direktno ispod dela tela gde se javljao najveći bol.

Daglas je objavio podatke da je svaki od njegovih pacijenata koji je promenio lokaciju kreveta osetio značajno poboljšanje i smanjenje artritičnog bola i to već u vremenskom periodu koji se kretao od pet dana do tri meseca. U pismu kojim je rezultate svojih istraživanja poslao američkom ministarstvu zdravlja u Vašingtonu, Daglas naglašava da su rezultatiintrigantni i da je očigledno neophodno detaljnije proučavanje ove problematike.

Do kraja 1976. godine, Daglas je u oblasti koja se proteže manje od 5km od njegove kuće pronašao podzemne vodotokove ispod spavaćih soba 55 pacijenata koji su patili od artritisa. Polovina je pristala da po Daglasovim uputstvima pomeri krevet na mesta gde nije bilo podzemnih voda. Literatura koju je Daglas konsultovao je nagoveštavala da spavanje iznad podzemnih voda može izazvati rak. Kada je jedna od njegovih prijateljica, žena u tridesetim godinama obolela od raka dojke, Daglas je ispitao područje oko i ispod njenog kreveta. Njegove rašlje su čudno reagovale, pa nije sa sigurnošću mogao da potvrdi postojanje podzemnih voda.

Dve godine kasnije, 1978. Daglas je zapisao:Do sada sam proverio mnogo slučajeva obolelih od raka raznih vrsta i gotovo kod svih sam dobio bezbroj signala koji ukazuju na podzemne tokove ili, što je ređi slučaj, na pukotine i rascepe u kamenom dnu podzemlja. Pomislio sam da se podzemne vode mogu najbolje ilustrovati ako se na krevet polože drvene letvice u smeru u kojem vodotokovi seku. Kada sam to uradio, zatražo sam od osobe koja spava u tom krevetu da legne u poziciju u kojoj obično zaspi. I opet je ukrštanje letvica ukazalo tačno na ona mesta u telu osobe koja su najviše pogođena bolešću.

Za deset godina proverio sam slučajeve artritisa, raka i katarakte. Kod svakog od njih sam pronašao ukrštanje linija ispod obolelog dela tela. U svakom slučaju raka osim u jednom, detektovao sam podzemne vode svuda ispod prostora gde borave koje se ukrštaju od 30 do 50 puta.

Zraci smrti

Daglas je 1978. pročitao jedan članak u nemačkim novinama i ustanovio da su njegova otkrića potpuno istovetna rezultatima dr Jozefa Kopa iz Ebikona u Švajcarskoj, geologa koji je godinama uspešno pronalazio vodu u svojoj zemlji. Na zahtev sela Zurzah i Eglisau na obalama jezera Konstans, Kop je pronašao izvore tople mineralne vode.

Da zračenja podzemnih voda mogu uzrokovati bolesti, Kopu je postalo jasno u Rajnskoj dolini u Švajcarskoj, kada je u opštini Grabs u kantonu Sen Galen otkrio podzemni vodotok koji ide direktno ispod nove štale. Upitao je da li je bilo slučajeva obolevanja stoke u toj štali, a predsednik opštine Grabsa kome je ambar pripadao je bez reči širom otvorio vrata i pokazao mu potpuno praznu unutrašnjost. Otkako su je podigli, objasnio je, gotovo sve životinje koje su smestili unutra su se razbolele, tako da su morali da je isprazne.

Kop je iz radoznalosti proverio 130 štala u kojima su mnogo vremena provodile krave obolele od raznih bolesti, od teškog reumatizma do opuštanja materica, konstantnih pobačaja teladi i teškog gubitka telesne težine. Ukoliko bi telad i bila rođena, obično bi uginula pre nego što postignu zrelost. Otkrio je da bar jedan ili više vodotokova teče ispod svake od zgrada koje je ispitivao i da je, u mnogim slučajevima, bolesna stoka bila privezana na mestima direktno iznad podzemnih voda. Na farmi svinja je ustanovio da su krmače u jednom od obora iznad podzemnih voda redovno jele svoju mladunčad čim bi se oprasile, a u drugom, takođe iznad podzemnog vodotoka su izbacivale krv. Svinje koje su bile smeštene u oboru daleko od štetnih zračenja podzemnih voda bile su potpuno zdrave.

Tokom nekoliko decenija istraživanja Kop je naišao na stotine referenci o uticaju zemaljskih sila i njihovim efektima na ljudski organizam. Efekti zemaljskog zračenja na mikoroorganizme postali su poznati kada je 1897. godine italijanski rašljar iz Pjaćence ustanovio da podzemni vodotok ispod mlekare izaziva kvarenje velikih količina sira. Eksperimentišući nekoliko dana, on je primetio da kulture bakterija neophodne za pravljenje sira rastu normalno ili abnormalno zavisno od toga da li su locirane iznad vodotoka ili ne. Sledeći svoj instinkt, Kop je otkrio da ono što Nemci zovuzemaljski zracimože uticati da krompir brže truli, da se vino i jabukovača ukisele a pekmez ubuđa. Sve je to ukazivalo na pojačanu aktivnost mikroba.

Epidemija kancera

Daleko jači dokaz da zračenja podzemnih tokova vode utiču na rast bakterija dala su 1932. godine dvojica istraživača sa Instituta za biologiju i anatomiju iz Minhena. Zaraženi određenim bakterijama koje izazivaju bolest, miševi bi se razboleli daleko brže ukoliko bi njihovi kavezi bili postavljeni iznad podzemnih vodotokova, a mnogo sporije ukoliko bi se kavezi postavili dalje od podzemnih vodotokova i obratno, zavisno od vrste patogena koji se koristio u eksperimentu. Slični eksperimenti u švajcarskom kantonu Arau pokazali su da su miševi smešteni iznad geopatogenih zona konstantno razdražljivi, da glođu kaveze, jedu sopstvene repove imada je kanibalizam veoma redak među miševima, da često proždiru sopstveno potomstvo.

Krucijalno otkriće koje povezuje podzemne vodotokove sa štetnim zračenjem su 20-tih godina prošlog veka prvi načinili nemački istraživači Vincer i Melcer, podelivši grad Štutgart na oblasti varirajuće incidence kancera ali su otkrili da ih, iako su se tome nadali, ni na koji način ne mogu povezati sa sveobuhvatnom stratigrafijom ili podzemnim formacijama stena. Ipak, Vincer i Melcer su usvojili predlog rašljara da provere pet glavnih geoloških raseda za koje su se svi složili da idu ispod grada. Istraživači su bili zapanjeni ustanovivši da rasedi prolaze upravo ispod oblasti u kojima je zabeležena najviša incidenca kancera sa smrtnim ishodima. Oni su objavili teoriju da neka vrsta zračenja koja potiče iz raseda može biti važan uzročnik raka koji je medicina potpuno previdela.

Rezultati Vincer-Melcerove teorije su nadahnuli nemačkog aristokratu Gustava Freira fon Pola koji je 1929. započeo prvo sistematsko proučavanje kancera kod ljudi i njegovih eventualnih veza sa zonama ozloglašenog zemaljskog (telurskog) zračenja. Izabravši bavarsku opštinu Vilsbiburg sa 8300 stanovnika, on je rašljama ispitao čitavo područje pod budnim okom gradonačelnika i lokalnih žandarma koji su i potpisali protokol u kome je opisano ovo ispitivanje. Na gradskoj mapi razmere 1:1000, fon Pol je pronašao podzemne vodotokove koje je smatrao dovoljno važnim za ulogu u etiologiji kancera. Ti podaci su zatim upoređeni sa na karti ucrtanim podacima o kućama umrlih od kancera koje je prikupio Bernhuber, lekar iz Vilsbiburga. Usledilo je precizno ispitivanje tih kuća samo delimično zahvaćenih štetnim zračenjima podzemnih voda. Ispostavilo se da su se kreveti svih preminulih kanceroznih pacijenata nalazili direktno iznad tih vodotokova!

Onkolozi su se otvoreno rugali fon Polovom istraživanju i proglasili ga bezvrednim, tvrdeći da zbog toga što je incidenca kancera toliko visoka a Vilsbiburg tako mali, fon Polovi zaključci o zračenju koje izazva rak ne znače apsolutno ništa.

Ne obraćajući uopšte pažnju na ruganje onkologa, fon Pol je od bavarskog Zavoda za statistiku zatražio ime opštine sa najmanjom incidencom kancera u čitavoj provinciji.

Ispostavilo se da je to opština Grafenau, naselje sa 2000 stanovnika u Bavarskoj Šumi gde je fon Pol obavio radiestezijsko ispitivanje 4. i 5. maja 1930. Otkrio je da je svaka osoba koja je u tom mestu umrla od raka za poslednjih 17 godina, spavala u krevetu koji se nalazi iznad neke od zona štetnih zračenja koje je on pažljivo iscrtao. Godinu ipo dana kasnije, druga provera je utvrdila da je još deset žrtava kancera u međuvremenu preminulo.

Uz lekara potreban i radiestezista

Ipak je rad dvojice francuskih radiestezista s početka 30-tih godina prošlog veka prvi put ukazao na moguće fizičke uzroke koji stoje iza štetnih zračenja. Članci dvojice autora objavljeni u časopisu Cote DAzur Médicale opisuju kako elektroskopi, instrumenti koji beleže električnu provodljivost vazduha detekcijom relativnog prisustva jona (atoma koji dobitkom ili gubitkom jednog elektrona stiču električni naboj) otkrivaju više stepene provodljivosti iznad podzemnih vodotokova nego iznad njima susednih oblasti.

Veza između jonizujućeg zračenja i incidence kancera je ustanovljena tokom sedmogodišnjeg istraživanja francuskog inženjera Pjera Kodija, neposredno pred izbijanje II svetskog rata. Inspirisan rašljarima koji su mu rekli da mnogi stanovnici grada Le Avra već generacijama umiru od raka, Kodi je pomoću elektrometra izmerio koncentraciju jona u vazduhu u podrumima kuća koje leže direktno ispod više od 7000kanceroznih kreveta. Njegova procedura u kući izvesnog gospodina Trufijea, čija je supruga obolela od raka, bila je tipična. Dok je žena ležala u krevetu, postavio je elektrometar u podrum direktno ispod tačne lokacije kancerogene izrasline u njenom telu. Identičan instrument postavio je dva metra dalje. Zatim su očitavanja snimljena tokom perioda od 14 sati otkrila da je prvi instrument zabeležio koncentraciju jona deset puta veću od drugog instrumenta. Dalje je utvrđeno da opseg zračenja nije bio širi od 1,5 m.

Drugi instrument je zatim pomeren na samo 50 cm od prvog. Očitavanja zabeležena tokom čitave godine u 8,10,12,14 i 18 sati svakoga dana, pokazala su potpuno istu razliku u intenzitetu kao kada su instrumenti bili mnogo više udaljeni jedan od drugog. Zbog te činjenice se posumnjalo da se zračenje, kakvo god bilo, uzdiže vertikalno dok dopire odnekud iz zemlje i da se ne širi lateralno (bočno).

Ovaj krucijalno važni zaključak je potkrepio i švajcarski nuklearni fizičar Anđelo Komuneti iz Bazela. Njegov eksperiment, specifično osmišljen da bi se proverila tvrdnja da je polje reakcije iznad podzemnih vodotokova ili geoloških diskontinuitetaili u oba slučajavertikalno, obavljen je uz pomoć Tradvela i Rupa, dvojice direktora kompanije Hofman-La Roš koji su uspešno pronašli vodu radiestezijskom metodom na lokaciji gde je njihova kompanija planirala izgradnju fabrike. Eksperiment je izveden u hodnicima dugačke višespratnice gde je tipična radiestezijska geopatogena zona dovedena u vezu sa tokom podzemne vode zatvorenog u izvoru koji je davao velike količine vode.

Od pet spratova udaljenih oko 3,5m jedan iznad drugog, otkrivene su dve reakcione zone, svaka širine oko dva metra. Uprkos trostrukim slojevima prenapregnutog betona koji je delio spratove, zone nepoznatog zračenja koje je Komuneti nazvao D-agenti, išle su u pravoj liniji koja je, u ovom slučaju, odstupala 15 stepeni ka istoku od vertikale. Reakcija rašlji je bila podjednako snažna na svakom od pet spratova što je ukazalo da beton nimalo nije razblažio štetno zračenje.

Komuneti je napomenuo da bi njegov eksperiment trebalo ponoviti i u visokim zgradama ali i podzemnim rudnicima, jer bi to moglo da ima veliki praktični značaj za sve vrste geoloških istraživanja.

Johan Valter, koji će kasnije primiti i počasni doktorat iz medicine, prvi je iskovao termin geopatija za proučavanje štetnih, geopatskih telurskih zona. U knjizi Misterija rašlji, Valter moli lekare koji imaju pacijente obolele od degenerativnih bolesti, da radiestezijski ispitaju njihove domove. Terati pacijene nazad u krevete gde će ponovo biti izloženi štetnom zračenju, isticao je Vater, isto je što i uterivati konje nazad u zapaljenu štalu.

A.Tihonov

Knjiga o zdravlju

Tekst koji ekskluzivno objavljujemo deo je knjige “Bio-energo-čip, novi pogledi na nastanak i lečenje bolesti” ruskog novinara Alekseja Tihonova. Detaljnije informacije možete dobiti od izdavača putem telefona 011/311-53-64 i 064/549-68-65.