Med sa polja rododendrona ima zanimljiva svojstva, zahvaljujući halucinogenu koji se nalazi u njemu. Na Himalajima samo najodvažniji sakupljaju ovaj slatki sirup, kradući ga od opasnih pčela, i verući se na velike visine

Dok srpski pčelari biju bitke protiv onih koji prodaju lažni med, drugi nemaju dilemu da li je med pravi ili lažan: ako kupe onaj koji nazivaju „ludim“, biće sigurni u njegovu autentičnost, zahvaljujući nuspojavama koje izaziva.

Ovaj halicunigeni proizvod karakteristične crvenkaste boje nastaje kada pčele oprašuju cvetove rodondedrona u nekim planinskim krajevima, recimo u crnomorskom regionu Turske, ili na Himalajima. U Turskoj je poznat kao „deli bal“ i sadrži sastojak nektara rododendrona nazvan grejanotoskin (andromedotoksin, rodotoksin), koji, čak i u malim količinama, izaziva vrtoglavicu, a često i halucinacije. Tokom 1700-ih, region Crnog mora trgovao je ovim moćnim proizvodima sa Evropom, i tada je med dodavan u alkoholna pića, da dejstvo bilo „zanimljivije“.

Moćan i čist

Ako se konzumiraju prekomerne količine, dolazi do sniženja krvnog pritiska i nepravilnosti pulsa (na sreću, ovo obično nije fatalno), mučnine, ukočenosti, zamućenja vida, nesvestice, snažnih halucinacija. Danas se slučajevi trovanja ludim medom događaju relativno retko, i uglavnom kod turista koji posećuju Tursku.

U svetu postoji više od 700 različitih vrsta rododendrona, ali prema našem saznanju, samo dve ili tri imaju grejotoksin u svojim nektarima“ – obasnio je Sulejman Tureti, sa Medicinskog fakulteta u Trabzonu (Turska), koji je bio svedok u više od 200 slučajeva trovanja medom.

U planinskim delovima ove evroazijske zemlje klima je savršena za otrovne rododendrone, i kad pčele proizvode med na ovim poljima, nema mešanja sa drugim nektarima, i rezultat je „deli bal“ – moćan i čist.

Ljudi veruju da je ovaj med neka vrsta leka“, kaže Turedi. „Koriste ga za lečenje hipertenzije, dijabetes i stomačne probleme. Takođe, neki koriste deli bal da bi poboljšali svoje seksualne mogućnosti“.

Med se uzima u malim količinama, ponekad se kuva u mleku i obično se konzumira neposredno pre doručka. Cena koju kupci pristaju da plate dala je pčelarima podsticaj da nastave da pčele puštaju na polja rododendrona i proizvode i ovaj, pored svojih uobičajenih proizvoda od meda.

A Turedi objašnjava da je neophodna pažljiva kozumacija, da se ne biste otrovali: „U proleće i leto med je svež i može sadržavati više grejanotoksina nego u druga godišnja doba“, i naglašava da bi unos trebalo ograničiti na maskimalno jednu kafenu kašičicu, „a ako osetite neke simptome povezane sa ludim medom, trebalo bi da potražite lekarsku pomoć što je pre moguće“.

Kako su pobeđeni Rimljani

Opojni efekti ludog meda poznati su hiljadama godina. Nije iznenađujuće što je bilo mnogo poznatih epizoda opijenosti ljudi izazvanih njegovom konzumacijom. Ksenofont, Aristotel, Strabon, Plinije Stariji i Kolumela (straroimski pisac i biolog) dokumentuju rezultate jedenja ovog „izbezumljujućeg“ meda od polena i nektara biljaka Rhododendron luteum i Rhododendron ponticum. Prema Ksenofontu, grčka vojska koja je bila u napadu, slučajno se otrovala jedući lokalni maloazijski med, ali nije bilo smrtnih slučajeva. Znajući za ovaj incident i shvatajući da su strani osvajači neupućeni u opasnosti lokalnog meda, kralj Ponta i Male Jermenije u Severnoj Anadoliji (današnja Turska) Mitridat Šesti je kasnije koristio ovaj med za namerno trovanje, kada je Rimska vojska pod komandom Gneja Pompeja Velikog napala Heptakomete u Maloj Aziji 69. godine pre Hrista. Rimljani su pojeli toksičnu poslasticu (legenda kaže da su im u blizini puta kojim su išli „slučajno“ ostavljena saća sa medom), a onda je Mitridatova vojska napala omamljene vojnike i lako ih pobedila.

Čini se da ova bogata istorija, zajedno sa tradicijom trgovine u Turskoj iz 18. veka, objašnjava postojanost ludog meda u današnje vreme – i činjenicu da se i dalje vredno skuplja. Ipak, britanski putopisni novinar Moris navodi da mu nije bilo jednostavno da pronađe to što je tražio u Trabzonu, koji se nalazi u regiji gde ovaj med „uspeva“. Na kraju je u starijem delu grada otkrio radnju snabdevenu opremom za pčelare i različitim vrstama meda. Teglu deli bala dobio je „ispod tezge“, uz upozorenje trgovkinje da ne „troši previše“. Med koji je probao „otišao mu je u glavu“ nakon samo kašičice – koliko se usudio da konzumira: „Zbog toga sam se osećao prilično „podignuto“ – navodi.

Za razliku od stranaca, lokalno stanovništvo odlično zna kako se ova „stvar“ sme konzumirati:. „Lokalni ljudi su u stanju da razlikuju ludi med od ostalih vrsta. On izaziva oštro peckanje u grlu i zbog toga se naziva i gorkim medom “ – piše novinar.

Von Brajant, stručnjak za polen sa Univerziteta A&M u Teksasu, koji proučava tragove polena u medu, a koga mnogi zovu i „detektivom meda“, fasciniran je ovom vrstom, više iz želje da ga analizira nego – konzumira „Mnogo decenija sam bio zainteresovan da saznam šta je zaista ludi med“, kaže on. „Problem je bio pronaći stvarni uzorak za ispitivanje.“

Astronomske cene

Da bi izbegao astronomsku cenu sa interneta i da bi bio siguran da dobija prave stvari, Brajant je dobio deli bal od turskog prijatelja koji je med nabavio iz košnica usred polja rododendrona. „Jedan moj kolega stavio je kapljicu ili dve na jezik i rekao da to deluje otupljujuće“, navodi naučnik.

Ipak, ljudi i dalje konzumiraju deli bal, kao rekreativnu drogu ili, još češće, u želji da poboljšaju potenciju, pa se zato većina slučajeva trovanja i događa kod sredovečnih muškaraca. Najjeftinija varijanta koja se može naći na internetu (pritom vam niko ne garantuje da je to – to) košta oko 10 evra za 115 grama.

Za razliku od ljudi, grejanotoksini mogu biti smrtonosni za druge životinje, pa i za medonosne pčele, iako su, očigledno, neke otporne na njega – čim mogu da proizvedu med iz nektara.

U Turskoj, čini se, proizvođači bez većih napora dolaze do beli dala. Ali na Himajalima, konkretno, u Nepalu, to nije tako jednostavno, pa sakupljači vise sa visina i od stotinu metara na merdevinama od bambusovog užeta, da bi, uprkos pulsirajućoj masi džinovskih divljih himalajskih pčela, došli do lepljive crvenkaste tečnosti. Očigledno ima dovoljno onih kojima život nije dovoljno „lud“, pa daju veliki novac i za – ludi med.

S. Milić