Austrijski psihijatar Viktor Frankl preživeo je koncentracione logore, izgubio svoje najmilije tokom holokausta i iz ovog iskustva doneo korisne zaključke koji nam mogu poslužiti upravo sada, kada smo iscrpljeni od dugotrajne neizvesnosti i nevolja. Ključ je – u pronalaženju smisla, inače ste „gotovi“

Od 1994, kada je izašlo prvo srpsko izdanje knjige „Zašto se niste ubili?“ mnogi su saznali osnovne postulate životne filozofije i terapeutskih tehnika austrijskog psihijatra Viktora Frankla. Ipak, mislimo da je upravo sada trenutak da se podsetimo o čemu se tu radi. Čekali smo 2021. „kao ozebli sunce“, pa ćemo verovatno, isto tako, očekivati Uskrs, u nadi da će baš tada proći pandemija i sve ono do čega je ona dovela.

Ako budemo tako razmišljali, vezujući se za određene datume, nećemo daleko stići. Po Franklu, recept za preživljavanje i očuvanje psihofizičkog zdravlja sasvim je drugačiji, što je on spoznao na najgorem mogućem mestu, u nemačkim koncentracionim logorima.

Frojd kao mentor

Viktor Frankl je rođen 26. marta 1905. u Beču. Već u gimnaziji počeo je da pohađa časove primenjene psihologije u večernjoj školi Obrazovnog centra za odrasle, i još kao tinejdžer počeo je da se dopisuje sa Sigmundom Frojdom. Njegov maturski rad bio je o psihologiji filozofskog mišljenja. Po završetku gimnazije, 1923. upisao je medicinu na Univerzitetu u Beču, specijalizirajući neurologiju i psihijatriju, sa fokusom na depresiju i samoubistvo. Godine 1924. njegov prvi naučni rad objavljen je u Međunarodnom časopisu za psihoanalizu, na preporuku Sigmunda Frojda.

U to vreme počeo je da preispituje frojdovski pristup psihoanalizi i više je naginjao Adleru, pa je njegov drugi rad „Psihoterapija i pogled na svet“, objavljen u Međunarodnom časopisu za individualnu psihologiju 1925. bio u tom maniru. Međutim, izbačen je iz Adlerovog kruga studenata, zato što je insistirao da je smisao centralna motivaciona sila kod ljudi. Od 1926. godine počeo je usavršavanje svoje teorije koju je nazvao – logoterapija (terapija smislom).

Zanimljivo je da je od 1928. do 1930, dok je još bio student, organizovao posebna omladinska savetovališta, kako bi se rešio problem velikog broja samoubistava tinejdžera. Program je finansirao grad Beč i za studente je bio besplatan. Frankl je regrutovao druge psihologe, koji su mu se pridružili, i već 1931. nijedan bečki student nije izvršio samoubistvo. Uspeh ovog programa privukao je pažnju i samog Vilhelma Rajha, koji ga je pozvao u Berlin.

Pošto je diplomirao, 1930, Frankl je stekao veliko iskustvo u psihijatrijskoj bolnici „Štejhof“, gde je bio zadužen za „paviljon za žene-samoubice“. Samo od 1933. do 1937. svake godine je lečio ne manje od 3.000 pacijentkinja. A 1937. godine započeo je privatnu praksu, međutim, zbog nemačke aneksije Austrije mogućnosti su mu se osipale, pa se 1940. pridružio bečkoj bolnici „Rotšild“ kao upravnik odeljenja za neurologiju. To je bila jedina bolnica u Beču koja je tada još uvek zapošljavala Jevreje. Pre deportacije u koncentracione logore pomogao je brojnim pacijentima da izbegnu nacistički program eutanazije, predviđen za mentalno obolele.

Kada su nacisti uveliko zavladali, 1941, Frankl se oženio medicinskom sestrom Tili Groser. Oni i još jedan par bili su poslednji Jevreji u Beču koji su dobili dozvolu za venčanje. Tili je bila primorana da pobaci dete, jer su trudne Jevrejke deportovali u logore. Ali, ni to nije pomoglo, jer su i Franklovi ipak poslati u logor Terezin. I svi drugi članovi njegove porodice završili su u „kampovima“, osim sestre koje je emigrirala u Australiju, a samo je Viktor preživeo. Proveo je ukupno četiri godine u logorima, a jedan od njih bio je i Aušvic.

Kako je preživeo? Želeo je da ponovo napiše knjigu, koju je poneo sa sobom stigavši u logor i koja je bila izgubljena, zamišljao je sebe kako drži predavanja o svojim iskustvima sa ovih mesta užasa i kako se ponovo sreće sa ženom i sa roditeljima.

Neopisiva patnja

Kada je konačno oslobođen 1945, saznao je da mu je supruga umrla u logoru Bergen-Belsen. Septembra te godine napisao je pismo prijateljima, sa jezivim detaljima:

Dragi moji! U Beču sam već četiri nedelje. Napokon imam priliku da vam napišem pismo. Ali, imam samo tužne vesti: nedugo pre mog odlaska iz Minhena saznao sam da su moju majku poslali u Aušvic nedelju dana posle mene. Šta to znači, predobro znate. A tek što sam stigao u Beč, rekli su mi da je i moja supruga mrtva. Iz Aušvica su je poslali da radi u rovovima u Tratenbergu u Breslauu, a zatim u zloglasni koncentracioni logor Bergen-Belsen. Tamo su žene pretrpele ‘strašnu, neopisivu patnju’, kako je navedeno u pismu bivše Tiline koleginice, gde se Tilino ime nalazi među umrlim od tifusa. Znao sam šta je to ‚neopisivo‘, koje mi je opisala preživela iz Bergen-Belsena. Ne mogu to ponoviti.

Sad sam potpuno sam. Ko nije delio sličnu sudbinu, ne može da me razume. Užasno sam umoran, užasno tužan, užasno usamljen. Nemam se čemu više nadati i više se čega bojati. Nemam zadovoljstvo u životu, samo dužnosti i živim bez svesti.

I tako sam se ponovo ‘uspostavio’, i sada ponovo diktiram svoj rukopis, kako za objavljivanje, tako i za sopstvenu rehabilitaciju. Nekoliko proverenih starih prijatelja na najdirljiviji način preuzelo je moju stvar. Ali, nijedan uspeh me ne može usrećiti, sve je bez težine, praznina u mojim očima, osećam se udaljeno od svega. Sve mi to ništa ne govori, ne znači ništa. Najbolji se nisu vratili (takođe, mom najboljem prijatelju je odrubljena glava). U logoru smo verovali da smo stigli do najniže tačke – a onda, kad smo se vratili, videli smo da ništa nije preživelo, da je uništeno ono što nas je održalo da stojimo, da je u istom trenutku kada ponovo postajemo ljudi moguće upasti dublje, u još bezgraničniju patnju. Ne preostaje možda ništa drugo nego da zaplačete i malo prolistate psalme“.

Dalje u pismu Frankl naglašava da tek sada vidi da je život „toliko smislen da u patnji, pa čak i u neuspehu, i dalje mora biti smisla“.

A moja jedina uteha leži u činjenici da mogu sa punom savešću da kažem da sam shvatio mogućnosti koje su mi se ukazale, mislim da kažem: da sam ih pretvorio u stvarnost. To je slučaj sa mojim kratkim brakom sa Tili. Ono što smo iskusili ne može se poništiti“.

Svoju najčuveniju knjigu, pod originalnim naslovom „Svakako recite ‚da‘ životu: psiholog koji je doživeo koncentracioni logor“ (Ja zum Leben sagen: Ein Psychologe erlebt das Konzentrationslager), napisao je za samo 9 dana i objavio ju je 1946, tada pod pseudonimom (prvo izdanje na engleskom izašlo je 1959). Život se nastavio, Frankl se ponovo oženio 1947, Eleonorom Švidt, sa kojom je dobio kćerku Gabrijelu. Otvorio je privatnu ordinaciju, a napredovao je i u akademskoj karijeri: postao je doktor filozofije 1948, 1955. postao je profesor psihijatrije na Univerzitetu u Beču, a gostujući profesor bio je na Harvardu, Kembridžu itd. U Beču je 1992. osnovan i institut sa njegovim imenom. Živeo je dug i srećan život, a umro je 2. septembra 1997.

Ali, da se vratimo na poentu: šta je zaključio doktor Frankl iz svog iskustva u logoru i koji su to saveti koje bismo mogli i danas da primenimo, a izloženo je toj istoj knjizi napisanoj za devet dana, kod nas sa naslovom „Zašto se niste ubili – čovekova potraga za smislom“?

Uvek imamo mogućnost izbora stava

Mi koji smo živeli u koncentracionim logorima možemo se setiti muškaraca koji su prolazili kroz barake, tešili druge, dajući svoj poslednji komad hleba. Možda ih je bilo malo, ali pružaju dovoljan dokaz da se čoveku može uzeti sve, osim jedne stvari: poslednje od ljudskih sloboda – da odabere svoj stav u bilo kakvom skupu okolnosti, da izabere svoj vlastiti put“.

Franklu i njegovim sapatnicima oduzeto je sve: porodica, posao, prijatelji, zdravlje, imovina, čak i imena. A ostalo je samo ono što stoici nazivaju unutrašnjim diskursom ili vodećim principom: biramo kako ćemo reagovati na bilo koju misao, osećanje ili splet okolnosti.

Iako uslovi poput nedostatka sna, nedovoljno hrane i raznih mentalnih stresova mogu nagovestiti da su zatvorenici morali na određeni način reagovati, u konačnoj analizi postaje jasno da je vrsta osobe koja je zatvorenik postala – rezultat unutrašnje odluke, a ne samo rezultat uticaja logora. U osnovi, svaki čovek može pod takvim okolnostima da odluči šta će biti s njim – mentalno i duhovno“.

Patnje će biti – računa se kako ćemo reagovati

Frankl tvrdi da se smisao života pronalazi na tri načina. Kroz rad, posebno onaj koji je kreativne prirode i usklađen sa svrhom većom od nas samih. Kroz ljubav – koja se često ispoljava kroz služenje drugima. I kroz patnju, koja je bazična za ljudsko iskustvo. Upravo je ova treća kategorija stavljena na ultimativni test kroz Franklovo iskustvo u koncentracionom logoru:

Ako uopšte postoji smisao života, onda mora da postoji i smisao patnje. Patnja je neiskorenjivi deo života, kao i smrt. Bez patnje i smrti, ljudski život ne može biti potpun. Način na koji čovek prihvata svoju sudbinu i sve patnje koje sa sobom nosi, način na koji uzima svoj krst, pruža mu veliku priliku – čak i pod najtežim okolnostima – da svom životu doda dublji smisao.“

Moć svrhe

Frankl je primetio da su preživeli oni zatvorenici koji su uvek imali veću svrhu koja ih je vodila dalje kroz teške uslove. Za neke je to bilo dete koje je bilo sklonjeno u neku daleku zemlju i koje ih je čekalo po oslobođenju. Za ostale je to bio supružnik ili član porodice. Za druge je to bio nedovršeni zadatak ili kreativan rad koji je zahtevao njihov jedinstveni doprinos.

Frankl i njegovi prijatelji neprestano su motrili na zatvorenike koji su izgubili svrhu života: „Zatvorenik koji je izgubio veru u budućnost – svoju budućnost – bio je osuđen na propast. Gubljenjem vere u budućnost izgubio je i svoj duhovni opstanak; prepustio se padu i postao podložan mentalnom i fizičkom propadanju“.

Dok je radio u logorskoj bolnici, Frankl je primetio da je stopa smrtnosti skočila u sedmici između Božića i Nove godine 1944. Dramatičan porast pripisao je velikom broju zatvorenika koji su naivno polagali nadu u oslobođenje pre Božića. Kako se kraj godine približavao i postajalo jasno da njihova situacija nije promenjena, izgubili su hrabrost i nadu. To je zauzvrat uticalo na njihovu moć da se odupru i na sposobnost preživljavanja.

Test karaktera

Psihijatar je zaključio da ne postoji jedinstven odgovor na pitanje o smislu života. Svaka osoba mora ga pronaći za sebe. Pronalazimo svoje jedinstveno značenje na osnovu ličnih okolnosti, odnosa i iskustava. Život nas u suštini testira, a odgovor se otkriva u načinu reagovanja na to.

Potrebno je da prestanemo da se pitamo o smislu života i umesto toga – da sebe smatramo onima koje život pita – iz dana u dan, i iz sata u sat. Naš odgovor mora biti – ne u rečima ili u meditaciji, već u ispravnom delovanju i ispravnom ponašanju. Život, na kraju, znači preuzimanje odgovornosti za pronalaženje pravih odgovora na svoje probleme i ispunjavanje zadataka koje neprestano postavlja za svakog pojedinca“. Dakle, smisao života nije „tamo negde“, već ga otkrivamo i nalazimo iz dana u dan.

Ljudska dobrota može se naći na najneobičnijim mestima

Moglo bi se pretpostaviti da su stražari u logoru užasni ljudi. Međutim, Frankl je svedočio zapanjujućim trenucima dobrote – baš od strane čuvara, recimo, kada mu je stražar, rizikujući mnogo, potajno dao parče hleba: „Bilo je to mnogo više od malog komada hleba koji me je u to vreme dirnuo do suza. Ljudsko ‘nešto’ mi je ovaj čovek dao – reč i pogled koji su pratili poklon“.

Samo saznanje da je neki čovek bio ili čuvar logora, ili zatvorenik, ne govori nam gotovo ništa. Ljudska dobrota može se naći u svim grupama, čak i onima koje bi u celini bilo lako osuditi“. Sve u svemu, Frankl tvrdi da postoje samo dve vrste ljudi: pristojni i nepristojni, i oni se mogu naći svuda, u svakoj grupaciji i u svakom društvu.

Život u koncentracionom logoru rastrgao je ljudsku dušu i otkrio njene dubine. Da li je iznenađujuće da smo u tim dubinama ponovo pronašli ljudske osobine koje su u samoj svojoj prirodi bile mešavina dobra i zla?“

Zaključak? Potražimo smisao u svemu, mislimo na lepe slike budućnosti, nikako ne gubimo nadu (jer, odlaze oni koji bez nje ostanu), ali ne očekujmo da se ta budućnost dogodi u nekom trenutku koji smo mi zadali, jer ćemo proći baš kao oni koji su nadali oslobođenju – baš pred Božić.

A kada se dogodi i naše „oslobođenje“ od okova pandemije, tek tada predstoji posao. Kako opisuje Frankl, logoraši koji su konačno dosegli slobodu prošli su prvo kroz period prilagođavanja (jer su toliko otupeli da nisu bili u stanju da shvate šta sloboda znači, ili da na nju emocionalno odgovore). Ali, na kraju, kako je vreme prolazilo, iskustvo zatvorenika u koncentracionom logoru postalo je samo noćna mora. Frankl je shvatio da nema više čega da se plaši – osim Boga. „Svi smo u logoru rekli jedni drugima da ne može biti zemaljske sreće koja bi mogla nadoknaditi sve što smo pretrpeli. Ali, nije nam nada u sreću dala hrabrost. Bila je to ‘volja za smislom’, koja je gledala u budućnost, a ne u prošlost“.

Spomenka Milić