Ko je zaista bila žena kod koje su na poklonjenje dolazili najviši državni službenici i cela estrada bivše Jugoslavije?

Kada neko teško počne život, nekada zauzvrat dobije talenat koji drugi nemaju. Možda je to najbolji početak priče o ženi koja se zvala Dubravka Melka – Vava, jednoj od najpoznatijih vidovnjakinja u našoj zemlji, koja je u petoj godini ostala bez oca, a taj teški udar sudbine dogodio se u vreme kada su počele da joj se javljaju izuzetno jake vizije.

Dubravka Melka – vidovita Vava

Vava se upokojila u avgustu 2006. godine, ali o njoj i dalje teku bezbrojne priče, jer su mnogi koji su razgovarali s njom bili i ostali pod vrlo jakim utiskom njenih reči.

Po prvi put za javnost, za časopis Treće oko, govorio je jedan od njenih sinova, Goran Burić, sjajni snimatelj RTS-a. Imali smo čast da pričamo i sa njegovom kćerkom, a Vavinom unukom Ivom, damom koja se s ponosom seća bake, i koja je stasala u sjajnog dirigenta. Samo taj podatak dovoljno kazuje o neobičnim talentima koje je izrodila ova porodica.

Kad ključevi ispadnu

– Moja majka potiče iz Bosanskog Novog, rođena je 1925. godine i to tako što su se spojile dve najbogatije i najuticajnije porodice iz tog kraja, Cerići i Kapetanovići – počinje priču za naš list Goran Burić. – Majka joj se zvala Sultanija a otac Murat, bila je jedna od osam sestara i četvoro braće. Težak usud učinio je da joj nijedan brat nije preživeo 12. rođendan. Život joj je bio izuzetno težak, bila je u partizanima tokom Drugog svetskog rata, pa iako je poticala iz duhovno vrlo jake i obrazovane porodice, to joj nije mnogo pomoglo. Samo njena majka tečno je govorila nekoliko jezika, a uz turski, savršeno se služila čak i starogrčkim jezikom.

Vava je bila Jugoslovenka, kako je često govorila za sebe; bila je pobožna na neki svoj tihi način, i to u vreme kada vera u Boga nije bila poželjna, unutar komunističkog miljea. Penziju je dočekala u Beogradu, a javna promocija njenih nesvakidašnjih vizija i talenta počela je 1986. godine, kada ju je pokojni novinar i urednik Radio Beograda Ratko Nikić pozvao da gostuje u noćnom programu.

– Ratku su nagovestili da postoji jedna neobična žena i on ju je pozvao telefonom, mada nerado, jer nije verovao u takve priče – nastavlja Burić. – Kada se moja majka javila, on je počeo razgovor rečima kako je skeptičan, a ona mu je rekla da jasno vidi da on sedi za onižim stolom, da u ruci drži ključeve kojima se igra dok govori, kao i da ima nekakvu značku na reveru. Nikiću su istog trena od neverice ispali ključevi iz ruke, pozvao ju je da gostuje kod njega, i tako priča o Vavi počinje…

Goran Burić, sin poznate vidovnjakinje

Burić se seća i mališana čiji su roditelji proputovali ceo svet tražeći lek za njegovu neobičnu boljku. Naime, dete je stalno imalo blago povišenu temperaturu i nijedan lekar nije mogao da je obori. Umolili su Dubravku, odnosno Vavu, da upozna dete i ona je otišla, zatekavši mališana u dvorištu kuće u kojem je živeo sa roditeljima. Dok su Vavi objašnjavali gde su sve išli sa detetom po inostranstvu i različitim klinikama, ona ga je blago pomazila po glavi i uzela nakratko u krilo. Posle par minuta je ustala i rekla da je vreme da krenu. Roditelji su je zaprepašćeno gledali, pitajući se zašto nije pomogla detetu.

– A temperatura? – upitali su.

– Koja temperatura? Dete nema temperaturu.

– Ma kako nema, pobogu… – bio je razočaran otac, ali je uzeo toplomer i, po ko zna koji put, proverio da li je mališan vruć. Na njegovo zaprepašćenje – dete je bilo zdravo!

Takvi primeri su se događali mnogo puta, a Vava od roditelja nije želela da uzme nikakvu nadoknadu. Ipak, majka je želela da joj se oduži na bilo koji način i pružila joj je zatvorenu plastičnu kutijicu u koju zlatari obično pakuju priveske. Tada ju je Vava po drugi put zaprepastila, jer je kutijica, dabome, bila zatvorena i napravljena od neprovidne plastike, a ova je upitala majku: „Otkud znate da volim Nefretetu?”

– Zbunjena žena je samo razrogačila oči, jer joj je bilo jasno da moja majka nije mogla da zna šta je u kutijici – nastavlja Burić. – Pa ipak, iako je bila svesna strahovite bioenergije kojom raspolaže, Vava nije volela često da je koristi. Smatrala je da se na taj način deo bolesti onoga kome pomaže prenosi na nju.

Visoko društvo

Bezbroj političara i cela estrada krajem osamdesetih i tokom devedesetih godina bili su Vavini gosti. Svako je imao potrebu da je nešto pita, da mu „zaviri u budućnost” i ukaže na probleme. I tako je bilo i sa najvišim establišmentom onog doba. Bila je u čestom kontaktu sa Mirom Marković, kao i sa Danicom i Vukom Draškovićem, pa porodica Burić i danas čuva knjige koje je Vavi sa posvetom ostavio Vuk.

– Svi su imali potrebu da joj se obrate i upitaju za savet. Od najviših državnika do Lepe Brene i njenog supruga Slobodana Živojinovića, Dafine Milanović, vlasnice famozne „Dafiment banke”, pa nadalje…

Velika slikarka Olja Ivanjicki imala je jaku vezu sa Vavom i ostavila joj je neke od svojih najdragocenijih slika.

Tadašnji predsednik Predsedništva SFRJ Branko Mikulić bio je na stalnoj liniji sa Vavom, što samo govori o ugledu koji je imala među političarima, a veoma često se viđala i sa tadašnjim najpoznatijim crnogorskim političarem Veselinom Đuranovićem.

Možda je, ipak, najčudnovatiji deo njene karijere bio kada je provela 15 dana u Gabonu. Čak do tamo se čuo glas o vidovitoj ženi iz Srbije, pa joj je predsednik lično poslao avion kako bi bila njegov gost dve nedelje. Iva nam sa zadovoljstvom pokazuje i figurice koje je Vava donela iz ove afričke države, a koje je dobila u znak zahvalnosti.

– Jedan od razloga što su je tražili tokom rata u Bosni bio je što je imala veoma jake vizije vezane za nestale – seća se Burić. – Sećam se da je tačno umela da opiše mesto ili ambijent u kojem se neko nalazio. Imala je nestvarno jaku intuiciju.

Naš sagovornik, kao i njegova kćer Iva, često razmišljaju o tom jakom talentu koji je Vava imala. Iva kaže da još nije osetila da je nasledila taj dar od bake, pa se bacila na „ovozemaljski” rad i završila akademiju kako bi postala dirigent. Ipak, i jedno i drugo, ne bez straha, pričaju o Vavinim talentima.

– Kada bih znao sve što je ona znala, verovatno bih odmah umro – nastavlja Burić. – Zamislite kakav je to život bio kada znate sve o čoveku koji sedi pored vas. Nije nimalo lako nositi taj teret. Sećam se da je jednom bio u poseti kod moje supruge i mene naš dobar prijatelj, jedan poznati lekar, ginekolog sa suprugom. Tada je telefonom pozvala moja majka i zamolila me da joj ga dam na trenutak. Iako nije poznavala čoveka, opisala mu je tačan tok operacije koju je obavio tog dana, i rekla mu je da u desnoj ruci drži cigaretu i da treba pod hitno da baci to „crveno-belo” sa stola, jer ima fleku na plućima. Čovek je bio zapanjen, kutija sa cigaretama je zaista imala boju koju je Vava opisala, a kada je hitno otišao kod svojih kolega lekara dobio je dijagnozu koju mu je neočekivana sagovornica i rekla.

Vavina unuka Iva u bakinoj nošnji, pored slike Olje Ivanjicki koju je proročici poklonila velika slikarka

Sećam se i jednog putovanja u Italiju. Tada je neka agencija organizovala putovanje u velikom, dvospratnom autobusu koji ima više od 70 putnika. Moja majka je sedela na prednjem sedištu, odmah iza vozača, a svi su putnici, čuvši s kim putuju, imali potrebu da sa njom porazgovaraju. Sećam se da je put trajao tri dana, da je ona svakome ispričala šta vidi, a da za sve to vreme nije oka sklopila. I sećam se kako je čudno sve to radila.

Kako se seća Burić, kada bi čovek seo pored nje, Vava bi videla ceo film vezan na njega. Neretko bi govorila, na primer, „kada si bio mali udario si se u desno koleno”, ili „imaš problema sa bubregom”, ili „u veoma si lošim odnosima sa komšijom”… I za sve to vreme nije volela da je prekidaju pitanjima, jer je to dekoncentrisalo. Ali, videla je jasno film koji je prepričavala sagovorniku. Nikada mi nije bilo jasno kako su svi putnici tog autobusa prošli pored nje, kako je svakome precizno ispričala šta vidi, i kako su svi bili zaprepašćeni, a niko nije rekao da je u nečemu pogrešila!

Nikad s lošim ljudima

Postojali su oni koje je Vava izbegavala. Mogla je da bira s kim će biti u kontaktu, a s kim ne, i koristila je tu privilegiju. Kako objašnjavaju njeni naslednici, nije volela da razgovara sa ljudima koje je smatrala lošim. A izbegavala je i razgovore sa onima za koje je procenila da ne može da im pomogne, kada su fatalne bolesti bile već u poodmakloj fazi. Vešto bi se izvukla iz takvih situacija, ne želeći nikom da daje lažnu nadu.

Pa ipak, kada bi bila raspoložena i kada bi razgovarala sa svojima, onda nije smatrala svoj talenat posebnim. Kako se seća Burić, govorila je:

– Sve što ja umem vrlo je jednostavno. To svi ljudi mogu. Samo treba da se potrude i da vežbaju.

Jednostavno, zar ne?

Z.Nikolić

Foto: Igor Marinković

(Copyright Treće oko – Nijedan deo teksta se ne sme kopirati niti prenositi u štampanim ili elektronskim izdanjima bez odobrenja vlasnika autorskog dela)