Dok su decenijama različite vojne sile pokušavale da ovladaju jednom od najsiromašnijih zemalja jugozapadne Azije, njihovi vojnici u Avganistanu su vrlo često doživljavali neverovatne stvari. Oni svedoče o ukletim mestima, bestelesnim glasovima koje su čuli, čudnim svetlima u pustinji, neobjašnjivim radio smetnjama i drugim paranormalnim aktivnostima koje su ih zastrašivale. Da li se baš sve može pripisati halucinacijama, umoru i strahu?

U dugoj istoriji oružanih sukoba, od Aleksandra Velikog, invazije Skita i Turaka pa do arapskog osvajanja regiona 642. godine i uvođenja islama, Avganistan je u novije doba bio poprište neuspele sovjetske intervencije od gotovo čitave decenije, a kada su se oni povukli 1989, na vlast su došli talibani. U građanski rat posle 11. septembra 2001. umešali su se Amerikanci a zatim i Britanci, pod izgovorom borbe protiv Al Kaide, sve do obećanja američkog predsednika Obame 2011. o povlačenju svih trupa. Od toga nije bilo ništa, a tek najnovijom odlukom NATO, angažovanje snaga Alijanse treba da počne da se privodi kraju ove godine, što ne znači da će njihovim odlaskom rat biti okončan.

Niko od vojnika nije obučen da se bori protiv “nevidljivog” neprijatelja

Vojnici koji su ratovali u Avganistanu u poslednje dve decenije, međutim, imaju dosta toga da ispričaju šta im se sve dešavalo na skoro neprohodnom planinskom i pustinjskom terenu, u toku akcija u koje su bili uključeni ili, najčešće, noću, na straži, kada bi bili suočeni sa pojavama od kojih se ledi krv u žilama. To što je svedoka obično bilo više, ne smeta onima koji po svaku cenu žele da budu racionalisti da zaključe kako su u pitanju bile masovne halucinacije izazvane naporima, ratnim stresom i surovim klimatskim uslovima. U to teško da su mogli da ubede američke marince koji su boravili u provinciji Helmand, na brdu usred nepregledne ravnice visokom dvadesetak metara, koje je bilo idealno da se kontroliše čitava okolina sa makovim poljima. Pod nazivom „Osmatračka stena“, ili samo „Stena“, ovo inače zemljano uzvišenje, bilo je poznato ne samo po tome, nego i tvrdnjama stanovnika sela Amir Aga da je mesto ukleto.

Američki vojnici, zatim i Britanci, kako su se smenjivali na toj poziciji, imali su noćne more u vidu aparacija koje su tumarale poljima i bile neuhvatljive termalnim kamerama, čudnim svetlima, neobjašnjivim kvarovima elektronske opreme, naletima smrada leševa u raspadanju i šaputavim glasovima, najčešće na ruskom jeziku, koji su izbezumljivali stražare jer nisu znali odakle dolaze.

Groblje ljudi i tenkova

Sa Stene, vide se još uvek u blizini dva zarđala transportera tenkova, izvan sela Amir Aga, koji su preostali od neuspele sovjetske intervencije, a Abdul Gani, dugogodišnji stanovnik oblasti Helmand Garmšir ispričao je da je brdo nekada bilo svetlište i da je služilo za sahranjivanje sve negde do 1980. godine. Kada su se sovjetski tenkovi približili, zaglavili su se u blatu, a neki su bukvalno propali u zemlju. Njihove rakete, tvrdi on, pogađale su svetilište, ali nisu eksplodirale. Talibani, koji su prethodno ubili 40 avganistanskih policajaca, zarobili su čitav odred sovjetske vojske, izmasakrirali vojnike i sve ih sahranili u tunelima ispod brda. „Oblast je puna mrtvih tela i ukleta“, rekao je Abdul Gani.

Kapetan Brendan Keli otkrio je 2008. godine male tunele iskopane u osnovi koji su vodili u jednu odaju, možda grobnicu. Tunele su marinci zarušili eksplozijama, a posle toga mesecima i godinama nailazili su na površini na ljudske kosti, od kojih su neke, očigledno, bile vekovima stare. Posle samo nekoliko meseci, marinci su ustupili mesto britanskim vojnicima, upozorivši novopridošle na „Steni“ šta sve mogu da dožive. Kada su se Amerikanci uskoro vratili, jedan od desetara, Hose Herera okarakterisao je mesto da je „katalizator za paranormalne aktivnosti“ – kao i mnogi viđao je misteriozna sveta, na radiju imao čudne statičke smetnje i stalno, jezivo osećanje, da ga neko ili nešto posmatra. „Smrad je noću bio kao od leševa i činilo se da dolazi vazduhom“, rekao je Herera.

Ostaci sovjetskih tenkova i danas su vidljivi – zašto su marinci na noćnoj straži često čuli glasove na ruskom?

Tom Koglan, tada izveštač „London Tajmsa“, zabeležio je izjave vojnika i njihovih pretpostavljenih, i po njemu, najpre mu se činilo da stres prouzrokuje obmane, ali je ubrzo shvatio da „tu postoje neke stvari koje ne mogu da se objasne“. Kapetan Dač Perkins govorio mu je kako je, dok je stajao na straži od ponoći do zore, čuo prigušene glasove kako govore na ruskom. „Samo kada pomislim na to, diže mi se kosa na glavi. Tiho u početku, a onda je konačno zvučalo kao da neko stoji sa mnom na straži“, opisao je Perkins.

Među brojnim svedočenjima, neka su posebno jeziva. Kapetan Jakob Lima jedne noći, proveravajući straže, čuo je jezive krikove stražara po imenu Zolik. Našao ga je oduzetog od straha i tvrdio je da je, dok je sedeo tamo, osetio nečiji dah na svom uhu i čuo jasan glas kako mu nešto šapuće na ruskom. Molio je Limu da ostane sa njim do kraja smene. Dva čoveka su u nekoliko navrata čula korake, mada nikoga nije bilo u blizini, a u jednom trenutku videla figuru, nalik vojniku, koji je sa stisnutom pesnicom stajao u pustinji. Dok su pokušavali da raspoznaju da li je prijateljski ili neprijateljski vojnik, osoba je pred njihovim očima nestala u vazduhu. Zolik više nije hteo tu da se vraća i tražio je premeštaj.

U drugom slučaju, kapetan Lima bio je na straži i pas kojeg su držali tamo počeo je da laje na nešto. Marinac je stavio naočare za noćno osmatranje i video figuru u daljini. Kada je uključio termalnu kameru i pokušao da je nađe, čoveka nije bilo. Sa naočarama, ponovo ga je video. Na kameri opet ništa. Dok je prebacivao s jednog na drugo, iznenada je osetio nečije snažno tapkanje po ramenu. Okrenuo se, ali nikoga nije bilo. Pas je i dalje lajao.

Miris svežeg hleba

Jednu od najčudnijih ratnih priča iz Avganistana ispričao je pripadnik odreda specijalnih snaga, koji je želeo da ostane anoniman, a dogodila se kada je odred bio poslat da se neopaženo približi jednom planinskom selu i utvrdi da li se u njemu kriju talibani. Ona, u nešto skraćenom obliku, glasi:

Bile su dve ekipe, upućene u dva pravca. Za našu od šest ljudi, u početku je sve išlo kako treba. Drugog dana na radio vezama sa operativnim centrom pojavile su se smetnje. Verovali smo da je razlog visoka koncentracija magnetita u stenama i dva vojnika pošla su da nađu bolji položaj da bi uhvatili signal. U sumrak, vratili su se i rekli da su videli čoveka u beloj odeći kako se šunja i trči između stena van sela. Bez radio veze i odsečeni od bilo kakvih snaga koje bi nam mogle pomoći u neprijateljskom okruženju, odlučili smo odmah da se vratimo.

Išao sam na začelju kolone, hodajući unazad da bih bio siguran da nas neko ne prati, sa oružjem uperenim u tamu sve vreme. Video sam nestalan odsjaj nečeg belog u daljini, ali nisam mogao da odredim šta bi to moglo da bude i da li nas prati. Čudno, ali iznenada svi smo osetili miris sveže pečenog hleba koji je prožimao vazduh. Uporedo, širilo se osećanje mira i relaksacije, koje nas je prosto vuklo da se vratimo tamo gde smo bili.

Naš stariji izviđač prijavio je da je video nekog momka u belom na litici ispred nas. Vazduh je postao težak i pun nekog slatkog mirisa. Tišina je bila jeziva. Zahvatilo nas je osećanje straha i ubrzali smo korake, uprkos iscrpljenosti i opremi koju smo teglili po teškom i neravnom terenu. Sa naočarima za noćno osmatranje, svet se oko nas pretvorio u zelenkastu izmaglicu. Odjednom, čuli smo zvuk kao kada poleće veliki avion, ispočetka tiho a onda se pojačavao. Toliko da smo morali da vičemo da bismo se međusobno čuli. Svugde gde bih pogledao, viđao sam oči koje su svetlele u mraku, ali kada bih se fokusirao, one bi nestajale. Bili smo u panici, svakog trenutka očekivali smo da upadnemo u zasedu.

Iznenada, sve je prestalo. Samo tišina i tama. Stali smo, preplavljeni umorom, i naslonili se uz stranicu planine. Nisu se čuli čak ni insekti. Kada smo produžili dalje, na paralelnoj padini brda veoma jasno smo videli čoveka u svetloj odeći, koji se činilo da nam polako dolazi sve bliže i bliže. Ono što je bilo bizarno jeste da je izgledalo da jednostavno prolazi kroz sve prepreke na koje nailazi, bilo je potpuno neprirodno kako se kretao. Usmerio sam svoj dvogled prema njemu i video da gleda direktno u mene. Međutim, bio je mrak i sa te daljine nije mogao bez bilo kakve vrste noćne optike da nas raspozna. Iznenada je stao, podigao ruku i držao je u vezduhu kao da mi maše. Onda nije spustio ruku, nego se ona prosto „uvukla“ u njegov oblik. Tada je nestao.

Najzad smo stigli u svoju bazu i krenuli da prepričavamo čudna iskustva, ali su nam rekli da se sve to može pripisati umoru, panici i adrenalinu. Međutim, nekoliko dana kasnije, stvari su dobile novi obrt. Napad radi čije pripreme smo išli u izviđanje je izveden, ali selo je nađeno napušteno. Tamo su bila tela drugog tima, isečena na komade, a po količini krvi reklo bi se da je bilo više ubijenih nego što je nađemo tela. To je ušlo u zvanične izveštaje i niko nije imao ideju šta ih je ubilo. Sve što mogu da zaključim jeste da je to, šta god da je bilo…biralo. To je izabralo te ljude a ne nas“.

Stvorio se iz dima

Džeri Aberdin, komentator, koji je 2004. godine bio stacioniran u vazduhoplovnoj bazi u Mosulu, u provinciji Nineva, imao je istinski bizarno iskustvo, i ne samo on nego i još petorica njegovih saboraca, kada su jedno veče putem radio veze dobili obaveštenje da je napadnut lokalni aerodrom i da se što je brže moguće upute tamo. Vojnici su uskočili u dva vozila i krenuli da zaustave napad. O tome šta se dalje dešavalo, Aberdin je ispričao:

Meštani su marincima često govorili da je „Stena“ sveto i ukleto mesto

Na poziv, Blikenštaf, Petriot i Marez uskočili su u najbliže vozilo i uputili se prema aerodromu, a ja sam bio u drugom, sa nekim momcima iz pešadije, jednim inženjerom i jednim momkom koji je bio iz ekipe za psihološke operacije (PsyOps). Kada smo stigli do aerodroma, videli smo neke od napadača koji su pokušavali da se prebace preko zida. Nišandžija je otvorio vatru prema njima, a ostatak nas je zauzeo poziciju u jarku na drugoj strani i takođe smo zapucali.

Teško je reći ko je tog čoveka pogodio, ali on je pao sa zida. Istog trenutka kada je pao, od njega se podigao oblak crnog dima. Inženjer je prokomentarisao da mora da je nosio prsluk sa eksplozivom namenjen da izvrši samoubistvo ukoliko bude uhvaćen, i da se on pokvario.

Ali, samo nekoliko sekundi kasnije, crnog dima bilo je više i mi smo svi sa zaprepašćenjem gledali kako se od njega stvara ljudski oblik. Kada se potpuno materijalizovao, taj fantomski lik stajao je uspravno i jasno smo videli da ima svetleće, crvene oči i usta čudnog oblika. Prokleta stvar praktično nam se smešila, a onda se dala u trk, da bi se posle nekoliko koraka potpuno raspala i nestala!

Veoma je teško opisati kako se to desilo. Nas trojica smo u neverici gledali jedno u drugo široko otvorenih očiju, i pošto je sve bilo gotovo, jednom smo o tome kasnije razgovarali i posle više nikada. Došavši u Avganistan, slušali smo da se ovde dešavaju neka od najvećih posednuća na svetu i susreće najviše demonskih oblika. Ono što smo videli, definitivno je potvrđivalo takve glasine. Da li je to bio duh, demon ili legendarni džini u kojeg veruju lokalni stanovnici, možemo samo da nagađamo. Nema sumnje da se strašne stvari dešavaju u ratu, ali ipak, u većini slučajeva, to se može pripisati živim ljudima. Šta se događa kada se druge, natprirodne sile uvuku u ratne zone i šta da rade vojnici kada se nađu sa njima licem u lice, a nemaju iskustva niti su obučeni da se bore protiv njih?“, pita se Džeri Aberdin.

Miodrag Radojčin