Niko ne ume da odgovori na pitanje šta se dešava u kosmajskom selu Babe, ali se pouzdano zna da njegove meštane svake noći maltretira osvetoljubivi pokojnik nezgodne naravi

Pitomo kosmajsko selo Babe do sada je širom Srbije bilo poznato po svežem vazduhu, ostacima iskopina iz doba rimskog vojskovođe Babelijusa i, u novije vreme, po istoimenom kantri klubu. Kako stvari stoje, od sada će Babe biti poznate i po jednom duhu vrlo nezgodne i osvetoljubive naravi!

Naime, već duže vremena mnogi meštani Baba sa prvim sumrakom se zaključavaju u svoje kuće. Razlog je pojava nečastive sile, odnosno duha koji, kako tvrde Babljani, ide po selu tražeći nekoga koji bi postao njegova žrtva. A po svemu sudeći, zna se i identitet duha: to bi, kako misle mnogi u Babama, mogao da bude samo pokojni Miroljub!

Neobeležen grob hromog napasnika

Kosmajskim selom Babe svake noći tumara duh lokalnog siledžije Miroljuba

Miroljub je, kako saznajemo, za života bio opak čovek i niko ga u selu tih šezdesetih godina prošlog veka nije voleo. Bio je pijanac i svađalica i nije imao porodicu, ali je voleo da spopada tuđe žene i to je vrlo često radio. Time je navukao gnev svih meštana koji nikako nisu uspevali da ga privedu pravdi, jer silovane žrtve nisu smele iz straha da svedoče protiv Miroljuba. Priča se da su ga jednog jutra pronašli mrtvog na njivi, razbijene lobanje. Pretpostavlja se da ga je neko zatekao na delu, kako zlostavlja neku seljančicu, i na mestu ga ubio.

Miroljuba koji nije imao rodbinu, meštani nisu želeli da sahrane na seoskom groblju, već su ga zakopali u obližnjoj šumi. Grob mu nisu obeležili.

Prošlo je od tada pola veka, na Miroljuba su svi već i zaboravili, sve do prošle zime. Polovinom februara, pročuo se glas po Babama da se noću po selu smuca visoki čovek sa brkovima, tamnije puti, sav u dronjcima. Mnogi su pomislili da je u pitanju neki migrant koji je iz Beograda utočište našao u selu pod Kosmajem, ili naprosto neka skitnica u potrazi za parčetom hleba, ali onda je, dva dana kasnije, jedna žena prijavila da ju je oko 23 časa uveče, ispred kuće napao visoki mršavi muškarac iz čijih su očiju izlazile prave male crvene munje!

Tu je već vrag odneo šalu. Kad je žena, koja se u Babe doselila pre godinu dana, opisala napadača, najstariji meštani sela više nisu imali dilemu: po opisu, bio je to pljunuti Miroljub, koga su sahranili još pre pola veka! A da nema nikave dileme o identitetu misterioznog napasnika, shvatili su svi kad su svedoci opisali da je hramao na levu nogu, a to je bio Miroljubov telesni nedostatak za života.

Uskoro su Miroljuba počeli da viđaju i drugi Babljani, a od kraja februara pa do današnjeg dana, uveče u selu gotovo da nema žive duše. Niko ne želi da rizikuje da se sretne sa onim koji je i za života bio oličenje zla, a ko zna kakav je sad, kao duh.

Beštija sa zmijskim jezikom

Poslednji put Miroljub je viđen kod kuće baba-Vere koja živi sama i jedva je preživela susret sa ovim duhom. Od tada ne sme nikome da otvori vrata i jedva je pristala da za novine ispriča o svom susretu sa pokojnim Miroljubom, pa i to je uradila kroz zatvorena vrata.

Kuća baba-Vere koju je posetio zloćudni pokojnik

– Ne smem, sine, očiju mi, ne smem! Znam ja da ti hoćeš samo da me turiš u te tvoje novine i da nisi zao k’o ona beštija Miroljub, al’ ja više nikom ne verujem. Strašno je to bilo, sine! Taman me prvi san u’vatio, kad čujem, pas se nešto uzmuvao po dvorištu pa laje. Ja izađem da ga smirim, kad nešto me zgrabi za rame. Ja se okrenem i kad nisam odma’ od straha mrtva pala! Ispred mene stoji ona nesreća Miroljub, pamtim ga još dok je živ bio. Ni sad se k’o duh nije ništa promenio, isti onaj zli osmeh i one urokljive oči. Otvorio usta, ko da ‘oće nešto da kaže, a jezik mu, bože me prosti, liči na zmiju! Počnem ti ja da vrištim iz sveg glasa, razbudim prvog komšiju koji na prozor sa puškom izleteo, a Miroljub ti nestade k’o rukom odnesen. Od tad ti ja ni uveče, a ni preko dana, nikom nepoznatom ne otvaram. Šta treba, da me ona nesreća opet napadne – žali se baba Vera.

I vulkanizer Milivoje iz Baba svedoči o susretu sa kosmajskim duhom. Kaže, imao je sreće da ga nije napao, a Milivoje veruje da je to zato što se Miroljub seća njegovog udarca.

– Vidiš, prijatelju, kakve su mi šake, k’o lopate! E, samo da je navalio na mene, ne bi se dobro proveo. A video sam ga kao što sad tebe gledam. Stoji samo tako u dvorištu usred noći i ne mrda se. Ja izađem i povičem: „Koji si ti, šta tražiš ovde?“, a on lepo kaže: „Miroljub, što me ubiste onomad“. Ja viknem: „Sad ću lovačku pušku da iznesem, da te utepam k’o zeca“, a on se mirno okrete i ode kroz kapiju. Ma, k’o i da nije izašao, nego nekako nestade, kao magla – kaže Milivoje, koji nije želeo da se slika za novine. Jer kako kaže, neće da ga Miroljub dodatno uzme na zub!

Kako bilo da bilo, Babljani se s prvim mrakom i daje zaključavaju u svoje kuće, a beli luk im je, zlu ne trebalo, uvek pri ruci.

Novi srpski horor brend?

I najstariji seljani više ne mogu da se sete tačnog mesta u šumi u Babama gde je sahranjen Miroljub, a možda i ne žele da pronađu to mesto, jer ko zna šta tamo mogu da zateknu. Nadaju se da će ovaj duh, kao što se odjedanput pojavio u njihovom selu, isto tako da i nestane, ovog puta zauvek. Ipak, do tada valja biti na oprezu, pa nabaviti i glogov kolac, za svaku kuću po jedan ako treba. Tačno je da Miroljub nije vampir već duh, ali možda glogov kolac i kod njih deluje. A ko zna, možda selo Babe, posle Zarožja i vampira Save Savanovića, postane novi horor turistički brend Srbije, zahvaljujući duhu Miroljubu.

Srećko Milovanović

(Copyright Treće oko – Nijedan deo teksta se ne sme kopirati niti prenositi u štampanim ili elektronskim izdanjima bez odobrenja vlasnika autorskog dela)