Službenik Pentagona i kritičar NVO - Ralf Piters

Službenik Pentagona i kritičar NVO – Ralf Piters

SAD pomažu osnivanje nevladinih organizacija širom sveta, ali je manje poznato da je na njihovoj teritoriji zakonom iz 1938. godine zabranjeno osnivanje ovakvih udruženja i da su još tada NVO označene kao “strane agenture”

Ako prelistate, kojim slučajem, Povelju Ujedinjenih nacija, uverićete se da ona ni na jednom mestu ne predviđa i ne reguliše rad nevladinih organizacija (NVO). Međutim, to čine punomoćja Ekonomskog i socijalnog saveta OUN u članu 71, predviđajući da NVO deluju na nacionalnom, subregionalnom, regionalnom i međunarodnom nivou. Jednom rečju, svuda i na svakom mestu. Savet OUN je, 1950. godine, upotrebio termin nevladine, podrazumevajućibilo kakvu organizaciju koju nije formirala vlada neke zemlje. Međunarodno pravo, s druge strane, razdvaja ovaj tip društvenog organizovanja na NVO, osnovane kapitalom neke zemlje (kvazi nevladine organizacije) i, udruženja zavisna od sponzora i donatora (sistem, veži konja gde ti gazda kaže). Drugim rečima, u međunarodnom pravu ne postoje organizacije onako kako su definisane u pomenutim savetima OUN. To nevladinom sektoru daje krila i neslućene mogućnosti neograničenog delovanja, na svim meridijanima i paralelama ove naše ekocidne planete.

Kao pečurke posle kiše

NVO, kao deo nevladinog sektora, preplavio je Srbiju nakon oktobarskih promena 2000. godine, kada su ulaganja u njega premašivala sume od stotinak miliona dolara. Zabrinut za budućnost Srbije, Zapad se utrkivao u davanju pomoći svakome ko je bar jednom rekao da je nepopravljivi zagovornik zapadnih vrednosti, društveno- političkog organizovanja i zapadne masmedijalne kulture. Ovde, prema analizama iz aprila 2015.g. (jer do egzaktnih podataka gotovo je nemoguće doći), radi šezdesetak NVO koje su iz inostranstva primile prošle godine oko 2,3 miliona dolara, od toga polovinu preko stranih ambasada. Da bi opravdale primljena sredstva NVO su, u Srbiji, sprovele stotinak programa u oblasti obrazovanja, kulture i informisanja, sve u cilju propagiranja tzv. zapadnog obrasca demokratije i formiranja liderskog građanskog sloja radi podržavanja jedinstvene politike EU i SAD. Posebno je ovde zanimljiv slučaj SADpodstičući i finansirajući NVO širom sveta same, na vlastitoj teritoriji, zakonom iz 1938. godine, zabranjuju osnivanje istih, strpavši sve u jedan koš, označavajući ih kao strane agenture. A zna se kako prolaze strani agenti u Novom svetu.

U osnovi, sve prozapadne NVO, kako u Srbiji tako i u ostalim nezavisnim zemljama, sprovode taktiku, naizgled paradoksalnu, oslonjenu na principe neučestvovanja u projektima usmerenim na snaženje državotvornosti, uslovljavajući dodelu finansijske i druge pomoći svrstavanjem u protiv- vladine blokove. Kako se, u principu, formira NVO? Na prvom mestu je obuka vodećih članova sprovedena, kao po pravilu, u stranoj zemlji (studijska putovanja), potom sledi registracija; obično je budući rad NVO centrale formulisan kao nezavisni analitičarski centar, zadužen ne samo za proučavanje društvenih procesa nego i primenu socijalnih tehnologija (čitaj manipulacija), ostvarujući projekte kojima se, u biti, jača društveno- politički uticaj osnivača NVO. U njen domen rada spada i priprema opozicionih organizacija za osporavanje rezultata izbora masovnim protestima ukoliko, post- izborna situacija, ne odgovara osnivaču, pritajenom u dubokoj anonimnosti.

Država je, pogotovo u naša vremena, još uvek važan subjekt na međunarodnoj sceni ali, istovremeno, raste i uticaj drugih. Među njima su, kao nikada pre, NVO. One su, u zemljama bivšeg Varšavskog pakta i eks Jugoslavije, počele da niču, kao gljive posle kiše, padom Berlinskog zida, praćene pozitivnim halo- efektima. Njihov procvat nezaustavljivo kreće od 1995.g. kada ih je registrovano preko 160000. 2001.g. pravno su regulisane, na pritisak SAD, kao učesnici i važan faktor međunarodne politike. Uobičajeno, povezuju se s ulogom branitelja građanskog društvenog sloja i njegovom srednjom klasom. Ipak, vreme je pokazalo da NVO koriste građansko, civilno i otvoreno društvo kao masku za prikrivene delatnosti u vlastitom interesu, u službi već definisanih ciljeva njihovog osnivača. Navodno, po definiciji, trebale bi da deluju „slobodne od bilo čijeg suvereniteta“ ali, ipak, one formirane posle pada Berlinskog zida, uglavnom rade u interesu SAD, EU, transnacionalnih korporacija i novoformiranih tajkunskih grupacija.

Strategija i taktika

Da je tome tako svedoči činjenica da je, u zemljama nastalim raspadom Varšavskog pakta i SFRJ, sektor NVO učestvovao u formiranju opozicionih partija sa ogromnim novčanim sredstvima. Strategija i taktika tako stvorenih opozicionih partija, nasuprot partija formiranih raspadom ili ukidanjem komunističkih, sledi pravila nametanja vlastite igre: opozicija se ujedinjuje u jedan izborni blok a programi, ideje i metode borbe, postaju jedinstveni, uz nastojanje da se sve uzdigne na emotivni, neracionalni nivo parola i delovanja uz minimalan rizik. Ukoliko vlast primeni represiju (a obično tako biva), opoziciona struktura se rasipa na ćelije i autonomni režim rada – sprovođenje kampanja baziranih na diskreditaciji i delegitimizaciji rukovodstva države, sa ciljem učvršćivanja negativne slike državnih organa u javnom mnenju.

Ukoliko je onemogućen u ostvarivanju svojih ciljeva, NVO sektor pokreće ideju kako, tobože, strani centri moći direktno utiču na rukovodstvo države i, dok je tako, svake dobrodošle društvene promene nisu moguće. Dalje, rukovodstvo NVO traži nove puteve za komunikaciju sa stanovništvom putem korumpiranja medija i Interneta gde, tzv. trolovi i blogeri zagovaraju, uvijeno u oblande, ostvarenje vlastitih ciljeva. U taktiku svakako spada adaptacija ćelija NVO na nove okolnosti delovanja i njihovu pripremu za rad u uslovima permanentno izazivane krize, pri čemu opozicija sebe konstruiše kao „vladu u senci“ ili tajnu vladu. Kao kuriozum zvuči činjenica da se najuticajnije NVO finansiraju i iz budžeta države u kojoj deluju. Princip je jednostavan: kada određena vlada zatraži zajam od MMF-a, Svetske banke ili neke druge bliske organizacije, po pravilu, u aneksu ugovora piše da je obaveza države da iz budžeta finansira, na osnovu dostavljenog spiska, najvažnije prozapadne NVO.

Uz pomoć i logistiku iz NVO, poslednjih decenija, organizovana je serija tzv. obojenih revolucija u Srbiji, na Bliskom Istoku, Africi i Ukrajini. Jedna od najstarijih i najuticajnijih NVO u svetu je Centar za nenasilnu strategiju i taktiku, formiran u Srbiji nakon građanskog rata u SFRJ. Ovaj centar podržavaju, štite i finansiraju Nacionalni fond za demokratiju SAD, Ministarstvo spoljnih poslova SAD, Agencija za međunarodni razvoj i organizacija Fridom haus, proverena evropska agentura CIA. Na seminarima Centra, pripremani su kadrovi za rušenje Slobodana Miloševića kao i za slične akcije u Ukrajini, Gruziji, Kirgiziji i Moldaviji. Aktivisti ove NVO učestvovali su i u pokušaju prevrata u Belorusiji, Venecueli i Iranu.

Treba uočiti da NVO iz SAD i EU, po pravilu, nastupaju kao opozicija režimu, bez obzira na to da li je on izabran na demokratski način ili ne, vodeći računa samo o tome da li dotična vlada vodi politiku uz saglasnost Brisela i Vašingtona ili ne. Ako to nije slučaj, NVO će, uz savete i podršku eksperata SAD, nasuprot lokalnom zakonodavstvu ili koristeći rupe u zakonu, uz pomoć medija i informacionih tehnologija, duboko iz pozadine uticati na emocionalnu i psihičku sferu ljudi kako bi, uprkos svemu, usvojili ideale zapadne demokratije, masovne kulture i moralnih načela. Tu je i problematični ideal tržišne, neoliberalno- kapitalističke ekonomije i tajkunske privatizacije.

Rat informacionim tehnologijama

Konačni cilj je da se takva država, ili društvo, stavi pod spoljnu kontrolu glavnih sponzora NVO i da se time što više podriva nacionalna državotvornost uz derogiranje kulturnih i idejnih vrednosti osobenih za pojednine narode. Uostalom, jedan od proklamovanih ciljeva Novog svetskog poretka (NSP) je dokidanje postojanja nacionalnih država, brisanje granica i pravljenje poželjnog melting pota naroda u službi ciljeva transnacionalnog kapitala. Na sve ljude ovoga sveta NSP gleda kao na radnu snagu u službi ostvarivanja vlastitih interesa, ne zanima ga ništa izvan ili iznad toga.

Sve što NVO sektor radi, kad- tad dobija odlike i karakter informativnog rata, borbe u virtuelnom prostoru ne bi li, na kraju, došlo do promene vlasti i ideologije. Jasno je da suština informativnog rata ima dvojaku prirodu te da protivnici ovakve unisone politike mogu, ne samo da pruže žestok otpor u odbrani vlastitih i tradicionalnih vrednosti, nego i da se odbrane i – pobede. Upečatljivo, tome u prilog, svedoči Rusija, bačena na kolena, a sada nanovo uzdignuta, kao i zemlje u njenoj orbiti: Kirgizija i Belorusija. Indikativan je primer Islanda. Tamo su, da ne bi pali u dužničku krizu kao Grčka, bez obzira na larmanje niza NVO, jednostavno oterali bankare iz SAD i EU.

Deviza i ponašanje nevladinog sektora može se opisati na način kako je to uradio istraživač sa službom u Pentagonu, Ralf Peters 1997.g. On veli: „Okupacija stranih država u režiji NVO, po pravilu, mora početi u stilu holivudskih filmova, sa obaveznim prikazom Koka- kole i Mekdonaldsa, posle čega dolaze krstareće i druge rakete sa osiromašenim uranijumom ne bi li se, posle svega, nad tom zemljom zavijorila američka zastava“. To znači da NVO teže da se nađu na svim poljima i na svim frontovima, da ih interesuje realizacija vlastitih interesa u svim društvenim aspektima. Vašington je, stvaranjem i osmišljavanjem projekta nevladinih organizacija, pod parolom borbe za ljudska prava i demokratiju, suštinski uvek iznova težio realizaciji sopstvenih interesa, pri čemu je uspešno pronalazio nezadovoljne grupe u nekom društvu i huškao ih na proteste protiv vlade kako bi ona bila smenjena i na njeno mesto dovedena proamerička garnitura. Slučajevi Iraka, Libije, Maroka, Egipta i Sirije su najvidniji dokaz takve politike.

Ili, kako kaže Stefan Drezner, jedan od direktora RANDA (Resource Management Program), američke agencije iz Vašingtona za upravljanje resursima: „Vlada SAD, preko nevladinog sektora, mora da obuči buduće reformatore, stvarajući naviku pravljenja političkih partija i društvenih pokreta koji bi, potom, sprovodili društvene reforme. SAD su u obavezi da tim reformatorima pomognu uz pomoć savremenih informacionih tehnologija, da upute američke kompanije neka investiraju u novodemokratizovanim zemljama odnosno, da u njima razviju infrastrukturu i nove tehnologije. Takođe, američke kompanije moraju doprineti da sajtovi reformatora, dok ne dođu na vlast, stalno budu u funkciji i da ih zaštite od napada vlade i njenih eksponenata“.

Kada se konačno neka NVO potpuno institucionalizuje i njen uticaj postane primetan, zahvaljujući čestim objavama u medijima, stanje je zrelo da se krene u sledeću fazu – potragu za domaćim izvorima finansiranja i sprovođenje ciljanih kampanja iz socijalne sfere bez javnog političkog konteksta (bolje reći skrivenog) s ciljem sticanja simpatija iz različitih društvenih slojeva. Zahvaljujući masovnoj medijskoj podršci, dolazi do realizacije kontakata sa članovima vlade i predstavnicima različitih društvenih struktura, od lokalnog do najvišeg nivoa, i lobiranja u cilju realizacije vlastitih ciljeva. Kada na tv- ekranu, u raznim emisijama koje se bave društveno- političkom tematikom, vidite predstavnike NVO kako ćaskaju sa predstavnicima vlasti znajte da je ta NVO ispunila svoje ciljeve. Sledeće što ćete videti jesu predstavnici NVO u organima vlasti na svim nivoima. Već viđeno, zar ne?

Miodrag Milanović