Estel Erazmus - konačno srećna

Estel Erazmus – konačno srećna

Vraćanjem u prošli život pomoću hipnoze novinarka Estel Erazmus uspela je da pronađe ljubav – u ovom životu

 

Američka novinarka Estel Erazmus nedavno je na svojoj internet stranici objavila istinit događaj iz života. A radilo se o tome – kako su joj odlazak kod hipnotizera i regresija u prošli život omogućili da nađe pravu ljubav.

Želiš li da ideš sa mnom na seminar hipnoze za samce“? – pitao ju je prijatelj i objasnio da je hipnotizer specijalizovan za regresiju u prošle živote. Estel nije pridavala pažnju ovom pozivu, jer je, kaže, već svašta probala ne bi li pronašla čoveka svog života. Međutim, čim se našla u sali – znala je na pravom mestu.

Hipnotizer je rekao da želi da se fokusiramo na pitanje o tome šta nas sputava u našim životima. Tražio je dobrovoljca da bi mogao da demonstrira isceljujuću moć hipnotičke regresije. ‚Želim da saznam zašto biram emotivno nedostupne ljude koji me nisu dostojni i zašto i sama pomisao o zaljubljenosti čini da se osećam kao da se gušim‘– rekla sam” – navodi Estel, koja je potom izašla na binu. „O.K. Opusti svoje telo i sklopi oči. Vraćamo se unazad u prošlost“ – rekao joj je hipnotizer umirujućim tonom. „Odbrojavajte 10, 9, 8, 7, i plovite slobodno kroz vreme i prostor. Sada ćemo sleteti u život u kojem ćete naći odgovor na pitanje koje vas muči. Spremni ste da se ‚spustite‘ na 5, 4, 3, 2, 1, i pogledaćete nadole i videti obuću. Molim vas, opišite mi je.”.

Napinjala sam se da vidim kroz gustu maglu u mojoj glavi.‘Mislim da vidim klompe‘ – rekla sam. ‚Ali, to nisu današnje klompe. Izgledaju drugačije, čvršće‘. ‚Da li znate gde ste i koja je godina?‘”

Pred novinarkom su se pojavile blede scene, kao u starim dokumentarnim filmovima, i izgovorila je: „Da. Ja sam u Masačusetsu. Ali to nije današnji Masačusetis. To je Masačusets iz vremena pilgrima” (17. vek)”.

Estel je zatim dobila direktivu da skrene pogled sa klompi i kaže šta još vidi. „Vidim muškarca. Ja sam muškarac. Moje ime je Džona. Trideset godina star, u vojsci. Zaljubljen sam u ženu mog brata i to ne mogu da joj kažem, a definitivno ne mogu ni njemu da kažem”.

Da li ste oženjeni“? – pitao je regresoterapet.

Bio sam, ali izgubio sam ženu pre nekoliko godina od šarlahne groznice. Bila je osmom mesecu trudnoće sa našim sinom. Nikada to nisam preboleo.“

Estel nije mogla ni sama da poveruje šta je rekla, ali kaže: „Te reči bile su stvarne za mene, kao i za Džonu”. „Sada idemo unapred do poslednjem dana Džoninog života. Šta osećate?“ – pitao je hipnotizer.

Ja sam starac. Nikada nisam rekao snaji da je volim. Pokušavam sada da joj kažem, ali mogu samo da šapućem. Ona ne želi to da čuje. Osećam pritisak u grudima. Umirem od srca. Ne mogu da dišem. Molim vas – molila sam hipnotizera, dahćući – vratite me u Estel”. „Estel, sada se vraćate u sadašnju sebe za 10, 9, 8, 7, 6. Zapamtićete lekcije koje ste naučili na 5, 4, 3, 2, i oslobodićete bol iz prošlog života na 1. Sada, otvorite oči“.

Polako sam otvorila oči natopljene suzama. Dodirnula sam pruge maskare koja je tekla niz moje obraze, nos mi je bio zapušen i otečen, noge su mi bile prekrštene u muškom stilu, sa desnim kolenom isturenim napolje. Publika je bila ushićena, osvetljenje suviše jako. Mnoge žene držale su usta otvorena u zamrznutom, začuđenom ‚O‘. Osećala sam se kao da sam postala atrakcija u metafizičkom cirkuskom karnevalu.”.

Zašto je to relevantno za vaš život sada, Estel?“ – pitao je hipnotizer.

Plašila sam se da dopustim sebi da se zaljubim zato što sam sve izgubila u tom životu, pa sam odabrala emocionalno nedostupne muškarce koje bih ‚popravljala‘. Džona u prošlom životu bio je previše uplašen da pokaže svoja osećanja, pa je morao da ugasi svoje srce da bi preživeo.“ „Sada pustite vaše srce da bude otvoreno za ljubav. Bezbedno je da volite i da budete voljeni u ovom životu“ – upućivao je hipnotizer.

Kasnije sam pokušavala da zadržim sećanje na Džonu, ali na kraju su se fragmenti njegovog života povukli iz mog uma. Počela sam da biram bolje muškarce koji su mi bili jednaki. Nešto kasnije, srela sam svog muža. Iako je rođen na drugoj strani sveta, osećala sam da mi je poznat, bio je dostupan da voli i bude voljen, i nije bila potrebna nikakva ‚popravka‘. I konačno sam bila spremna da budem ranjiva, jer sam znala ga ovoga puta neću izgubiti sebe dajući svoje srce” – završava ispovest Estel Erazmus.

S. Milić