Aleksandra Nečita

Aleksandra Nečita

Slavni slikar reinkarnirao se osam godina posle svoje smrti i to u liku devojčice čija dela neverovatno podsećaju na njegova – tvrdi dr Volter Semkju, istraživač i autor knjige „Ponovo rođen“

Duh velikog umetnika nije umro i on živi, kako se čini, na platnima, u skulpturama i drugim umetničkim radovima jedne mlade žene, Aleksandre Nečita, koja je rođena u Rumuniji, u mestu Vaslua, 27. avgusta 1985. godine, osam godina posle smrti čuvenog tvorca kubističkog pravca u umetnosti, Pabla Pikasa. U to vreme, tri meseca pre njenog rođenja, Aleksandrin otac Niko napustio je domovinu u potrazi za boljim životom za sebe i svoje najbliže, tako da je kćerku prvi put video tek 1987. godine, kada se porodica ponovo sastala u Kaliforniji, gde je dobio posao tehničkog laboranta.

Aleksandra je počela da crta od dana kada je mogla da drži olovku, a roditelji su od početka bili iznenađeni njenim sposobnostima. Najviše i jedino su je interesovale šarene knjige koje je imala. Kako je vreme prolazilo, bilo je jasno da devojčica nije kao sve druge – nisu je privlačile igre ni preskakanje lastiša, već samo crtanje. Kada je imala četiri godine, otac i majka bili su zapanjeni njenim apstraktnim radovima koji su prikazivali figure sa dve glave i četiri oka, kakve se mogu videti na Pikasovim crtežima. Aleksandrina kolekcija umetničkih slika brzo se stvarala, i sa osam godina, 1. aprila 1994. u Javnoj biblioteci u Los Anđelesu imala je prvu izložbu. Da li je u pitanju bila koincidencija ili sinhronicitet, ali istog dana devojčica je prvi put imala priliku da u Muzeju u Los Anđelesu vidi jedan Pikasov rad.

Mediji su je već tada nazvali „Mali Pikaso“, i njena karijera od tada je brzo napredovala. Privukla je pažnju umetničke kritike, koja je izveštavala „o retkom dečijem čudu – umetniku koji je kreirao svoj sopstveni vizuelni jezik jedinstvenim, lirskim, figurativnim, apstraktnim kubističkim manirom, umetniku koji tek što je ušao u devetu godinu života!“. Sa četrnaest godina Aleksandra je izabrana da vodi manifestaciju Globalna umetnička inicijativa, u organizaciji Ujedinjenih nacija, u koju je bilo uključeno više od stotinu zemalja. Bila je gost mnogih nacionalnih televizijskih stanica, pored ostalih i u šou programu Opre Vinfri.

Na prvi pogled

Doktor Volter Semkju, koji je u svojoj karijeri od potpunog skeptika postao jedan od najagilnijih istraživača fenomena reinkarnacije i nastavio rad svoga prethodnika na tom polju, doktora Jana Stivensona, u leto 2004. godine držao je predavanje u Boulderu, u Koloradu. U publici je bio i Vejn Piterson, penzionisani američki diplomata i bliski saradnik četiri američka predsednika – Kenedija, Džonsona, Niksona i Klintona, a sada takođe pasionirani istraživač svojih ranijih života. Upravo on je predavaču skrenuo pažnju na slučaj mlade umetnice Aleksandre Nečite, čiji radovi neodoljivo podsećaju na Pikasove, a upravo su bili izloženi u jednoj galeriji u Denveru. Kako je nagovestio, uveliko se spekulise o tome da bi Aleksandra mogla da bude reinkarnacija čuvenog Pabla Pikasa, pa se Semkju narednog dana odvezao do Denvera da se lično u to uveri.

Kada sam stigao u galeriju, bio sam zaprepašćen. Već ranije sam imao priliku da proučim kako jezički šabloni u pisanim delima mogu da ostanu isti tokom reinkarnacija, kao što je to bio slučaj Džona B.Gordona i Džefa Kina, ali to je bilo prvi put da vidim kako talenat može da bude ponovljen kod slikara na tako dramatičan način. Mada nisam ekspert za slikarstvo, bilo je jasno da je Aleksandrin rad toliko sličan Pikasovom da je to bilo napadno. Odmah sam zatražio od direktora galerije da li ima fotografije umetnice, brošure ili biznis kartu i da li može da mi uspostavi kontakt sa njom. Na žalost, nije mu bilo dozvoljeno da daje bilo kakve privatne informacije, tako da nisam uspeo da dođem do nje“, rekao je dr Volter Semkju.

Uverenje da je mlada Rumunka zaista ponovo rođeni Pablo Pikaso, Volteru je pružio i Kevin Rajerson, poznati autor i poznavalac na polju parapsihologije i spiritualnosti, čije objave putem „čenelinga“ (kanalisanja) u transu mnogi smatraju da su u tradiciji Edgara Kejsa. Kako je u to vreme pripremao knjigu „Ponovo rođen“, dr Semkju želeo je da u nju uvrsti i slučaj Aleksandre Nečite, pa je pokušao da sa njom stupi u kontakt preko informacija koje je našao na njenom veb sajtu. Javila mu se njena majka Viorika, i kada joj je izložio svoju ideju, bila je otvorena za razgovor o reinkarnaciji. Rekla je da su ona i njen suprug od početka bili zaprepašćeni Aleksandrinim talentom i da su se pitali odakle je on došao, pošto u porodici nije bilo umetnika. Obećala je da će o svemu razgovarati sa kćerkom i da će se javiti.

Nakon nekoliko dana, Viorika je pozvala Voltera Semkjua i obavestila ga da Aleksandra prihvata da to objavi, ali pod uslovom da to bude njegov a ne njen zaključak! Tako se priča o Pikasovoj reinkarnaciji našla u knjizi „Ponovo rođen“, objavljenoj 2006. godine.

Neobične paralele

Nakon što je objavljena knjiga, Volter Semkju konačno je susreo Aleksandru i njenu majku na jednoj izložbi u Las Vegasu. Njeni radovi tada su se već prodavali po ceni koja se kretala oko 100.000 dolara. Mlada umetnica osim ulja na platnu izložila je i skulpture, a centralni rad izložbe bila je preko šest metara visoka skulptura nazvana „Ruke i golub“.

Pikaso je takođe radio sa različitim materijalima i stvarao ogromne statue, kao što je onaj u Delej Placi u Čikagu, nalik ptici. Aleksandrim menadžer Ben Valenti, koji je zastupa od detinjstva, bio je uzbuđen kada sam mu uručio primerak knjige i poverio mi je da zna da je Pablo Pikaso na samrtnoj postelji rekao da će biti rođeno dete sa njegovim talentom. Stekao sam utisak da se Ben pitao da li je to dete – Aleksandra!? Od njega sam dobio knjigu „Ruke i golub: Umetnost Aleksandre Nečite“, koju je nedavno objavio“, kaže Volter Semkju.

U toj knjizi, Volter je našao još jednu potvrdu za svoju pretpostavku. U pitanju je bila Aleksandrina slika nazvana „Dan 11.septembar“, rad velikih dimenzija inspirisan terorističkim napadom na Svetski trgovački centar u Njujorku 2001. godine, koji podseća na obnovljenu verziju Pikasove „Gernike“.

Obe slike prikazuju ljudska bića sa rukama pruženim ka nebu. Pikaso je smestio farmu životinja na svoju sliku i predstavio njihovo uništavanje, dok Aleksandra koristi golubove da predstavi žrtve iz kula koje streme ka nebesima. Naravno, neko može da tvrdi da je prosto bila inspirisana „Gernikom“, ali treba imati u vidu da je sa radovima sličnim Pikasovim počela kada je imala samo četiri godine i pre nego što ih je mogla predstaviti umetničkom svetu“, kaže Volter Semkju.

Još jedan dokaz za svoju tvrdnju o reinkarnaciji, dr Semkju je našao u slici Aleksandre Nečite pod nazivom „Teorija o prošlim životima“. Ona prikazuje konjsku glavu sa „Gernike“, kojoj je umetnica dodala ženske grudi dok u desnom gornjem uglu dominira znak pitanja crvene boje. On smatra da koristeći jedan od najpoznatijih Pikasovih simbola i kroz naziv slike, Aleksandra postavlja pitanje da li je Pablo Pikaso ponovo rođen u njoj?

Pikasovo lice?

Po onome što dr Volter Semjku tvrdi, sličnosti dvoje umetnika ne odnose se samo na njihova dela, nego postoji i niz drugih nagoveštaja da je reč o istoj osobi, ali u različitim inkarnacijama! Osim što su svoje umetničke talente izrazili još u dečijim godinama – Pikaso je već od 16. godine imao svoj studio u Barseloni, tu je reč, kako smatra, i o određenoj podudarnosti fizionomija, što se vrlo često dešava u slučajevima reinkarnacije!

Kada sam na veb sajtu pronašao Aleksandrine fotografije, odmah sam uporedio njenu fizionomiju sa Pikasovom, i mada nije toliko upadljiva kao kod nekih drugih reinkarnacija, primetio sam da joj je građa lica ostala dosledna Pikasovoj. Mada je Aleksandra lepa, mlada žena a slikar je već bio star i oronulog izgleda, struktura kostijui globalna građa lica i glave imaju sličnosti. Kasnije sam pronašao slike Aleksandre i Pabla kada su bili deca, i tu je uočljiva sličnost fizionomija“, tvrdi dr Volter Semkju.

Dileme oko toga da li je ona ponovo rođeni Pablo Pikaso, po svemu sudeći, mnogo više muče doktora Voltera nego samu Aleksandru. Ona je 2008. godine diplomirala na Kalifornijskom Univerzitetu u Los Anđelesu (UCLA), i do sada je primila brojne nagrade i priznanja: Istaknuti umetnik godine, koje joj je dodelio Linkolnov centar za umetnost u Njujorku, Žena godine Američkog Crvenog krsta, Nagrada za istaknutu mladu osobu stigla joj je iz Osake, u Japanu, i mnoge druge. Magazin „Pipl“ (People) uvrstio je među stotinu najzanimljivijih ličnosti sveta…

Miodrag Radojčin