Postao slikar posle čudnih događaja - Borislav Milić

Postao slikar posle čudnih događaja – Borislav Milić

Ispovest Zemunca koji se u isto vreme našao na različitim mestima i slušao nepoznate zvuke koji su ga opsedali

Borislav Milić (1957) iz Zemuna, iskreno govori o svom neobičnom iskustvu koje je doživeo pre 17 godina. Ateista po ubeđenju, aviomehaničar po profesiji i otac dvoje dece, ovaj stari Zemunac, zaljubljenik u Dunav, nije ni sanjao da će život na ovakav način iskušavati njegova ubeđenja i verovanja. Fenomen materijalizacije koji je osetio na svojoj koži, umnogome je promenio njegova shvatanja, ali i otklonio strah od neprirodnih pojava. Kako kaže, posle svega što mu se desilo, ni smrti se ne plaši, jer je sada gotovo siguran da onaj ko iole zna za red i ustrojstvo jednog postojanja, uvek daje odgovor.

Misterija žutog novčanika

Taj 24. septembar 1990. godine, neću zaboraviti dok sam živ”, otpočinje Borko ovu interesantnu priču. “Bila je nedelja i pošto sam bio sam kod kuće, odlučio sam da odem do komšije i pitam da li je raspoložen za šetnju. Obukao sam crvene pantalone, belu duksericu i tada moderan borsalino kaput i pokucao na vrata profesora Voje. Nisam mu se najavio, a kad je profa otvorio vrata, primetio sam da ima gošću. Pozvao me je da im se pridružim, predstavio mi svoju koleginicu iz škole i pohvalio je da je veoma inteligentna i prijatna sagovornica. Posle čašice razgovora i popijenog pića, meni se dotična dama učinila veoma zanimljivom. Tih dana sam preživljavao svoju ličnu dramu i pomislio da bi mi druženje sa ovom lepom ženom bar malo pomoglo da zaboravim na svoje probleme. Bio sam mlad, imao sam tek 33 godine i, kako se pokazalo da je simpatija obostrana, jedva sam čekao da nas dvoje napustimo profesorovu kuću. Već sam zamišljao kako se ta lepa žena nalazi u mom zagrljaju, kad nas je profesor ispratio i nas dvoje smo, bez reči, zbunjeni kao tinejdžeri, krenuli ka hotelu “Grand”. Nameravao sam da iznajmim sobu i da ostatak dana svoja maštanja pretvorim u javu. Iz meni nepoznatih razloga, čim smo kročili u hol hotela, mlada dama se okrenula i izašla. Stigao sam je u Bežanijskoj ulici i seli smo u restoran “Zlatna kruna” da bismo popričali o razlozima njenog predomišljanja. Rekla mi je da se jako stidi, da je bila ponesena neobičnim poznanstvom i erotskim nabojem, ali da se “osvestila” kad je shvatila da se nalazi u hotelu sa oženjenim muškarcem kojeg da jedva poznaje. Tada nije znala da je moj brak u dubokoj krizi i da je bilo pitanje dana kad ću se razvesti. Ja sam postupio kao pravi džentlmen, nisam dalje komentarisao njene razloge i, posle par popijenih pića, razišli smo se i svako je krenuo svojoj kući.

Sećam se da sam u svoj stan stigao oko 19,30 časova. Supruga se u međuvremenu vratila, zajedno smo večerali, a potom pogledali seriju “Đekna”. Kad se serija završila, umoran i pomalo deprimiran, otišao sam na spavanje.

Sutradan ujutro, primetio sam da nema mog novčanika. Pretražio sam sve džepove na garderobi koju sam nosio i setio se da sam svoj žuti novčanik poslednji put video prethodnog dana u “Zlatnoj kruni” kad sam platio piće. Prošetao sam se do restorana i pitao osoblje i prijatelje koji su se tamo zatekli da li je neko pronašao novčanik. Rekli su da bi mi sigurno javili da ga je neko pronašao. Zbunjen, vratio sam se kući i rekao ženi da mog novčanika nema.

Nakon tog događaja, nekoliko puta sam, iz noći u noć, sanjao kako mi nečiji glas govori da će sve biti u redu i da ću novčanik sigurno pronaći. U njemu se nalazila gotovo polovina moje plate, neke drage sitnice i što je najvažnije, brojevi telefona svih mojih prijatelja.

Spasonosno “dupliranje”

Skoro sam zaboravio na taj događaj, kad me je telefonom pozvao moj kum, carinik Sloba i pitao me da li sam nešto izgubio. U prvi mah, nisam mogao da se setim, a kad me je pitao za novčanik, rekao sam da je to bilo pre skoro 3 meseca i da sam gotovo zaboravio na to. Tada mi je Sloba rekao da ga je zvao neki taksista sa Karaburme i rekao da je prilikom pranja svog taksi vozila pronašao novčanik koji je zapao između tapacirunga i sedišta. Kako je ugledao novac i broj kumovog telefona, pozvao ga je, pretpostavljajući da bi on mogao da zna nešto više o vlasniku.

Bio sam iznenađen i nikako nisam mogao da povežem stvari. Moje čuđenje je usledilo tek sutradan. Seli smo u kola, kum Sloba, naš drug Dragan preduzetnik i ja i, kupivši flašu viskija, uputili smo se na Karaburmu da bih se zahvalio čoveku i preuzeo svoj novčanik. Još u toku vožnje prema Karaburmi, čuo sam nepoznate glasove kako lete oko mene. Bili su to nepovezani glasovi dece i odraslih, nalik horskom pevanju. Znao sam da se dešava nešto neobično. Kad smo stigli u dom taksiste, mislim da se zvao Miodrag, primila nas je ljubazno njegova supruga i rekla da Miodrag trenutno nije kod kuće, ali da ga očekuje svakog momenta. Razgledao sam kuću i dok smo pili kafu, imao sam vremena da uočim da je u pitanju ozbiljna porodica, čestita i valjana. Imali su dvoje male dece i živeli skromno.

Nismo još popili kafu kad su se vrata otvorila i ugledao sam naočitog muškarca. Tog trenutka sam ponovo začuo neobične glasove. Ovog puta ih je bilo još više, kao da se hiljadu glasova odvojilo od njega i pobeglo prema meni. Trudio sam se da niko ne primeti moju uznemirenost. Verujte, to su trenuci kad mislite da gubite razum. Šok je tek usledio kad me je taksista pozdravio po imenu i rekao da se seća dana kad sam izgubio novčanik. Bila je nedelja i on je ceo dan bio na nekoj svadbi, a uveče, oko pola osam me je “pokupio” kod restorana “Šest topola” na Beogradskom sajmu i odvezao do Cetinjske ulice u Zemunu, gde sam tada stanovao. Još je dodao da se seća mog borsalino kaputa u kojem sam te večeri bio. Ja sam mu iznenađeno rekao da ga prvi put vidim i da više od 10 godina nisam bio u tom restoranu. Mi, Zemunci, inače, jako retko prelazimo most i nemamo naviku da idemo u Beograd, osim kad moramo, zbog nekog posla. Rekao mi je da on vozi zeleni mercedes “Beotaksija” i da se dobro seća našeg razgovora u toku vožnje. Sumnjičavo sam ga pitao o čemu smo razgovarali, a kad mi je rekao gde radim i koliki sam mu bakšiš ostavio, umalo se nisam onesvestio. Ponovio sam mu da ga prvi put vidim i da nemam pojma o čemu priča. Tada se Miodrag naljutio“što se pravim blesav i lažem“. Dao mi je žuti kožni novčanik u kojem je bio sav moj novac i notes sa brojevima telefona mojih prijatelja. Rekao mi je da je poželeo da mi vrati stvari baš zato što sam bio galantan i toliko ga častio za vožnju, ali da ga sada jako čudi moje ponašanje i to što sve osporavam.

Tada mi je sinulo. Pitao sam ga da li se seća datuma kad je bio na svadbi i, posle kraće provere, rekao je da je u pitanju nedelja, 24. septembar. Ponovio mi je da me je dovezao u Zemun oko 20 časova. Prijatelji koji su bili sa mnom, shvatili su da nešto nije u redu čim sam pomenuo da se slučajno i ja sećam te nedelje, kad sam se rastao ispred “Zlatne krune” od moje tadašnje simpatije i otišao kući gde sam večerao i potom sa suprugom gledao seriju “Đekna”.

Da vam ne pričam kakav je tajac bio u kolima po povratku kući! Sva trojica smo došli kod mene i s vrata je moj kum pitao moju tadašnju suprugu da li sam ja vampir ili čovek. U prvi mah, supruga nije razumela o čemu se radi, a kad smo joj potanko objasnili šta se dogodilo, samo je zanemela, potvrdila da sam u to vreme sa njom bio u kući i od tog dana se još više udaljila od mene. Tada nam je priznala da je i ona povremeno čula neke nerazgovetne glasove, i to uvek kad sam ja bio u njenoj blizini.

Cele te noći oka nisam sklopio i jedva sam čekao da svane kako bih otišao kod svog lekara i posavetovao se sa njim, jer sam bio uplašen za svoje mentalno zdravlje. Dobio sam uput za psihijatra i u jednoj renomiranoj psihijatrijskog ustanovi ispričao lekaru ovo što i vama. Psihijatar me je slušao gotovo dva sata, ne prekidajući me i ne izražavajući sumnju u moju priču. Utešio me je da su te stvari moguće, da je fenomen materijalizacije poznat u nauci, ali, kao i svim fenomenima, ne zna se tačan uzrok niti mehanizam nastanka. Napomenuo mi je da se obično dešava ljudima kad iz nekog razloga dođu u bezizlaznu situaciju. Tada se, narodski rečeno, duša odvoji od tela kako bi se sprečila veća šteta po organizam. Neispitani elektromagnetni talasi su dali dvosliku mene, reflektujući me na drugom mestu tako da je samo jedan bio “pravi”, a ne znamo koji.

Ono u šta sam ja siguran je da me je neko sa “više instance” spasio nervnog sloma ili teže frustracije koja bi, da se nisam “udvojio”, ostavila teže posledice po mene i moje zdravlje.”

Materijalizacija – demonstracija moći

Nakon prvog neobičnog iskustva, Borislav Milić je slično doživeo i tri godine kasnije, a zatim su neobjašnjive pojave bivale sve učestalije. Borislav veruje da mu je prvo iskustvo otvorilo oči da bi mogao da vidi dalje i više od ostalih ljudi.

Nauka još uvek nema adekvatno objašnjenje ovog fenomena, pa tako postoje različita naučna tumačenja. Sa druge strane, Majkl Talbolt, dugogodišnji istraživač ove pojave, u svojoj knjizi “Holografski svemir”, kaže da se radi o mističnoj pojavi koju ljudi ne mogu da shvate. Nedavno je slovenačka televizija demonstrirala ovaj fenomen: gost u studiju sklopio je ruke i na sto sipao pune šake zemlje. Imao je košulju sa kratkim rukavima, pa je bilo isključeno da je u pitanju trik i da je zemlju prosuo iz rukava. Svoju sposobnost je objasnio time da svako od nas to može da učini ako istinski želi i veruje u svoju moć. Istovremeno, Talbot kao primer navodi i slučaj iz Indije, gde postoje ljudi koji su sposobni da materijalizuju razne stvari. Tako jedan stari Indijac, stalno u svojim rukama materijalizuje slatkiše i deli ih deci. On je zabeležio i to da je jedna žena pri porođaju izgubila više krvi nego što ima u sebi. Kad su je doktori pregledali, ustanovili su da joj krv ne nedostaje, što Talbot objašnjava time da je ona materijalizovala svoju krv, svesno ili nesvesno.

Borislav Milić je, posle prve materijalizacije, počeo amaterski da se bavi slikarstvom i na platnima predstavio svoje vizije i emocije svega što je doživeo.

Nena Lalović