Ukleti dijamant Houp

Ukleti dijamant Houp

Prema legendi, veliki plavi dijamant po imenu Houp, ukraden sa idola u Indiji, prati kletva koja donosi lošu sreću, čak i smrt ne samo vlasniku, već i svakome ko ga dotakne

Čudesne čelično plave boje, dijamant Houp potiče iz Indije. Nepoznato je tačno mesto na kome je pronađen, ali se smatra da se to dogodilo pre 1668. godine, najverovatnije u oblasti Golkonda. U to vreme ovaj region je bio jedini izvor dijamanta na svetu, pre nego što su 1723. otkrivena nalazišta u Brazilu. Prvi put se pominje 1668. kada je Žanu Batistu Tavernijeu, poznatom francuskom putniku i trgovcu dragim kamenjem iz 17. veka, na pijaci u Indiji prišao čovek sa veoma tajanstvenim predlogom. Ispostavilo se da poseduje neverovatno veliki tamno-plavi kamen, koji je na prvi pogled ličio na safir. Ipak, Tavernije je bio iskusan poznavalac dragulja i shvatio je da gleda najveći dijamant tamno-plave boje za koji je ikada čuo, težak čak 112 karata. Legenda kaže da je dijamant prvobitno bio oko idola u hramu podignutom na obali jedne reke u Indiji. Ako je to tačno, onda je logično pretpostaviti da je i drugo oko bilo predstavljeno istovetnim dijamantom, ali je njegova sudbina još uvek nepoznata. To nije prvi put da je ozloglašenost čuvenih dijamanata vezana za religiozne idole. I Houp i poznati dijamant Orlov, skinuti su upravo sa takvih idola.

Tavernije je kupio kamen i prošvercovao ga u Pariz, a kasnije ga prodao francuskom kralju Luju XIV. Dijamant je bio obrađen u indijskom stilu kako bi se naglasila njegova veličina, ali je kralj naredio da se preradi i dat mu je trouglasto-kruškasti oblik. Tako obrađen imao je 67,50 karata i bio poznat pod imenom Francusko Plaventilo ili Tavernijeovo Plavetnilo.

Francusko Plavetnilo

Legendi o lošoj sreći koja prati vlasnike dijamanta Houp ima mnogo. Priča kaže da je Tavernije, nakon prodaje dijamanta kralju, odlučio da ponovo otputuje u Indiju i da ga je tamo rastrgao čopor divljih pasa!

Spisak se nastavlja sa Lujem XIV, čije je ime La Sal dao današnjoj američkoj državi Luizijana prisvajajući donji deo Misisipija za sebe (ubili su ga sopstveni ljudi). Kralj je dijamant poklonio svojoj ljubavnici gospođi de Montespan, koja je veoma brzo posle toga pala u nemilost. Zatim je došao dan kada je u kraljevu čast organizovana velika proslava. Direktor finansija (danas bi to bio ministar finansija), Nikola Fuke, pažljivo je isplanirao ceremoniju, žudeći da impresionira dvor i stekne još malo kraljeve milosti. Nije bilo važno što je Francuska već bila na ivici revolucije i što je stanje nacionalinih finansija bilo više nego klimavo. Zar nije on sam, Nikola Fuke, poznat kao veoma bogat čovek?

Odlučio je da pozajmi dijamant iz riznice i nosi ga tokom slavlja, verujući da će kralj biti oduševljen čovekom sa tako rafiniranim ukusom. Nažalost, nije ispalo onako kako se nadao. Posle proslave, Luj XIV je naredio da Fukea uhapse zbog pronevere i uzeo natrag dijamant. Fukeu je ponuđeno „gostoprimstvo“ zatvora u tvrđavi Pinjerol, gde je i umro 15 godina kasnije. Godine 1749. Luj XIV je naredio da se dijamant postavi u nisku ceremonijalnih dragulja koje je na svečanostima Reda zlatne podvezice nosio isključivo kralj. Nakon toga, kletva je još jednom pokazala svoje lice:

kralj je u kratkom periodu ostao bez sina, brata, unuka i unukove žene. Možda se opljačkani indijski idol nasmejao od srca.

Ako i jeste, Luj XIV svakako nije obratio pažnju. Nastavio je da Francuskom vlada čvrstom rukom. Zato nije ni čudo što su, tokom njegove sahrane, jedino lakeji sačinjavali pogrebnu povorku koja je pratila kraljev kovčeg putem ka opatiji Sen Deni.

I sve ostale ličnosti koje su plavi dijamant nosile na francskom dvoru, samo su opravdale legendu o prokletstvu. Princeza de Lambaje i Lujeva supruga, kraljica Marija Antoaneta su obe giljotinirane tokom francuske revolucije.

Zatim je 1792, u jeku revolucije, kraljevska riznica opljačkana, a krunski dragulji i Francusko Plavetnilo su nestali. O dijamantu se decenijama ništa nije čulo.

Kletva stiže one koji ga nose

Engleski bankar Henri Tomas Houp, kupio je 1830. godine veliki plavi dijamant drugačijeg oblika od Francuskog Plavetnila i težine 44,50 karata. Dijamant je 1851. prikazan na izložbi u Londonu i osiguran na milion dolara, što je za ono vreme bila nezamislivo velika količina novca. Ipak, bio je to najveći dijamant na svetu i pouzdano je ustanovljeno da potiče od Francuskog Plavetnila!

Kasnije ga je nasledio Houpov potomak, lord Frensis Pelam Klinton Houp. Njegova supruga, nekada ugledna američka glumica Meri Johi koja je nastupala na pozornicama početkom 20. veka, napustila je muža i pobegla sa ljubavnikom. Umrla je u Bostonu 1913. godine, bez prebijene pare džepu i potpuno zaboravljena. Ova žena nije imala previše poštovanja prema dijamantu Houp i napisala je pismo Evelin Volš Meklin, tada vlasnici dijamanta, u kome sa puno prezira i mržnje govori o nesreći koju ovaj kamen donosi ljudima koji ga nose.

Lord Frensis Houp je slučajno ranjen u uličnoj pucnjavi. Posledica ranjavanja bila je amputacija noge. Na kraju je bankrotirao, a dijamant je ponovo nestao. Otkrili su ga slučajno poverioci imanja Houpovih, kada je prodat kao deo pozorišnog nakita za ukrašavanje kostima.

Sledeći vlasnik je bio Abdul Hamid II, Sultan Turske, Kalif Izraela, Princ Vernika, Gospodar Sveta (uz još nekoliko sličnih titula). Podanici su ga zvali Abdul Prokleti i nisu bili previše oduševljeni njegovom despotskom vladavinom. Od podanika sultan je iscedio novac u vrednosti od 450 000 dolara i kupio dijamant od zvaničnog sindikata trgovaca dijamantima. Zatim je Houp poklonio Subaji, jednoj od svoje četiri zvanične žene koje su delile harem sa još 233 sultanove konkubine. Priča se da je Subaja nosila dijamant sa izuzetnom otmenošću, ali je onda počela da spletkari i smišlja intrige protiv svog muža, što je ovaj otkrio i odsekao joj glavu.

Jednoga dana, američka bogatašica Evelin Volš Meklin je prisustvovala sesiji turskog suda i videla plavi dijamant. Žudnja da ga poseduje ju je potpuno obuzela i prerasla u opsesiju. Prolazile su godine, a sultan Abdul je konačno shvatio da i njegovi podanici imaju neka prava. Pritisak političkog sistema se obrušio na sultanova nenavikla pleća. Dao je da se dijamant prokrijučari u Pariz i proda. U međuvremenu je zbačen sa trona, a od plavog kamena nije dobio ni novčić, jer su svu njegovu imovinu prigrabili njegovi naslednici u vladi.

Nastradao i poštar

Dijamant je 1912. godine dospeo u ruke pariskog draguljara Pjera Kartijea, koji ga je najpre ponudio američkom bračnom paru bogataša. Bili su to Evelin Volš Meklin i njen suprug Ned Meklin, čiji je otac bio vlasnik novina Vašington Post. Kao verne Kartijeove mušterije, samo nekoliko dana ranije su za 120.000 dolara od njega kupili još jedan poznati dijamant – Zvezdu Istoka. Evelin Meklin nije smetala Houpova zlokobna istorija. Verovala je da će ono što drugima donosi nesreću, njoj doneti suprotno od toga. Meklinovi su ipak imali malu zamerku – okvir dijamanta je bio suviše ružan za njihov “prefinjeni ukus”.

S obzirom na legendu, Kartije je bio svjestan da će teško pronaći nove mušterije. Bacio se na posao i Houp je ubrzo postao privezak optočen sitnim dijamantima, na lančiću od dijamanata. Evelin Meklin je bila oduševljena. Kupila ga je za 184.000 dolara pod uslovom da će ga, ukoliko se tokom sledećih šest meseci u njenoj porodici desi smrtni slučaj, vratiti Kartijeu i zamijeniti ga nakitom u istoj vrednosti.

Za svaki slučaj, odnela je dijamant i svešteniku da ga blagoslovi. Ono što se dogodilo toga dana, Evelin Meklin ipak nije shvatila kao upozorenje. “Bio je lep, sunčan dan kada smo krenuli prema crkvi. Vozili smo se deset minuta i

odjednom je nebo postalo crno od oblaka. Ušli smo u crkvu, sveštenik je blagoslovio dijamant, nakon čega je munja pogodila drvo sa druge strane ulice koje se uz tresak srušilo. Moja sluškinja se istog trenutka onesvestila. Mislila je da nas stiže Božija kazna. Kada smo posle izvesnog vremena izašle napolje, sunce je sijalo kao da se ništa nije desilo”, pričala je kasnije. Gospođa Meklin je dijamant često nosila na svojim famoznim zabavama koje su okupljale krem vašingtonskih bogataša.

Ali uprkos blagoslovu, Evelin Meklin je pratila nesreća. Prvo je umrla njena svekrva, a zatim i otac. Njen najstariji sin, posle čijeg je rođenja kupila dijamant Houp, poginuo je u automobilskoj nesreći u desetoj godini života. Ned Meklin, slomljen tugom za izgubljenim detetom, počeo je da pije sve više. Bračni par se na kraju razveo. Njihova kćerka je umrla u 25. godini od

prevelike doze tableta za spavanje. Godinu dana kasnije, od upale pluća umire i Evelin Volš Meklin.

Dve godine posle njene smrti, 1949, čuveni draguljar Hari Vinston kupuje kolekciju Meklinove u kojoj je bio ne samo dijamant Houp, već i čuvena Zvezda Istoka. Posle osam godina, Vinston je odlučio da dijamant pokloni muzeju Smitsonijan i američkom narodu. Poslao ga je poštom, kao što je inače slao drago kamenje. Džejms Tod, poštar koji je dijamant doneo u muzej, ubrzo posle isporuke je slomio nogu prelazeći prugu, zatim mu je umrla supruga, a na kaju je jedva preživeo saobraćajnu nesreću. Ispao je iz automobila i povredio se, a njegov se pas ugušio vlastitom ogrlicom.

Neodoljiva ozloglašenost

Na svetu postoji mnogo slavnih primeraka dragog kamenja, ali po svim važećim standardima poređenja, po svojoj slavi i ozloglašenosti, ni jedan dragulj se ne može meriti sa dijamantom Houp i njegovim prethodnikom, Francuskim Plavetnilom. Savršeni kvalitet, veličina i retka boja čine ga jedinstvenim i prelepim.

U septembru 1958. godine, Houp je predstavljen u muzeju Smitsonijan. Kamere su posebno zabeležile trenutak kada sekretar muzeja, Leonard Karmajkl u društvu supruge Harija Vinstona i kuratora muzejskog odeljenja za minerologiju, Džordža Svicera, ponosno pokazuje novinarima i posetiocima čuveni plavi kamen.

Godine 1975. kamen je izvađen iz svog okvira zbog čišćenja i merenja. Ispostavilo se da meri tačno 45,52 karata umesto 44,50 kako se do tada verovalo. Iako su mnogi ljudi ubeđeni da je Houp najveći dijamant na svetu, to nije tačno. On je, zapravo, tek četvrti na listi. Ipak, svakako jeste najveći tamno-plavi dijamant na svetu, s obzirom da su svi ostali mnogo svetlije boje.

Muzej Smitsonijan u kome je dijamant danas izložen, prodaje replike čuvenog dragulja koje se mogu naručiti i preko Interneta i odbija da se odrekne Houpa, uprkos činjenici da su na njegovu adresu pristigla brojna protestna pisma. Mnogi misle da ovaj dijamant donosi nesreću američkom narodu koji je sada njegov vlasnik. A u svetlu svega što se Amerikancima događalo poslednjih decenija i što im se još uvek događa (kolaps penzionih fondova, tržišta nekretnina i berze, veliki broj mrtvih u ratovima u Iraku i Avganistanu, napad na Svetski trgovinski centar, sve opipljivija ekonomska kriza koja ruši “američki san”, gubitak poverenja u vladine institucije, ekološka katastrofa u Meksičkom zalivu…), možda takvo mišljenje i nije bez osnova.