Trece okoNeki ljudi su veoma osetljivi na promene koje se dešavaju na našoj planeti, čak do te mere da mnogi od njih osećaju vrtoglavicu, mučninu, čak i bolove neposredno pre velikih katastrofa

Zemljotres koji je 11. marta 2011. pogodio Japan, tresao je severni deo ove zemlje punih šest minuta, glavno japansko ostrvo pomerio za dva ipo metra a osu planete za deset centimetra! Potres je pokrenuo cunami koji je divljajući Pacifikom pogodio 50 zemalja i teritorija. Talasi viši od 30 metara obrušili su se na obalu Honšua i bukvalno otkinuvši devet kilometara kopna uništili sve pred sobom. Poginulo je oko 16.000 ljudi. Cunami je pogodio nuklearnu elektranu Fukušima i izazvao najveću svetsku nuklearnu katastrofu nakon one koja se dogodila 1986. u Černobilju.

Trostruka katastrofa šokirala je japansku vladu, ali ne i Debru Pejdž, paranormalnog istraživača iz južne Kalifornije.

Nedelju dana pre zemljotresa, Debra je počela da oseća uznemirujuće simptome. Uši su joj neprestano zvonile, a svakodnevne vrtoglavice izazivale jake migrene. Nije mogla da spava niti da radi, pa je nekoliko puta završila u hitnoj pomoći. Osećaj užasne tuge ju je bukvalno paralisao.

Znala sam da je jaka zvonjava u levom uhu znak da će se dogoditi zemljotres ili vulkanska erupcija.“ Četiri dana pre zemljotresa u Japanu, pojavili su se i drugi simptomi: neprestana vrtoglavica, mučnina, umor, neobjašnjivo krvarenje iz nosa. Debra je znala da će predstojeći zemljotres, gde god se dogodio, biti strašan.

Znala sam…


„Iako sam rođena sa jakom intuicijom i empatijom, ništa me nije pripremilo na način kako će se te osobine razvijati tokom života“, kaže Debra. Početkom 90-ih godina, primetila je da se ti intuitivni bljeskovi spoznaje šire i na događaje u svetu, a ne samo na njenu okolinu. Zanimljivo je kako su se te prekognitivne informacije pretvarale u fizičke simptome. Danima pre nego što bi se u svetu nešto dogodilo, osećala je duboku tugu i takvu depresiju, da bukvalno nije mogla da ustane iz kreveta. „Onda sam počela da primećujem obrazac. Napadi tuge su prethodili događaju – bilo da je u pitanju prirodna katastrofa ili ona koju izazove čovek – i nestajali kada bi taj događaj počeo da se odigrava. Tako je bilo u vreme smrti princeze Dajane, na početku rata u golfskom zalivu, masakra na univerzitetu Virdžinije, finansijskog sloma 2008.“

Pre zemljotresa i cunamija koji su pogodili Indoneziju 2004, Debra i njen suprug su obavljali svakodnevne poslove. Iznenada je počelo da joj zvoni levo uho, a onda su se simultano pojavile vizije uništenja i poplave. „Znala sam da će mnogi ljudi umreti. Bila sam tako dezorijentisana da je muž morao da me drži u naručju sve dok se nije završilo. Rekla sam mu šta sam videla. Bila sam strašno potresena i beskrajno tužna jer sam znala da će se taj užas dogoditi za tri dana, jedino nisam znala gde.“
Dan pre 11. marta 2011. godine, medicinska sestra u penziji Koni Dž. Kenon, pazarila je u svojoj omiljenoj piljari na severu Floride, kada je tlo ispod njenih nogu iznenada počelo da se pomera toliko, da je zgrabila obema rukama policu ne bi li sprečila pad. U glavi joj je bubnjalo, vid joj se zamutio, preplavila ju je mučnina. Jedva je iz prodavnice uspela da stigne do kola. Njen suprug i drugi kupci koji su u istom trenutku bili u prodavnici, ništa nisu osetili.

Pre svakog zemljotresa visoke magnitude, bez obzira gde će se u svetu dogoditi, počinje da me muči osećaj predstojeće katastrofe“, tvrdi Koni. „Ubrzo postajem strašno uznemirena, a zatim se javljaju fizički simptomi. Uši mi klikću i zvone, ne mogu da hodam i stojim na nogama, kao da pokušavam da koračam po kamenju koje se ljulja ili u čamcu u oluji, iako je u realnosti tlo ispod mene savršeno ravno. Uvek moram da se uhvatim za nešto jer imam osećaj da ću se srušiti. Mučnina koja me uhvati podseća na morsku bolest. Iako imam Parkinsonovu bolest, dobro mogu da razlikujem simptome svoje bolesti od simptoma koji najavljuju neku planetarnu katastrofu. Razlika je ogromna.“

Žene su osetljivije

Pred zemljotres na Novom Zelandu, u rano jutro 21. februara 2011, medijum Natali Tomas iz Australije počela je bez ikakvog razloga da oseća neverovatnu uznemirenost, praćenu talasima užasne tuge kakvu iskuse ljudi koji izgube svoje najmilije. Svaki put kada se jave takvi osećaji, čini se kao da je neko pritisnuo prekidač koji joj omogućava da oseti energiju predstojećeg događaja.

Prvog maja 2015. godine, dva dana pre nego što će zemljotres jačine 7,8 stepeni pogoditi Nepal, Džejn Kliford iz Velsa je radila u svojoj bašti. Iznenada je osetila snažno podrhtavanje tla, pa je u strahu legla na zemlju. Sledećeg dana je ispričala prijateljici da će se dogoditi jak zemljotres i da će mnogo ljudi poginuti. Prijateljica joj je olako rekla da ne brine jer se zemljotresi stalno događaju, ali je Džejn uporno insistirala da je njen predosećaj vezan samo za zemljotrese koji dospevaju u svetske vesti. Kada se probudila na dan zemljotresa, preplavila su je osećanja šoka, tuge, užasa, gubitka i znala je da se negde u svetu dogodio katastrofalni zemljotres. „Satima sam pokušavala da se oslobodim tih osećanja, a onda sam na radiju čula šta se dogodilo u Nepalu.“

Ove žene su samo neki od planetarnih empata. Ti su ljudi toliko uštimovani sa ritmovima planete da osećaju fizičke, emocionalne i psihičke simptome satima, a ponekad i danima pre nego što se dogode katastrofe. Žive u različitim zemljama, pripadaju različitim kulturama, etničkom poreklu i duhovnoj praksi. Većina planetarnih empata su žene. Intenzitet simptoma koje osećaju, kao da je povezan sa jačinom katastrofe koja se događa. Simptomi nestaju u trenutku kada se katastrofa dogodi.

Blogeri kao istraživači

Rob i Triš Mekgregor su 2010. godine pokrenuli svoj blog na internetu posvećen sinhronicitetu i počeli da sakupljaju informacije o planetarnim empatima. Doživeli su ne malo iznenađenja kada su se predviđanja empata ostvarila. „U januaru 2010. počeli su da nam stižu mejlovi ljudi koji su opisivali čitav spektar fizičkih simptoma za koje veruju da najavljuju predstojeće prirodne katastrofe. Neki od ovih ljudi kažu da su simptomi veoma slični onome što su osetili pre nego što su se dogodile neke druge katastrofe, na primer pre rušenja svetskog trgovinskog centra u Njujorku, zemljotresa i cunamija u Indoneziji 2004, uragana Katrina iz 2005, uragana Endrju iz 1992“, kaže Rob Mekgregor. „Kod većine su se ti simptomi javljali većim delom njihovog života, pa su mogli da ih porede. Nije prošlo dugo pre nego što smo dobili dokaze da su bili u pravu. Zemljotres je pogodio Haiti 12. januara. Epicentar je bio 12 kilometara ispod morske površine, jačine 7 stepeni. Spisak mrtvih je bio poražavajući. Poginulo je 220.000 ljudi a još 300.000 je povređeno. Razaranje je bilo neopisivo.
Prema procenama stručnjaka, količina zemlje i uništene imovine u Port o Prensu je bila tolika, da su njima mogli da ispune kolica poređana jedna do drugih od Londona do Bejruta. U oktobru je epidemija kolere ubila još 6.000 ljudi, a 200.000 je zaraženo. Posle prvog udara, planetarni empati sa kojima smo bili u kontaktu su rekli da su se njihovi simptomi ublažili, ali da još uvek osećaju veliku nelagodnost što ukazuje da katastrofa još nije okončana. I bili su u pravu. Tokom samo 9 sati od zemljotresa, američki geolozi su zabeležili 32 potresa jačine 4,2 stepena i više, a 24. januara – dvanaest dana posle prvog, zabeležna su još 52 potresa jačine 4,4 stepeni i više. Tek tada su nam empati javili da su njihovi simptomi nestali.“

Masovni događaji i globalni um

Zemljotres na Haitiju je klasifikovan kao masovni događaj – događaj takvih razmera da su ljudi širom sveta saznali za njega. Masovni događaji nas dotiču emocionalno, kolektivno, a ta realnost se prenosi kroz vreme u budućnost. I može se meriti.

Projekat golbalne svesnosti pokrenut na univerzitetu Prinston, koji sponzoriše i Institut za noetske nauke, prati ono što pisac i istraživač Din Redin naziva „globalni um“. Projekat je pokrenuo profesor sa Prinstona, dr Rodžer Nelson, koji definiše globalni um kao kombinaciju svesnosti svih na planeti. Prikupljaju se podaci nasumičnim odbirom preko 70 host sajtova širom sveta u bilo koje vreme preko generatora nasumičnih brojeva. Na njihovom sajtu piše da se „podaci skladište u centralnoj arghivi koja sada sadrži više od 15 godina nasumično odabranih podataka u pralelnim sekvencama sinhronizovanih 200bitnih tragova generisanih svake sekunde. Cilj je istražiti suptilne korelacije koje mogu ukazati na prisustvo i aktivnost svesnosti u svetu. Postoji struktura u onom što bi trebalo da budu nasumični podaci, povezana sa velikim globalnim događajima koji zaokupljaju naše umove i srca.“

To znači da ako bacate novčić, trebalo bi da dobijete isti broj puta i glavu i pismo. Ali u slučaju događaja od ekstremnog golbalnog interesovanja, koncentrisani i emocionalni rezultat pokazuje primetne razlike u odnosu pismo-glava. Kada se Amerikancima dogodio 11. septembar (9/11 – rušenje STC u Njujorku), događaj je postao kolektivna priča čovečanstva – najmoćnija zemlja sveta je pogođena u samo srce finansijske dominacije. Redin pominje da je tog dana 37 generatora nasumičnih brojeva bilo aktivno. Fluktuacije krve u analizama su ukazale da je anomalija započela dva sata pre nego što je prvi avion pogodio svetski trgovinski centar – izgledi su bili 20 prema 1. „To znači da su se prekognitivna zvona oglasila širom sveta neobično ujednačenim tonom“, tvrdi Redin.

To takođe znači da su fluktuacije bile prekognitivne, da je svesnost globalnog uma o predstojećem masovnom događaju prostrujala kroz vreme u budućnost.

Znaju šta, ne znaju gde


Da li su planetarni empati ljudski ekvivalent generatora nasumičnih brojeva? Jesu li to šamani 21. veka koji se mogu priključiti na protok ljudskog iskustva na način koji nama ostalima izmiče – ali koji bi mogao da spasi mnoge živote? Šta možemo da naučimo od njih? Kako oni mogu da nauče da unaprede svoje sposobnosti tako da precizno mogu da odrede geografsku dužinu i širinu mesta na kome će se dogoditi prirodna katastrofa?

U filmu Minority Report Stivena Spilberga (glava uloga Tom Kruz), zasnovanom na priči čuvenog pisca naučne fantatsike Filipa K. Dika, grupa prekognitivaca je priključena na uređaje koji policiji omogućavaju da uhapsi potencijalne kriminalce pre nego što počine zločin. Da li su ovi empati naši planetarni prekognitivci? Da li se stvara nova paradigma ili su planetarni empati bili među nama u jednom ili drugom obliku već milenijumima? Od proročišta u Delfima do Nostradamusa i Edgara Kejsija, svet je uvek imao proroke i jasnovidce. Ali planetarni empati su možda suštinski rezultat 21. veka i njegovog konstantno haotičnog sveta. Oni se drastično razlikuju od drugih proroka, jer su njihova tela i emocije provodnici prekognitivnih informacija. Empati nemaju luksuz kakav je imao Nostradamus čije su se vizije pojavljivale dok je gledao u posudu ispunjenu vodom. Oni ne mogu da se distanciraju od informacija kao čuveni Edgar Kejsi koji je ulazio u samoindukovani trans. Planetarni empati moraju da se izbore sa fizičkim simptomima, često toliko uznemirujućim da im je gotovo nemoguće da normalno funkcionišu, da idu na posao i žive svakodnevnim životom običnih ljudi.

Za njih je izazov definisanje simptoma. Neki od njih znaju da kliktanje i zvonjava u jednom ili drugom uhu ukazuje da će se sigurno dogoditi zemljotres, ili da osećaj toplote i talasi vreline ukazuje na vulkansku erupciju koja samo što ne krene. Ali ne mogu da lociraju mesto događanja. Uz poznate simptome ne idu i geografske koordinate. Ne znaju čak ni na kom će se kontinentu odigrati katastrofa.

Verujmo intuiciji

Krajem marta i početkom aprila 2013. počeli su da nam stižu mejlovi nekolicine empata koji su pominjali da imaju veoma teške simptome”, kaže Rob Mekgregor. “Na kraju smo shvatili da su ti simptomi ukazivali na bombaški napad na maratonu u Bostonu u aprilu 2013. Dan pre tog napada, 14. aprila, pisac i pesnikinja po imenu Dženin je javila da joj vibrira levo uvo, da ima poremećaj srčanog ritma i vrtoglavicu. Sedela je na krevetu svoje kćerke, lagano se ljuljala i iznenada osetila kako se zemlja trese. Tada je pala sa kreveta. Kćerka ju je pitala šta joj je, a Dženin je uzvratila pitanjem: zar nisi osetila? Zemlja se zatresla i učinilo mi se da ću se srušiti! Kćerka se samo nasmejala i rekla joj da umišlja. Dženin je sledećeg dana shvatila da je osetila prekognitivne simptome povezane sa bombaškim napadom.“

Planetarni empati ne govore otvoreno o svojim iskustvima jer se boje ismevanja. Lako je odbaciti zvonjavu u ušima, mučninu i vrtoglavicu kao čisto umišljanje, igru uma, ili potencijalni mentalni poremećaj. Savremeno društvo je dresirano tako da automatski ne veruje intuiciji i neobičnim iskustvima pojedinaca. Naučeni smo da je skepticizam jedini ispravan i logičan put. Ali zar nije daleko produktivnije reagovati sa dozom radoznalosti i istražiti šta god da se događa? Planetarni empati možda predstavljaju evoluciju ljudske svesnosti, pa ako je to zaista istina, možemo mnogo od njih da naučimo.

Aleksandar Višnjić