Scena iz filma "Isterivač đavola" iz 1973. godine

Scena iz filma “Isterivač đavola” iz 1973. godine

Uporni novinar dokazao da jedan od najgledanijih horor filmova “Egzorcist” nije snimljen prema istinitim dogadjajima kako je pre više od tri decenije tvrdio autor romana prema kome je snimljen

 

Kada je početkom 1974. godine dospeo u bioskope, “Egzorcist”, u prevodu “Isterivač đavola”, predstavljao je šok za publiku širom sveta. Mnogi su napuštali bioskopsku salu jer nisu bili u stanju da izdrže do tada neviđene scene na filmskom platnu, u kojima se ljupka debitantkinja Linda Bler pretvarala u demonsko biće, dok su sveštenici tokom rituala isterivanja nečistih sila nastojali da je od njih oslobode. Osim brojnih vizuelnih i zvučnih efekata, za koje je, pored one za scenario, film dobio niz nagrada, dodatani psihološki pritisak na uplašene gledaoce predstavljala je napomena da je sadržaj zasnovan “na stvarnim događajima”. Naravno, već tada su novinari pokušali da saznaju kakva su to zbivanja poslužila kao potka istoimenom bestseleru Vilijema Pitera Blatija iz 1971. godine, prema kojem je snimljen film, i ko su bili stvarni akteri demonskih događanja.

Mediji su svojoj publici ponudili priču da se pravi “Egzorcist” događao tokom januara i sve do aprila 1949. godine, u malom mestu Maunt Renije, nedaleko od Vašingtona, a nečastivi nije, kao u filmu, “zaposeo” devojčicu, nego 13-godišnjeg dečaka, čiji pravi identitet nije otkriven. Nazvan je “Robi” ili “Rob” (negde se pominje i kao “Roland”). O tome je pisao “Vašington Post” avgusta te godine. Njegova porodica, otac, majka i baka, živeli su, prema tim izveštajima, u Banker Hil Roudu br. 3210, u kući koja je izgorela u požaru 1962. godine. Nevolje su počele kada je dečakova tetka Tili iz Sent Luisa, dolazeći u posetu, počela da podučava Robija kako se upotrebljava “uidži-tabla” za prizivanje duhova.

Prvi paranormalni fenomeni desili su se 10.januara, kada je porodica čula grebanje i struganje iz zidova. Pozvali su službu za deratizaciju, ali glodari nisu pronađeni. Zatim su predmeti počeli da se kreću sami – sto bi se okrenuo, fotelja “klizila” preko sobe, vaze plovile kroz vazduh, a slika Hrista se drmala.

Tetka Tili je 26. januara iznenada umrla, a Robi je nastavio da koristi “uidži-tablu” da bi mogao da komunicira sa njom. Postao je nemiran, drzak i ljut. Već februara ga je majka odvela njihovom luteranskom svešteniku, prečasnom Šulcu. Pošto je bio zainteresovan za parapsihologiju, on je zaključio da poltergajst teroriše porodicu. Međutim, kada je dečaka primio na nekoliko dana u svoju kuću, posumnjao je da je reč o mnogo većem zlu. Posle ispitivanja na Klinici za mentalnu higijenu Univerziteta Merilend, Robi je otpušten a da ništa neobično nije otkriveno. I pored toga, pastor Šulc je savetovao roditelje da stupe u kontakt sa lokalnim katoličkim sveštenikom.

Oprugom na sveštenika

Robi i njegovi roditelji posetili su oca Hedžisa u katoličkoj crkvi Sent Džejms u Maunt Renijeu. Dok je ispitivao dečaka, sveštenik je video da se telefon i drugi predmeti u njegovoj kancelariji pokreću. Robi ga je obasipao bujicom opscenosti i bogohuljenja promenjenim, dijaboličnim glasom, a prostorija je postala sablasno hladna. Sveštenik je bio ubeđen da je dečak opsednut. Na njegovu molbu, kardinal O`Bojl je odobrio – egzorcizam. Robi je primljen u bolnicu u Džordžtaunu i otac Hedžis je počeo ritual isterivanja nečastivog. Dečak je bio krajnje nasilan i, osim već uobičajenog psovanja, pljuvao je sveštenika, povraćao i uglavnom činio skoro sve što i mala Regan (Linda Bler) u filmu “Egzorcist”. Iako vezan za krevet, Robi je nadljudskom snagom uspeo da se oslobodi, izvuče oprugu iz madraca i njom poseče oca Hedžisa od ramena do zgloba šake leve ruke. Bilo je neophodno preko sto šavova da bi se rana “zatvorila”. Izgledalo je da je Robi posle tih napada miran, nije se sećao šta je učinio pa je pušten kući. Otac Hedžis se povukao i dugo ćutao u samoizolaciji.

Čudni fenomeni, međutim, nisu prestali. Jedne večeri, kada je krenuo na spavanje, Robiju se na grudima pojavila, kao urezana, krvava reč: “Louis”. Njegova majka je naslutila o kome je reč i upitala glasno: “Da li to znači Sent Luis?” Kao odgovor se na Robijevoj koži ocrtalo: “da”. Odmah potom je cela porodica otputovala kod rođaka u Misuri i, preko oca Bišopa na Univerzitetu Sent Luis, angažovan je otac Baudern da obavi egzorcizam.

Dva sveštenika i jedan mladi jezuita, Valter Haloran, pošto su 9. marta intervjuisali Robija i dobili odobrenje kardinala Ritera, počeli su ritual 16. marta, u Bolnici Braće Aleksijan. Uz dozvolu porodice, Robi je prethodno pokršten u katolika. Na uskršnji ponedeljak, 18. aprila, egzorcizam je dostigao vrhunac. Dečak je uz uobičajeno psovanje i pljuvanje ubacivao i neke latinske fraze, na telu su mu se pojavljivale reči “pakao” i “đavo”, čak i lik satane. Tog dana, međutim, demon je počeo da oseća prisustvo arhanđela Mihajla i bio je isteran iz Robija. Zvuk nalik pucnju puške odjeknuo je bolnicom i opsednuti se više nije sećao nikakvih đavoljih fenomena. Samo vizije arhanđela Mihajla. Vratio se u školu, završio razred, i više mu se ništa slično nije događalo.

Za vreme rituala sveštenici su vodili dnevnik, koji je trebalo da pomogne u budućim ritualima egzorcizma, prepisan je u nekoliko primeraka i jednog se, navodno, dvadeset godina kasnije dokopao Vilijam P. Blati i napisao priču. Filmska prava prodao je “Braći Vorner” za tada fantastičnih 640.000 dolara, a film je zaradio 165 miliona dolara!

Da su svi ti, navodno, “istiniti” događaji izgledali drugačije, i da se vrlo malo podataka iz Blatijeve priče i brojnih novinskih napisa slaže sa činjenicama, kako se to proteklih trideset godina želelo da predstavi, tek nedavno je upornim traganjem, koje se završilo razgovorom sa pravim “Robijem”, utvrdio novinar Mark Opšašnik, pa je “Egzorcist” dobio novu i manje mističnu dimenziju.

Trag vodi u Kotidž Siti

Najstariji stanovnici Maunt Renijea sa kojima je Opšašnik razgovarao, mada nisu imali ništa protiv ovakvog publiciteta koji je steklo njihovo mesto (i koristi od brojnih turista), nisu znali ni za porodicu ni za događaj o kojem je reč. Sedamdesetogodišnji Din Landolt je izjavio da je bio prijatelj oca Hedžisa i da je navodni Robi, kako je čuo od sveštenika, živeo i završio školu u Kotidž Sitiju.

Mit o Maunt Renijeu kao mestu događaja je definitivno poljuljan kada je novinar utvrdio, otkrivši o ne samo dokumente već i svedoke, da je u kući na Banker Hil Roudu br. 3210 od 1926. godine pa sve do svoje smrti 1951. godine živeo izvesni Džozef Has sa suprugom Emili i da ovaj bračni par nije imao dece! Pegi Ešton, u to vreme najbliža susetka, dolazila je na časove klavira kod Hasove tašte Grejs Miler, koja je živela sa njima, i sigurna je da ni pre ni posle 1949. godine u toj kući nije bilo dece ni bilo kakvih neobičnih zbivanja!

Uporni istraživač je krenuo dalje i pošto je imao na raspolaganju podatak iz ranije objavljenih publikacija i štampe da je dečak, čije pravo ime, iz razumljivih razloga, nigde nije spomenuto, rođen 1. juna 1935. godine, to mu je dalo ideju da u lokalnoj školi u Kotidž Sitiju potraži spisak učenika iz školske 1949/50. godine sa datumima rođenja. Bio je to pun pogodak. Imao je moguće ime i prezime dečaka i na osnovu njega utvrdio da je ta porodica živela u Kotidž Sitiju, u 40. aveniji br. 3807. Dečaku je dao pseudonim “Rob Do”(Doe). Razgovarajući sa mnogim stanovnicima Kotidž Sitija utvrdio je su da su svi poznavali porodicu Do, a mnogi koji su sa Robom išli u školu sećali su se da je on bio udaljen sa nastave januara 1949. godine i da je kasnije ponovo upisao i završio isti razred. Za njegovu navodnu opsednutost mnogo manje njih je znalo. Jedan od njih bio je Elvin Kegi, sada zubar u Južnoj Virdžiniji, čiji roditelji su se družili sa porodicom Do.

O tome se nikada nije razgovaralo”- rekao je on. “Ja sam znao da je Rob na neki način bolestan i, ako se dobro sećam, dečak je sa majkom otišao su u Sent Luis na tretman. Sećam se da je njegov otac govorio mom ocu da se Rob čudno ponaša, ali reč opsednutost nikada nije pomenuta! Kada se pojavio film “Egzorcist”, jedan prijatelj me je pitao da li sam ga gledao i rekao mi je da se sve zaista i desilo u Maunt Renijeu. Kada je počeo da mi priča detalje, rekao sam mu da se to dogodilo ovde, u Kotidž Sitiju! I moj otac kome sam ispričao ceo slučaj je rekao: – To je Rob Do!”

Bio je malo đubre!”

Najviše podataka o Rob Dou, međutim, dao je njegov, ako se tako može reći, najbolji drug iz detinjstva, koji je dozvolio da mu se navedu samo inicijali B.C.

Od kada se pojavio film, nisam nikome otkrio njegovo ime. Bili smo drugari. Igrali smo se od kada smo prohodali i zajedno završili školu. Doovi su oduvek živeli u 40. aveniji i ne znam odakle ta glupost sa Maunt Renijeom. Ljudi se često pitaju i kakav je Rob bio i ja mogu da kažem da nikada nije bio ono što se naziva normalnim detetom. On je bio malo, zlo đubre”, kaže on.

B.C. je otkrio da su dečakova majka i baka bile obuzete spiritualizmom, a Rob je često bio izložen njihovom besu, čak i fizičkom nasilju. On se, opet, surovo i ponekad sadistički ponašao prema drugoj deci i životinjama. Dva drugara su najčešće izazivali tuče sa drugom decom ili ih maltretirali. Ovaj svedok je ispričao i zašto je januara 1949. Rob Do napustio školu:

I danas mi je teško da shvatim šta se stvarno desilo. Bili smo u 8. razredu, on je sedeo na svojoj stolici i izgledalo je da jednom rukom drma klupu koja je vibrirala veoma brzo i sećam se da je učitelj vikao da prestane, a on je vrištao: “Ja to ne radim!”. Onda su ga izveli iz razreda. Nisam ga video neko vreme i pitao sam se šta se sa njim dogodilo. Sećam se da sam išao u njegovu kuću i da mi je Robova baka, Nemica koja je jedva govorila engleski, rekla da je on u poseti rođacima u Sent Luisu. Kada je “Vašington Post” u kasno leto te godine objavio članak kako su sveštenici isterali demona iz posednutog dečaka, prema nekim detaljima sam znao da je reč o njemu, ali nikome to nisam rekao. Priča je krenula tek godinu dana kasnije kada je Robova majka sve ispričala jednoj susetki, ali je ubrzo i zamrla”.

B.C. je objasnio i da su Rob i on naročito usavršili da pljuju kroz zube u dalj i da su postizali “pogotke” čak i do dva metra, pa to može da objasni priču o pljuvanju sveštenika. Jedan događaj koji govori o karakteru njegovog drugara zauvek mu je ostao u sećanju: na osnovu njega je stvorio sopstvenu teoriju o opsednutosti:

Smejaćete se tome, ali baš me briga. Bio je tamo jedan pas, veoma zao i niko nije znao čiji je. Rob ga je usvojio. Ta životinja je bila njegov najbolji prijatelj, ne ja. Pas je mrzeo i ujedao svakoga, osim Roba. Jednom me je Rob pozvao da dođem u njegovu kuću, ali sam slutio da mi sprema klopku jer je zaista bio zmija, pravo malo kopile. Čim sam stigao u dvorište, čuo sam vrata i shvatio da je pustio psa. To je već mnogima uradio. Trčao sam kao da me đavoli gone a kada sam stigao kući, nazvao me je i pakleno se smejao. Mogao bih da vam ispričam još mnogo sličnih stvari.”

Pitanja i odgovori

Opšašnika je zanimalo i da li je Rob Do prilikom prvog rituala egzorcizma zaista teško povredio sveštenika Edvarda A. Hedžisa pa je zabeležio svedočenje meštanina Maunt Renijea Tomasa Kirneja koji se jasno sećao da je Hedžis u proleće 1949. trenirao parohijski bejzbol tim i da nije imao nikakvu ranu. Isto tvrdi i Džoan Flanagan: “Znam priču o povredi oca Hedžisa, ali nikada nisam primetila na njemu ranu, čak ni ogrebotinu. Nikada nije izostajao sa časova i ne verujem da se to dogodilo.” Ovo je ponovila i 74-godišnja Glorija Novak, koja i danas živi u Maunt Renijeu. Otac Hedžis je, kaže ona, uvek bio aktivan i nije živeo u bilo kakvoj izolaciji sve do svoje smrti 1980. godine.

Kako ni drugi egzorcista, sveštenik jezuita Vilijam S. Baudern više nije među živima, istraživaču je preostalo da razgovara sa trećim učesnikom u ritualu, tada mladim jezuitom Valterom Haloranom, autorom inače spornog dnevnika o egzorcizmu. Navodimo neka od pitanja koja mu je Opšašnik postavio i odgovori koje je dobio:

Da li je Rob Do bio opsednut?

- Nikada nisam davao izjave o tome jer mislim da nisam kvalifikovan, nisam proučavao taj fenomen. Sve što sam činio je bilo da zabeležim i izvestim o stvarima koje sam video i ono što sada budem rekao neće se razlikovati od toga.

Da li je dečak govorio još neki jezik osim engleskog tom prilikom?

- Samo latinski. Ali, mislim da je oponašao nas, da je ponavljao ono što smo mi govorili.

Da li je bilo nekih (dijaboličkih) promena u glasu dečaka?

- Ne.

Kada Vas je dečak udario po nosu, da li je pokazao neku izuzetnu, nadljudsku snagu?

- Ne znam, nisam nikada mnogo mislio o tome. U svakom slučaju, nije bio Tajson ili neko sličan njemu (smeh).

Da li možete da opišete nešto što se dešavalo a nema logično objašnjenje?

- Video sam bocu kako klizi od ormana preko sobe kroz vazduh a da nikoga u blizini nije bilo. Krevet se pokretao…

Da li je bio na točkiće, kao većina kreveta u to vreme?

Da!

Šta je sa pljuvanjem, povraćanjem i uriniranjem o kojima se priča?

- Pa, pljuvanje je bilo učestalo… Bilo je upečatljivo… Nije bilo nikakvog povraćanja ili uriniranja, koliko se sećam.

Kakva je bila uloga dečakovog oca u tome?

- On definitivno nije bio deo te priče niti je u nju verovao.

Šta je sa oznakama i ogrebotinama na telu?

- Video sam ih… Pa, baš na koži. Da, jesam. To nije bilo nešto što je dečak radio sam sebi. Da li su slova ili brojevi formirani ogrebotinama, teško je reći.

Da li je bilo kapanja krvi iz njih?

- Izgledalo je više kao ruž za usne. Bilo je samo nekoliko takvih oznaka.

Da li su sveštenici ikada proverili dečakove nokte da se uvere da li ispod njih ima krvi?

- Ne, nismo proveravali. Bio sam prisutan, ali njegove ruke nikada nisu bile blizu ogrebotina.

Da li imate dnevnik koji ste vodili o tim događajima?

- Nemam. Spalio sam ga.

Posle razgovora sa ocem Haloranom, istraživaču je pošlo za rukom da otkrije da “Rob Do” danas živi u jednom mestu na Istočnoj obali. Kada je tamo stigao, našao je njegovo ime u lokalnom telefonskom imeniku i pozvao ga. Razgovor je bio kratak i neprijatan, Rob nije pristao da se sastane sa Opšašnikom i odgovarao je nabusito, veoma dubokim, teškim glasom. Priznao je da je živeo u Kotidž Sitiju i bio je veoma uznemiren što je otkriven. Rekao je novinaru da ne želi da sarađuje sa medijima i da ga više ne zove.

Iako je slučaj u parapsihološkoj literaturi označen kao najupečatljiviji primer paranormalnih fenomena u istoriji, može se bez mnogo premišljanja zaključiti da je prava istina o “Egzorcistu” ipak daleko od one romansirane i filmovane. Nešto se, međutim, događalo i očigledno je da je “prebacivanje” događaja na drugo mesto bio pokušaj sveštenika egzorcista da zaštiti dečakov identitet.

Paranormalne manifestacije koje je Rob Do sasvim izvesno proizvodio, kao što je drmanje školske klupe, pokretanje predmeta, izazivanje oznaka na koži i slično, karakteristične su za fenomene koji su česti kod osoba u pubertetu, ali su, sudeći i po izjavi oca Halorana i onih koji su dečaka poznavali u to vreme, daleko od dijaboličkih “vragolija” filmske Regan Mek Nil. Međutim, za roman i film bilo je potrebno nešto “jače”, što će uzdrmati živce čitalaca i gledalaca, i Vilijam Piter Blati im je to dao. Biznis je ipak biznis, pa makar se dalo mašti na volju. U četvrtom nastavku serijala otac Merin odlazi u Afriku da pronadje crkvu koja je tamo sagradjena pre hiljadu godina doživljava jezive stvari. Film se najavljuje kao “Novo poglavlje zla” koje je već posle nedelju dana prikazivanja bilo “teško” 18,2 miliona dolara!

Piše Miodrag Radojčin